Vreme neizvesnosti (I):Sve što uzimamo zdravo za gotovo

Piše: Peđa Obradović

Zaista, očekuje me niz važnih kontrola i pregleda i svako zaražavanje je strogo zabranjeno. A sve je više glasova koji prijavljuju da im „možda skače temperatura“. Insistiram na testiranju svih, čak i onih koji su sa nama samo u telefonskom kontaktu, supruga misli da preterujem, ali testirali smo mlađeg sina koji jeste bio nešto kljakav, srećom, test je pokazao da je OK i on je evo već nedelju i po dana zaista OK. Ali, sada tražim testiranje bake koja se juče požalila da ima malu temperaturu, naša ćerka je već danima kod nje, i ta inicijativa uzima maha među članovima moje proširene porodice iako tašta prijavljuje da se super oseća. Jer, ona se, neuništiva, uvek super oseća i nikom nije svejedno kada se na nešto požali. U međuvremenu sam obavio EHO abdomena, zbog stečenih problema sa jetrom, i to smatram svojim velikim uspehom. Ne to što imam probleme sa jetrom nego to što sam ušao u lift na štakama, leva noga čiji je zadatak da me nosi sada me malo boli, ali nije pukla poda mnom. Sad ćemo da je odmaramo za izazove koji predstoje.

***

Ima tih stvari o kojima čovek ne razmišlja dok bez njih ne ostane. Evo, na primer – tuširanje. Šta tu ima posebno, uđeš u kadu, pustiš vodu i tuširaš se. E, ali meni je takvo tuširanje dugo bilo samo daleki san, čežnja i potreba kojoj sam se negde u budućnosti nadao. Naime, dugo sam nosio različite katetere: tip CVK (centralni venski kateter) koji se montira u vratnu venu i koji visi niz rame, poput dredova u filmskog Predatora. Pa onda tip Hikman, koji je isto CVK, ali dugotrajna varijanta (nazvan po doktoru Robertu Otelu Hikmanu, pedijatru nefrologu iz Sijetla koji je usavršio ranije tipove sličnih katetera) koji se insertuje u totalnoj anesteziji, ali ide pod kožom sve do leve ili desne sise, odakle ponovo izlazi na površinu i tu visi. Te su sprave, koje služe za uzimanje uzoraka krvi i primanje terapije (mene su kroz to i hranili duže od dva meseca, skoro cela tri) tuširanje dugo činile rabotom koja zahteva ozbiljnu pripremu, jer kateter ne sme da se pokvasi. Ti se nastavci što vise umotaju u plastiku, kosa se onda pere pažljivo, vrat takođe, sa Hikmanom nešto teže nego sa CVK. Dakle, težak smor, daleko od bilo kakvog zadovoljstva, koji se praktikuje iz strogo pragmatičnih razloga, uvežbanim pokretima, uz visok stepen koncetracije, kao kada se upravlja automobilom. A tuširanje nema samo funkciju održavanja fizičke higijene, nego i mentalne, verujem da nisam jedini koji je baš tokom tuširanja doneo neke od najvažnijih odluka u životu, ili kome su baš tada na um pale neke najboljih ali i najglupljih ideja u životu. U tuširanje može da se pobegne od buke, od celog sveta, od neke neprijatnosti, tuge ili nervoze, dovoljno je pustiti vodu i stati pod tuš… Kakav običan, svakodnevni, a zapravo magičan ritual.

Ozbiljan stepen muke i svojevrsni test mog uma i tela bilo je tuširanje u kabini, u kupatilu stana u Zimmerstrasse 10, sa Hikmanom na grudima i polomljenim levim kukom. To sam se ja nešto vukao na rukama i gurao zdravom desnom nogom po podu, pa ostavljao onu polomljenu levu da viri iz tuš-kabine, božemesačuvaj našta je to ličilo. Onda smo se moj kum i ja dosetili, pa je on otišao u prodavnicu da mi kupi stolicu koju bismo stavili u kabinu, da bar sedim dok se perem, jer to je bilo samo pranje, tuširanje je, konstatovali smo, više od toga. Pozvao me je telefonom iz prodavnice, javio kako ima jedna plastična hoklica od pet evra, jedna od 25 i jedna od 50, ja mu rekao da kupi onu od pet i on me je poslušao. Nekako sam se, na ruke što bi rekli, popeo na tu stolicu, uspeo sam konačno da zatvorim kabinu da voda ne bi probila u kuhinju restorana ispod, topla voda slivala mi se na telo, kateter je bio suv, kada sam se, kao da me je neko ispustio, našao na podu kabine, sa bolom u polomljenom kuku. Bojan je utrčao i ja sam pocrveneo, sav onako nikakav, izlomljen, go, mršav i bedan od terapija, osećao sam se jadno kako se dugo nisam osećao i bilo me je sramota pred njim od samog sebe, ali opet, sreća da je bio on, jer da je bio neko drugi tačno bih iskopao rupu onoj kabini, da propadnem zauvek i nestanem u fritezi u kuhinji ispod, da se dezintegrišem tako da me više niko nikada ne vidi. Kako je strašan bio taj osećaj… Naravno, noge plastične hoklice od pet evra savile su se od tople vode, a ja se razbio, srećom, implantat koji su mi ugradili nije se pomerio ali je noga bolela.

