Protiv Levijatana

Piše: Aleksandar Matković

Ideja ekofašizma

Koja je veza između fašizma i ljubavi? Za većinu ljudi te ideje su nespojive. Međutim, za desničarske ljubitelje životinja taj spoj nije nov. Postojale su – i još postoje – različite desničarske organizacije za zaštitu životinja: Movimento Animalista u Italiji, The Humane Society of the United States u SAD, nekadašnji Umwelt & Aktiv u Nemačkoj, itd. Svima njima prethodi najpoznatiji primer ovog naoko čudnog spoja: nacistička Nemačka.

Naime, u nacističkoj Nemačkoj je, na inicijativu samog Geringa, donet prvi zakon protiv vivisekcije (u avgustu 1933). Ograničeno je i postavljanje zamki, kuvanje rakova i potkivanje konja, a postoje i dokumentovani slučajevi ribolovaca koji su poslati u koncentracione logore zbog seciranja žaba koje su nameravali da upotrebe kao mamac za ribe. Kako piše Išaj Landa, izraelski filozof, bio je to izraz „zaštite životinja i simpatije prema njihovom bolu“ (Ishay Landa, Fascism and the Masses, str. 197).

Ovakve prakse izraz su fašističke varijante kulta prirode: romantičarskog povratka prirodi, koji je svoju renesansu doživeo u nacizmu i nastavio da odjekuje kroz raznorazne ekofašizme sve do danas. Ovo je vidljivo i kod dr Jovane Stojković, kritičarke obavezne vakcinacije protiv malih boginja i nositeljke liste „Pokret Levijatan –Živim za Srbiju“.

Međutim, nije dovoljno reći da pripadnici „Levijatana“ i njihovi koalicioni prijatelji naprosto liče na fašiste – potrebno je pokazati zašto to jesu. Oni, naime, mogu da negiraju da su fašisti, a da istovremeno obavljaju istu funkciju koju je istorijski fašizam odigrao. Ona se pre svega sastoji u ideološkoj i političkoj prevenciji te u razbijanju politički organizovanog otpora fašizmu odozdo.

Zato je potrebno otići dalje od puke dijagnoze i razmotriti funkcije koje ova organizacija ispunjava. Nasuprot uobičajenim interpretacijama, nije nimalo nužno da se članovi ove organizacije samodeklarišu kao fašisti. Iz ugla njihove društvene funkcije, takvo razotkrivanje nije ni poželjno. Iz njihovog ugla, poželjno je uvijanje i maskiranje. Jer, kao i svaki fašizam, ni ovaj domaći nije prihvaćen među različitim političkim strujama i ne bi bilo pragmatično otvoreno ga propagirati. Pripadnici „Levijatana“ stoga će ignorisati optužbe za fašizam ili će ih svim raspoloživim sredstvima pobijati, istovremeno nastavljajući da izvršavaju svoju društvenu ulogu. Fokus zato ne treba da bude na njihovom identitetu, već na njihovim društvenim funkcijama.

Simbolika: zaštita države

Simbolika „Levijatana“ pripada određenoj ideologiji, sa određenom praksom. Po tome se on izdvaja u odnosu na slične organizacije za zaštitu životinja, koje retko razvijaju ovako jasan ideološki pečat. Naime, ime „Levijatan“ nije proizvoljno uzeto: prema sopstvenom priznanju, članovi ove organizacije preuzeli su ga iz naslova knjige Tomasa Hobsa (nisu se, dakle, nazvali po Levijatanu iz Izgubljenog raja, Melvilovog Mobi Dika, japanskog animea ili po hebrejskom nazivu za morsku zver, da navedemo nekoliko drugih primera).

