Muharem Bazdulj – Šta je skrivio „Vidovdan“?

Autor: Muharem Bazdulj

Dvanaestog septembra, ispred Skupštine grada Beograda, odnosno, kako se to popularno kaže, Starog dvora, organizovan je svečani doček srpske košarkaške reprezentacije koja je nešto ranije na Svetskom prvenstvu osvojila srebrenu medalju, kao i Novaka Đokovića, koji je istog tog dana osvojio Otvoreno prvenstvo SAD, što je njegova dvadeset četvrta po red „gren slem“ titula. Na famozni „balkon“ izašli su i srpski „basketaši“ koji su peti put zaredom osvojili Evropsko prvenstvo. Desetine hiljada ljudi su bili oduševljeni. S razlogom, može se reći, pošto u ovakvoj geopolitičkoj i ekonomskoj situaciji, obični ljudi imaju malo toga čemu mogu da se raduju. Ako je celom događaju moguće uputiti smislenu kritiku, ona se tiče seksističke selekcije. Red je zaista bio na istom mestu na isti način pozdraviti i srpske odbojkašice (evropsko srebro) odnosno Ivanu Vuletu (svetsko atletsko zlato). 

HEJ, DI-DŽEJ, MAJSTORE: Ipak, mnogo više nego neprisustvo odbojkašica i Ivane Vulete, u javnosti je komentarisana selekcija pesama koje su svirane i pevane. Ubedljivo najveći hit bila je pesma Danice Crnogorčević „Veseli se srpski rode“, a posle je izvedeno i nekoliko pesama Beogradskog sindikata. Prisutnoj masi su se pesme, očito, dopale, ali još su se mnogo više dopale velikom delu javnosti prisutnom koliko na društvenim mrežama, toliko i u tradicionalnim medijima. Istovremeno, mnogo manjem delu javnosti, ali ipak nimalo lišenom glasa u zajednici, pesme su bile strašno odbojne. U tom smislu su kao antipod toj i takvoj „seljani“ prizivali pesmu „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ koja se pevala na dočecima sportskih šampiona u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, kao i početkom dvadeset prvog, dok je formalno postojala država po imenu SR Jugoslavija. Iako je pesma objavljena na albumu „Letim Sanjam Dišem“ Električnog orgazma 1988, dok je, dakle, još postojala SFRJ, Jugoslavija koju su slavili ljudi koji su se devedesetih veselili uz ovu pesmu bila je SR Jugoslavija. Paradoksalno, mnogi među onima koji su proteklih par nedelja nostalgično prizivali pomenutu pesmu, istovremeno su prononsirani mrzitelji svega što je predstavljala SR Jugoslavija. 

KVANTITET I KVALITET: Ova dva dela javnosti između sebe odavno igraju ping-pong koji obema stranama odgovara. Na „patriotskim“ televizijama, sajtovima, Jutjub kanalima došlo je do provale oduševljanja. Komentari su prepuni trijumfalizma: Mladi ljudi pevaju „Veseli se srpski rode“, a ovi „Jugosloveni“ publiku pak nalaze mahom međe penzionerima. Toj drugoj strani, međutim, i nije toliko stalo do kvantiteta, koliko jeste do kvaliteta. Ovi tamo su „seljana“, to su „srpski nacoši“, a mi smo „na pravoj strani istorije“. Sukob odgovara obema stranama. Prvom, jer lažira meritum, drugoj, jer njenu stranu precenjuje. Šta hoću da kažem? Nikakva Jugoslavija ne postoji već dvadeset godina. Otud ni u kakvoj realnoj optici uopšte ne postoji mogućnost da se u nekoj ovakvoj prilici ta pesma masovno peva. S druge strane, politička opcija čije je pozivanje na Jugoslaviju svakako lažno koristi svaku priliku da se smesti u centar pažnje, da se pozicionira u novim okolnostima. To je dakako osuđeno na propast, ali ljudi imaju pravo na iluzije. Ovako postavljena dihotomija, međutim, dokida mogućnost važnije rasprave: Da li je u kontekstu nezavisne Srbije upravo pesma „Veseli se srpski rode“ baš najbolji mogući izbor himne za masovne skupove? Hoću da kažem: ne zanima me sraz Crnogorčević – Električni orgazam; zanima me sraz Crnogorčević – Lazarević; „Veseli se srpski rode“ – „Vidovdan“. 

