Italijanska i austrijska lekcija za rekonstrukciju Vlade Crne Gore

U poslednjih godinu dana smo svedoci konstantne tenzije u vladajućoj parlamentarnoj većini koja se bazira na sukobu između dela koalicije koja ima veliku unutrašnju podršku (glasovi građana) i dela koji uživa snažnu spoljnu podršku (većina ključnih međunarodnih partnera Podgorice), ali nema široko uporište u biračkom telu.

Problem u kome se našla Crna Gora nije novina. Mnogo veće i ozbiljnije države su se suočile sa njom i to u relativno bliskoj prošlosti. U Austriji su dva puta u ovom veku već morali da sastavljaju vladu delimično po rezultatima izbora a dobrim delom pod pritiskom koji je dolazio od strane EU i međunarodne zajednice.

Prvi put je to bio slučaj sa vladom koju je lider narodnjaka Volfgang Šisel formirao početkom 2000. godine sa desničarskom Slobodarskom partijom Jerga Hajdera. Vođa ekstremne desnice Hajder nije mogao da uđe u vladu i dobije ministarstvo a njegove partijske kolege nisu mogle da dobiju ključna ministarstva, unutrašnje i spoljne poslove, ekonomiju, kao i kontrolu nad državnim službama bezbednosti. Ministarstvo odbrane je pripalo “slobodarima” jer Austrija, kao što je poznato, nije članica NATO-a i samim tim nema veliki značaj.

Slična priča se ponovila i sa formiranjem prve vlade Sebastijana Kurca. Ovog puta narodnjacima su bili partneri slobodari koje je predvodio Hajnc Kristijan Štrahe. Za razliku od Hajdera, Štrahe je ušao u izvršnu vlast ali je morao da ostavi ključna ministarstva unutrašnjih poslova, ekonomije i finansija narodnjacima i, naravno, kontrolu nad obaveštajno-bezbednosnim aparatom.

Još sličniji primer crnogorskom smo imali u Italiji sa prvom vladom Đuzepea Kontea koja se oslanjala na podršku populističkog Pokreta pet zvezda i suverenističko-populističke Lige Matea Salvinija. I pored ubedljive pobede na izborima, Pokret pet zvezda nije mogao da kandiduje za premijersku poziciju svog lidera Bepea Grila, a ni Davida Kazeleđa, sina preminulog osnivača pokreta Đanroberta, koji je bio de iure vlasnik pokreta i njegovog simbola.

U vladi nije bilo mesta ni za harizmatičnog mladog tribuna Alesandra Di Batistu koji je punio trgove zajedno sa Grilom i bio neka vrsta petozvezdaškog Če Gevare. Luiđi Di Majo, na papiru vođa pokreta, morao je da se zadovolji vicepremijerskim mestom pošto je za, kakav-takav, legitimitet u EU i NATO, morala da bude određena vanstranačka ličnost na čelo vlade. Tako je pao izbor na, do tada, totalno nepoznatog široj italijanskoj javnosti Đuzepea Kontea.

Na drugoj strani, Salvini je postao ministar unutrašnjih poslova, ali nije mogao da pravi kadrovske promene i morao je da zadrži profesionalce i proverene kadrove na ključnim mestima u ministarstvu, policiji i karabinjerima. Takođe, njegovi tribuni protiv Evropske unije koji se zalažu za izlazak Italije iz evrozone, Alberto Banjai i Klaudio Borghi, nisu mogli ni da privire ministarstvima ekonomije ili finansija, evropskih ili spoljnih poslova, i pored toga što je Liga insistirala da dobije te resore.

To nije bilo sve, Pokret pet zvezda i Liga su morali da prihvate objedninjavanje, do tada razdvojenih ministarstava, ekonomije i finansija, kao i imenovanje Đovanija Trije na čelo novog resora. Profesora Triju je lično predložio predsednik republike Serđo Matarela jer je on bio garant da Italija neće voditi avanturističku ekonomsku i finansijsku politiku ugrožavajući evro i podrivajući evrozonu.