Upravo je ova Hobsova knjiga bila omiljeno štivo nacističkog pravnika Karla Šmita. I dok Pavle Bihali (poznat i kao Zighajli) i ostali udarnici domaćeg „Levijatana“ ističu svoju ljubav prema životinjama, Šmit nam razotkriva suštinu Hobsovog Levijatana. On ističe strah kao suštinski razlog postojanja Levijatana, koji je metafora za državu – u pitanju je strah od anarhije i bellum omnium contra omnes (rata svih protiv sviju), zbog čega nastaje udruživanje, a iz njega – zaštita od straha, suveren, onaj koji se ne boji. Hobs to potkrepljuje starozavetnim citatom u kome opisuje Levijatana: „Ništa nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se ničega ne boji“.

Ista metafora se prikazuje i na poznatoj naslovnici Levijatana. Jer, samo Hobsovo delo je, sem po sadržaju, ostalo upamćeno po jednoj bakarnoj gravuri i njenoj simbolici – odnosno, po korici knjige i slici (britanske) države, predstavljene u vidu mase ljudi koji se, udruženi, izdižu iz mora i pretvaraju u zver-državu Levijatan. Ovako je, ne slučajno, simboliku interpretirao Šmit, koji je ujedno i prvi mislilac koji joj je posvetio zasebnu knjigu: „U levoj ruci [on] drži mač, u desnoj biskupsku palicu, i u miru nadgleda grad. Ispod svake ruke, sekularne i duhovne, nalazi se po jedna kolumna sa pet crteža: ispod mača – zamak, kruna, top. Potom, puške, koplja i zastave. Napokon: bitka. Ovima, pod duhovnom rukom, odgovaraju: crkva, mitra (biskupska kapa), munje; simboli oštrih distinkcija, silogizama i dilema. Na kraju: savet. Ove ilustracije predstavljaju karakteristična sredstva upotrebe autoriteta i moći radi razrešavanja duhovno-sekularnih sukoba. Politička borba, sa svojim neprekidnim i neizbežnim sukobima oko prijatelja-neprijatelja, koji obuhvataju svaku sferu ljudskog delanja, zahteva specifična oružja sa obe strane. U jednoj ruci, zamkovi i topovi; u drugoj, njima odgovaraju domišljatost i intelektualne metode, čija borbena učinkovitost nije ništa manja“ (Carl Schmitt, The Leviathan in the State Theory of Thomas Hobbes, str. 18). Ovog posebnog političkog oružja – ideologije – latila se upravo i ovdašnja organizacija „Levijatan“. Ona je time započela ispunjavanje jedne od najpoznatijih funkcija fašističkih organizacija – ideološku pripremu političkog terena.

Simbolika Levijatana je simbolika odbrane države naspram pretpostavljenog haosa društva. Hobs je, dakako, bio filozof konzervativne struje – u smislu očuvanja države i statusa quo. Odbrana i zaštita države jeste svrha kojoj služe oba Levijatana: i Levijatan (knjiga) i „Levijatan“ (organizacija). Ovde se ukrštaju praksa organizacije za zaštitu životinja sa idejom-metaforom iz Hobsove knjige: u praksi zaštita životinja, u ideji – zaštita veštačke životinje ili države.

To razlikuje „Levijatan“ od drugih organizacija za zaštitu životinja: dok za prevenciju mučenja životinja postoje brojne službe (u koje bi trebalo ulagati), „Levijatan“ ipak ide dva koraka dalje. U slučaju dotičnih službi, mučenje životinja nije izgovor za napade na Rome ili njihovo organizovano zastrašivanje (poput romske porodice Garip). Životinje izložene torturi su u doslovnom smislu žrtve – rešenje za to je pokretanje procesa protiv zlostavljača zbog kršenja zakona kojim su životinje zaštićene, i tu se stvar završava. Samo u slučaju „Levijatana“ napadi na životinje se preobražavaju u napade na ljude, po principu: čini sve što drugima zabranjuješ. Ovde je, pored imena, bitan i znak raspoznavanja „Levijatana“: šapa, stilizovana kao bokser, oružje koje se koristi za sukobe među ljudima. U njemu je sadržana i suštinska poruka ove organizacije: napadanjem ljudi štite se životinje, i obrnuto: zaštitom životinja napadaju se ljudi.