Kada su mi Hikmana izvadili, a ja malo stao na noge u Beogradu, vratio sam se životu u kome je tuširanje uživanje, želeo sam da zapamtim svaki trenutak u kome mi se voda slivala niz vrat i grudi, neometana drndalicama koje vise, a koje moraju da budu suve. I mogao sam da stojim ako hoću, mogao sam da sedim, mogao sam da napunim kadu, mogao sam kako mi se hoće i to je baš bilo dobro. A onda je došao taj nesrećni dan (hm, danas je tačno dva meseca i jedan dan od tada), kada me je onaj kolima spičio na pešačkom prelazu u Belom potoku i obe noge slomio, vrativši me tako u svet u kome je održavanje lične higijene muka velika.

U bolnici su me prale sestre, po godinama mogu majke da mi budu i meni je svaki put bilo neprijatno da me trljaju svuda po telu, to su one prilike u kojima je teško sačuvati lično dostojanstvo, kao i ono jednom kada su me, pred operaciju, sestra i tehničar ubacili u neko korito pa me tuširali, a meni opet bilo nepodnošljivo neprijatno u nagosti svoje telesnosti. Po izlasku iz bolnice, kod kuće sam morao da naučim šta je to suvo pranje, suvo pranje tela a prvi put sam čuo za sredstvo za suvo pranje kose. I to „pranje“ bilo je kao vežba neke gimnastičke discipline jer je trebalo okretati se i nameštati a da se ni na jednu nogu ne oslonim. Osećao sam se kao da me pripremaju za balzamovanje sve se krijući od pogleda svoje dece, opet u pokušaju da zadržim osećaj ličnog dostojanstva, a njih ne šokiram jadnošću mog tužnog položaja.

A onda se i to desilo: izvijajući se i praveći pokrete poput Nađe Komaneči* na razboju i parteru, u maniru zvezdanih momenata rumunske gimnastičke škole, uspeo sam da se nepovređen nađem u kadi. Pustio sam vodu da se po meni sliva, ćutao, osećao se dobro i to je trajalo baš dugo, ceo sam bojler potrošio, i nije mi bilo žao; mi se u kući smatramo ekološki prosvetljenima, nas se petoro obično tušira „s’ jednim bojlerom“, a ja sam, eto, taj dan potrošio sve i baš je prijalo. I tada sam razmišljao o tome kako su te neke stvari, koje su nam obične, normalne, svakodnevne, zapravo potcenjene i kako postanemo svesni njihove vrednosti tek kada postanu nedostupne. Tuširanje… svašta, tako obična stvar. Da, za nas koji smo imali sreće da se rodimo tamo gde postoji vodovod i gde vode za tuširanje ima dovoljno… A kao šlag na tortu, došlo je uspešno i samostalno izlaženje iz kade, što je još veći poduhvat bio i sve je to skupa bio jedan sjajan dan.

Eto, to je o tuširanju. O osećanju kako sada mogu samostalno da sednem za sto, bez pomoći dupka, što mogu da odem u toalet, još malo, pa kao sav normalan svet, što sa tim više ne moram da davim nikoga po kući da mi pomaže, neću da detaljišem. Sve to mogu i osećam se odlično zbog toga, ali moram da pazim i ne smem da preterujem jer ova jedna leva noga što me ponekada celog drži, nije zarasla dovoljno i moram da je štedim, postepeno uvodim u upotrebu, dakle, potrebno mi je još strpljenja, ali pošto nemam kud, ostajem strpljiv. Čekaju me, kažem, brojni izazovi.

*Za mlađu publiku: Nađa Komaneči bila je rumunska gimnastičarska koja je, sa samo 16 godina, za svoju vežbu na dvovisinskom razboju na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine, dobila ocenu 10 i to je bila prva „desetka“ u istoriji gimnastike. Iz Rumunije je pobegla 1989. godine, živi u SAD, a jedan element na dvovisinskom razboju danas nosi njeno ime.