ŠTA JE PESMA: Muzičko-ritmički gledajući, „Veseli se srpski rode“ je bleda pesma. Ne ulazi u uho „na prvu“, morala je biti puštana iznova i iznova da bi se etablirala. Nespretno je rimovana; kad na kraju jednog stiha, pevačica potencira Dečane, na kraju drugog ja očekujem „Mlečane“, a ne „Stefana“. Probajte je pustiti nekom ko ne zna srpski jezik. Strofe su nepevljive, a refren je pevljiv na način dečije pesmice. Uostalom, pesma postoji jedva par godina te nije ni imala šansi da se „odozdo“ uspostavi kao „klasik“. „Vidovdan“ Gordana Lazarević postoji skoro trideset godina. To je ona pesma koju zna svaki kafanski bend koji drži do sebe; pesma čiji ritam svako s trunkom osećaja hvata na prvo slušanje, pesma na koju ne samo da reaguju i stranci, nego pesma čija magija ponese i one kojima je njena poruka neprivlačna i odurna. Gledao sam kako „Vidovdan“ peva, skoro protiv svoje volje, neki antisrpski nastrojen svet kad bi se zatekli u kafani, a da se začuje ova pesma. Muzika je čarobna stvar, i đavolska pomalo, lepo o tome piše Tolstoj u „Krojcerovoj sonati“. Peva Goca Lazarević: „Ko večni plamen/ U našim srcima/ Kosovskog boja/ Ostaje istina,“ a ljudi počinju da veruju u to, čak i ako ne veruju, barem dok pesma traje. To je ono što može pesma. 

PONOS I OHOLOST: „Veseli se srpski rode“ manje je pesma, a više pevani pamflet. Funkcioniše na nivou semantike, mnogo bolje nego na nivou forme odnosno spoja forme i sadržaja. I koliko god se različiti komentatori upinjali da „rimuju“ to što je Aleksa Avramović na dočeku rekao „Slava Bogu“ sa ovakvim muzičkim izborom, ni ta asocijacija nije nužno najtačnija. Jer ima tu još nešto, braćo moja pravoslavna, ako vam nije gadno da vam to jedan „Turčin“ kaže. Nije vam ta pesma nešto naročito ni hrišćanska. Nema u njoj ni Boga ni Hristosa. Ima nominalizma geografsko-kulturološkog, pa se nabrajaju: Gračanica, Studenica, Ravanica, Prizren i Rumija; pa ima nominalizma kulturološko-istorijskog, pa se nabrajaju: Nemanjići, Obilići, Petrovići. Upitao bih gde su nestali Karađorđevići i Obrenovići, da ne znam da je pesma nastala u specifičnom crnogorskom kontekstu. U tom crnogorsko-litijskom kontekstu, ona je funkcionisala. U nekom drugom kontekstu već mnogo slabije. Kad bi se čovek malo hermeneutički zadeverao, mogao bi možda tu da pronađe i neke tragove etnofiletizma. Čak i to insistiranje na ponosu kao jedinom emotivnom sadržaju opasno graniči sa ohološću kao jednim od smrtnih grehova. 

U poslednjoj strofi pesme „Veseli se srpski rode“ kaže se: „Ovdje su grobovi slavnih predaka/ Što odbraniše svetu vjeru od Turaka“. Poslednja strofa „Vidovdana“, međutim, kaže ovako: „Oprosti Bože sve naše grehove/ Junaštvom daruj kćeri i sinove“. 