Patnja životinje postaje samo izgovor za napad. Međutim, ovo ne važi za sve. Mučenja se zaista pretvaraju u odmazde, ali nikako protiv svih počinilaca. Jer, nijednom i nikada „Levijatan“ nije, niti će kontrolisati i oduzimati životinje bogatima (na primer izbegavanje reagovanja u slučaju borbi pasa Veljka Ražnatovića). Osveta životinje postaje odbrana tela države – tačnije, onih koji je kontrolišu, glave njenog tela. To je zato što „Levijatanov“ princip ne važi za bogate: on važi za siromašne. Njegovi pripadnici napadaju samo one koji nemaju čime da se brane: ljude bez države – migrante, pa makar im Srbija bila samo usputna stanica; ljude unutar države, ali van gradova; marginalne pripadnike društva unutar države – siromašne, a onda i one koji su i iz države i iz društva gotovo isključeni – Rome.

Uoči izbora, ovaj princip – zaštiti životinje da bi napao ljude – jasno je izašao na videlo. Od procurelih slika pripadnika srpske policije sa zaštitnim maskama sa logoom „Levijatana“, sve do nasilnog upada kolima u Prihvatni centar za migrante kod Obrenovca (sa psom u automobilu). Treba li dodati da je pomenuti napad je izveo pripadnik „Levijatana“ koji je istovremeno član SNS-a? Nema sumnje da postoje izvesne veze sa državom, u čije ime se štite životinje, a napadaju ljudi.

Društvena uloga: razbijanje otpora

Prema rečima italijanskog anarhiste Luiđija Fabrija, rodonačelnika pojma fašizma, on predstavlja preventivnu kontrarevoluciju, koja sprečava unapred; njegaplaši i sama mogućnost otpora napadnutih, i fašizam zato ne razbija samo organizovani radnički pokret – onda kada ovaj postoji – već unapred sprečava njegovo organizovanje, sprečavajući samu solidarnost. Kao krajnja politička desnica, fašizam vrši prevenciju i same mogućnosti otpora. On ide do same srži.

Jer, ono što „Levijatan“ napada u ime države (kako mu ime kaže) je društvena solidarnost, poput solidarnosti sa Romima (u Bihalijevom rečniku Romi su štetočine). Njihova patnja se po pravilu krije: ona se omalovažava i čak proglašava za nepostojeću. Uprkos „Levijatanovom“ izgovoru da štiti životinje, nedavno je postalo jasno da njegovi pripadnici maltretiraju Rome: upravo je posredstvom „Levijatanovih“ snimaka njihovo maltretiranje Roma dospelo u žižu javnosti – i društvene solidarnosti.

„Levijatan“ upravo napada društvenu solidarnost. Onda kada nije poželjno da je napadnu direktno, njegovi pripadnici koriste njen najbliži simbol, ujedno imenujući i svog političkog neprijatelja – komunizam. „Levijatan“ napada simbole klasne solidarnosti, jer se boji toga kuda društvena solidarnost sa onima koji su iz društva isključeni može da vodi. Zbog toga se njihova retorika razvija u napade na komunjare, makar to bio i NVO SKOJ. „Levijatan“ se ustremljuje na komuniste kao da je u pitanju prvorazredni neprijatelj u punoj snazi. To je suštinska karakteristika fašizma: u uslovima relativno marginalne uloge krajnje levice, on teži da njene ideje i praksu zatre u korenu, pre nego što se uopšte izgradi. On je sprečava unapred.

Takva je uloga fašizma: čista politička reakcija koja se protivi svakom otporu postojećem stanju. Prema nositeljki njihove liste dr Jovani Stojković antifašisti su teroristička organizacija. Time je zaokruženo reakcionarno lice liste „Pokret Levijatan – Živim za Srbiju“. Njihov cilj nije zaštita dece i životinja već širenje njihove fašističke organizacije, sprečavanje alternative i nadziranje potlačenih. Zato im se moramo suprotstaviti.

Autor je doktorski kandidat na Slovenskoj Akademiji nauka i umetnosti u Ljubljani, sa temom teorija fašizma u Frankfurtskoj školi.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.