In memoriam: Dragi Dragan

Piše: Veran Matić

Dragan Janjić se nedavno penzionisao. Mislim da nije dočekao prvu, zasluženu penziju. Nameravao je da nastavi da radi jer sebe nije doživaljavao kao penzionera niti je mogao da zamisli da prestane da radi ono što je najbolje znao i što je najviše voleo.

Dragan je bio profesionalac koji po nije bio spreman da rasprodaje svoj teško stečeni ugled, talenat i trud. To je imalo svoju cenu koju je bio spreman da plati ostajući veran idealima profesije. Bio je aktivista, uvek u prvim redovima borbe za javni interes. Znam koliko je voleo tu reč i koliko je na njoj insistirao.

Upoznali smo se 1994. godine kada je zajedno sa sedam koleginica i kolega osnovao novinsku agenciju “Beta”. Sarađivali smo, družili se, podržavali se u različitim ulogama skoro tri decenije. Kada je bio u “Beti”, kada je bio zamenik glavnog i odgovornog urednika “Politike”, pomoćnik ministra kulture i informisanja, kasnije savetnik za medije Zaštitnika građana i potpredsednik NUNS-a.

Dragan je bio miran i blag čovek koji je uvek tražio kompromis. Smirenost ga nije napuštala ni kada se suočavao sa problemima i kada je dobijao pretnje.

Umro je novinarski – iznenada.

Ova strašna godina se zaokružuje i okončava njegovom smrću.

Dragan Janjić se tako pridružio veteranima Žaretu (Dragoljubu Žarkoviću), Gruji (Grujici Spasoviću), Dživi (Milutinu Mitroviću) i Duletu (Dušanu Miitroviću) bez kojih smo ostali u poslednjih 12 meseci.

Moj naklon bardovima.

Žao mi je što sa ovim velikanima neumitno odlaze jedno vreme, pogled na svet i vrednosti za koje smo se borili nadajući se boljem.

Ostaju sećanja i tuga.