Djevojački hidžab protiv ajatolahovog turbana
Piše: Boško Jakšić
Jedan hidžab pokrenuo je dubinske talase protesta sa kakvim teokratska vlast u Iranu odavno nije bila suočena, a jedna devojka postala je simbol otpora represiji širom sveta.
BUMERANG
Eruptivno nezadovoljstvo, jedan od najozbiljnijih testova teokratske vlasti, zahvatilo je čitavu zemlju i ne popušta već mesec uprkos represivnom odgovoru vlasti, pogibiji oko 200 osoba i hiljadama uhapšenih.
Mahsina smrt je varnica u društvu u kome već dugo tinja nezadovoljstvo zbog položaja žena, ali i zbog korupcije, opadajućeg standarda i siromaštva, socijalnih razlika, podvojenosti između konzervativnog sela i gradova po kojima mladi traže više sloboda.
Ni veliki protesti zbog izborne krađe 2009, proglašeni na Zapadu za Zeleni pokret i popraćeni ishitrenim nadanjima da će promeniti režim, ni masovne demonstracije 2019. zbog ukidanja subvencija za gorivo nisu na demonstracije doveli majke i očeve, braću i sestre, studente i učenice, radnike, učitelje, trgovce po bazarima, sportiste i umetnike.
Mnoge od tih grupa podržavale su islamsku revoluciju 1979, a sada se čuju zahtevi za uklanjanje teokratskog vođstva zbog restrikcija svih aspekata društvenog života. “Smrt diktatoru”, povik je sa iranskih ulica upućen vrhovnom vođi, ajatolahu Ali Khameniju, čije se fotografije spaljuju.
Ajatolah Ruhollah Khomeini, vođa revolucije je 7. marta 1987. – cinično baš uoči međunarodnog Dana žena – doneo naredbu da je hidžab obavezan iako takva zabrana ne postoji ni u Kur’anu ni u adetima proroka Muhameda. Tada je formirana i Moralna policija, po ugledu na saudijsku “mutawu”, čiji je zadatak da promoviše islamske vrline i sprečava greh. I dok je ogroman broj Iranki, posebno sa sela i iz manjih gradova, obučen u crne “čadore” koji prekrivaju i glavu i telo, hidžab je više namenjen urbanim sredinama.
Patrole Moralne policije su tokom vlasti reformističkog predsednika Hassana Rouhanija izbegavale brutalnost, ali kada ga je 2021. nasledio konzervativni Ebrahim Raisi, pojačane su kontrole, prekršiteljke vođene na prevaspitavanje ili su kažnjavane bičevanjem.
Predsednik Raisi i drugi zvaničnici poslali su telegrame saučešća porodici Amini i obećali istragu, ali to nije bilo dovoljno. Vlasti su uzvratile silom, palicama, suzavcem i često bojevom municijom, što u Teheranu demantuju optužujući unutrašnje neprijatelje, od kurdskih autonomaša do naoružanih neprijatelja revolucije i “terorista”. Tvrde da su oni odgovorni za smrt najmanje 20 pripadnika snaga reda. Na spisku su se našli i spoljni inspiratori nereda, od obavezne Amerike i “cionističkog režima”, do nemačke ambasade u Teheranu.
Počelo je u iranskom Kurdistanu, gde živi porodica Amini, i gde je Mahsa poznata pod kurdskim imenom Zhina, jednom od onih koja su zvanično zabranjena. Ubrzo se sve proširilo na oko 80 gradova: Teheran, Esfahan, Kerman, Širaz, čak i na konzervativna šiitska uporišta kao što su sveti gradovi Kom i Mašad.
Sve više žena je u znak protesta javno spaljivalo hidžabe i odsecalo kosu. U demonstracije su se posle studentkinja uključile i mnogobrojne učenice srednjih škola. Snimci brutalne represije koji se šire društvenim mrežama vratili su se režimu kao bumerang.
Mnogi Iranci su se pridružili u znak solidarnosti. Od fudbalera nacionalnog tima koji su na pripremama u Austriji crnim trenerkama prekrili grb tokom sviranja himne u utakmici sa Senegalom, do mladića na ulicama ili radnika po rafinerijama u Abadanu, Busherhru i Kanganu. Hakeri su uspeli da upadnu u program dnevnika na državnoj televiziji ubacujući slike vrhovnog vođe okruženog plamenom.
Solidarnost je postala globalna, od Sirije i Grčke, do Londona, Madrida, Osla i Beograda. SAD i Kanada su iranskim vlastima zavele dodatne sankcije, a očekivano će im se pridružiti i Evropska unija.
Demonstracije ne popuštaju. Dok uzvikuju “Žene, život, sloboda”, iranske žene ne bore se za mini suknju niti su protiv nošenja hidžaba. To je pojednostavljeno tumačenje Zapada. One marširaju za slobodu izbora koju im militarizovana i korumpirana teokratija uskraćuje. Ne traže da druge devojke i žene prestanu da nose hidžab, već pozivaju na pravo da same o tome odlučuju, da budu više nego pramen kose koji nedopustivo viri ispod marame, što je bio slučaj Mahse Amini.
Irankama je hidžab povod da ispolje nezadovoljstvo rodnim aparthejdom koji se poziva na islamsko zakonodavstvo, šariju, ali koji se tiče mnogih drugih stvari: prisilnih brakova maloletnica, starateljstva nad decom, slobode kretanja bez muškog čuvara, radnih odnosa. Hidžab jeste u središtu ove borbe po iranskim ulicama, ali ne radi se samo o hidžabu, nego o onome što on simboliše.
KONTROLA MUŠKARACA
Iranke su, za razliku od zapadnih feministkinja, prepoznale da je slepa podrška odbacivanju hidžaba isto što i slepa podrška njegovom obaveznom nošenju. Kada spaljuju hidžab, one spaljuju simbol režima, a ne simbol islama. Šalju poruku da su sve na istoj strani, strani koja se protivi prinudi.
Nova generacija iranskih žena, najobrazovanija u regionu, traži slobodu izbora i demantuje klasični zapadni stereotip negativnog portretisanja islama i muslimana. Pitanje nije da li ili ne nositi hidžab, već zašto su žene u svojim pravima obespravljene, zašto je moralnost muslimanki pod stalnom kontrolom muškaraca?
To su pitanja koja zadiru u sistem Islamske Republike u kojoj je kroz istoriju muški glas bio jači od ženskog. Na zahteve za reforme konzervativna teokratska vlast uzvraća silom Revolucionarne garde, paravojnih basijia ili Moralne policije nespremna da shvati da su svaki ispaljeni metak, svako hapšenje, pucanje u sopstvenu nogu. Na to će nastaviti da ih podseća poruka uklesana na grobu Mahse Amini: “Nećeš umreti, tvoje ime će postati zakon.”
Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.