Drugim rečima, ekonomija i finansije su bile potpuno van dometa dve vladajuće stranke. Evropska unija, Evropska centralna banka, Konfindustrija i najveći kreditori Italije nisu imali poverenje u parlmentarnu većinu Grilovih i Salvinijevih poslanika, kao ni u njihova rešenja za najsenzibilnije ministarstvo za EU. Italija je prevelika zemlja da bi se dozvolili rizici koji mogu da proizvedu nesagledive posledice za celu EU, a nedovoljno jaka da bi mogla da ignoriše stav svojih ključnih partnera.

S obzirom na to da nijedna zemlja na svetu nema tako ozbiljnog političara i državnika kao što je Mario Dragi, iluzorno je pozivati se na primer aktuelne vlade Italije, jer je on u potpunosti sui generis. Kamo sreće da na crnogorksoj političkoj pozornici imamo osobu koja ima trećinu kvaliteta, znanja, iskustva, integriteta, sposobnosti i ozbiljnost Marija Dragija.

Šta možemo da zaključimo iz austrijskog i italijanskog iskustva, država koje su mnogo jače i važnije od Crne Gore, a morale su da prilagode rezultate izjašnjavanja građana međunarodnim političkim okolnostima tokom sastavljanja vlade? Prvo da Podgorica ne može sebi da dozvoli luksuz da ima vladu koja neće imati međunarodni legitimitet i kredibilitet, bez obzira na raspored snaga u crnogorskoj skupštini.

Druga pouka je da nije nužno da u vladi ne sede i pripadnici stranaka koje ne dele u potpunosti liberalno-demokratske i evropske svetonazore. Iz austrijskog i italijanskog primera se može zaključiti da u crnogorskoj vladi ne bi moglo da bude mesta, u ovom istorijskom trenutku, za Andriju Mandića, Milana Kneževića i Nebojšu Medojevića, ali ne bi bilo problema za Strahinju Bulajića, Predraga Bulatovića, Miluna Zogovića ili Branku Bošnjak.

Treće naravučenije je da senzibilna ministarstva sile ne mogu da dobiju osobe koje dolaze iz DF-a jer bi u tom slučaju ti ministri i ta ministarstva bili izolovani na međunarodnoj sceni, a Crna Gore nije Srbija pa da ima ministre kao što su Aleksandar Vulin, Nenad Stefanović ili Nikola Selaković. Između ostalog i zato što u Podgorici više nema političke figure koja bi bila pandan Aleksandru Vučiću, budući da je Milo Đukanović, posle poraza DPS-a na parlamentarnim izborima, sveden u okvire ustavom i zakonom predviđenih ovlašćenja predsednika republike.

Dakle, prostora za kompromis oko rekonstrukcije vlade ima. Svaka strana ne bi morala čak da učini ni korak unazad već u stranu: tri lidera DF-a, Mandić, Knežević i Medojević, bi morali da se pomire sa činjenicom da su neprihvatljivi za evropske partnere i da je budućnost Crne Gore važnija od njihovih ega i personalnih ambicija, tim pre što u DF- u ima adekvatnih kadrova za ministarske pozicije; URA bi, kao najkredbilniji partner EU i NATO, trebalo da zadrži ministarstva sile i kontrolu nad službama, ali i da prihvati činjenicu da i druge političke formacije imaju pravo da preuzmu odgovornost u drugim sektorima.

Argumentacija da su tri koalicije previše raznorodne da bi mogla da funkcioniše neka druga vlada osim ekspertske ne stoji. U tom kontekstu može da posluže holandski i nemački primer. To su dve zemlje koje su naviknute na višestranačke vlade, često i sa dijametralno različitim partnerima u izvršnoj vlasti. Tajna njihovog uspeha je u usaglašenom programu vlade koji su dužni svi da poštuju. Zato pregovori za stvaranje vladajućih koalicija u Nemačkoj i Holandiji traju mesecima, jer svaka reč, svaki zarez mora da se precizira i onda kada se dogovor postigne: pacta sunt servanda!