Teško je zamisliti veći kontrast. Nemojte, braćo moja pravoslavna, da vas ja učim hrišćanstvu posle svega što su iza sebe ostavili Atanasije Jevtić i Žarko Vidović, ali hrišćanstva nema ako se gresi ne priznaju i Bog ne zamoli za oproštaj. I da je „Veseli se srpski rode“ stotinu puta napisao pop, a da ju je hiljadu puta otpevala popadija, ona se po hrišćanskom doživljaju sveta ne može ni uporediti sa „Vidovdanom“. 

Da li je taj stih postao problem, da li je zato „Vidovdan“ javno sada manje poželjan nego pre, je li zaista postalo pogrešno zavapiti: „Oprosti Bože sve naše grehove“? To je, čini mi se, najopasnija promena koja se u javnosti dešava poslednjih godina. Svest o sopstvenim patnjama i sopstvenim žrtvama nije nužno nepoveziva sa svešću o sopstvenim grehovima. Koliko god bilo lako razumeti srpsku frustraciju gluvim ušima Zapada za srpske žrtve iz maltene svih ratova dvadesetog veka, najgora moguća posledica te frustracija je zauzimanje pozicije večite žrtve i interiorizovanje ideje o vlastitoj nepogrešivosti. 

NAPAĆENI NAROD: Maltene svi manji narodi koji graniče sa Srbima već su isprobali taj istorijski „glumački izazov“ – da gaje fantazmu o sebi samima kao „uvek žrtve, nikad zločinci“. Kad Srbi tako nešto rade, uvek se stiče neugodan utisak da počinju jako da liče na – Hrvate. Uostalom, još je Maček, pre skoro stotinu godina, potpuno opsesivno govorio o „napaćenom hrvatskom narodu“. Otkad postoji srpska nacionalna politika, takva retorika joj je bila strana. Srpski nacionalizam uvek je bio inkluzivan i pobednički, nikad ekskluzivno-kukavan. To je neka lomparovsko-bokanovska intervencija koja se primila na neartikulisani resentiman. Istorija mi govori da je to dugoročno neodrživo, ali i u istoriji uvek postoji prvi put. Velika je energija uložena u „promenu svesti“, nastupaju „trustovi mozgova“ već godinama po jutarnjim programima i večernjim pričaonicama, dosta su i institucija zauzeli, pa igraju ping-pong sa svojoj građanističkom sabraćom koja Srbe gleda na isti način, ali sebe ne vidi delom te zajednice. 

Ako ima razloga za optimizam, to je uvid u puls takozvanog naroda; naroda kome je skoro fiziološki repulzivno da sebe doživljava napaćenim, naroda koji se raduje pobedama, a tuguje u samoći, naroda koji poslovično priznaje sopstvenu nesavršenost, naroda koji svoju istoriju ne vidi kao takmičenje u jadnosti, nego kao prvenstvo u kome po pravilu pobeđuje jače i brojnije od sebe. U kafani, na pijaci, u taksiju, na žurci, na Jutjub pretragama telefona i laptopa najrazličitijeg sveta više je „Vidovdana“ nego „Veseli se srpski rode“. Širi se mimetički onaj klip gde Luka Dončić peva „Vidovdan“. Nezamisliv je sličan okvir i kontekst u kojem Dončić peva „Veseli se srpski rode“. Ko razume, shvatiće. Nisu ovo samo dve pesme, ovo je malo kao „Od izvora dva putića“, pa ko voli Lepu Lukić, a ko Roberta Frosta. 

Na „Vidovdanu“ možeš da temeljiš neku budućnost; na ideji da se svi pomole Bogu za oprost vlastitih grehova. Uz muzičku pozadinu „Vidovana“ možeš da se prisetiš kako su pre stotinu i jedanaest godina, kao srpski dobrovoljci, Kosovo oslobađali i Mustafa Golubić, Hasan Rebac i Muhamed Mehmedbašić. Uz „Vidovdan“ možeš, koliko god to utopistički zvučalo, da sanjaš ponovni susret Muhameda i Gavrila, Mustafe i Danila. Da se sretnu, uostalom, onako kako su se jednom već sreli, i to baš na Vidovdan. 

Gde god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo.