Arapski talas protiv Palestinaca

Piše: Boško Jakšić

Arapski front decenijama je bio više retorička figura nego politička realnost, ali događaji poslednjih nedelja pokazali su da se u “novoj eri mira” delovi Fronta okreću prema Izraelu, protiv Palestinaca. “Sporazum Abraham”, kako je poznat dogovor o normalizaciji odnosa Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela, stigao je brže nego što su mnogi cionisti zamišljali iako su tajni pregovori trajali 18 meseci. Bahrein je sledio primer gotovo nepristojnom žurbom. Dve zemlje Zaliva potpisale su “mirovne sporazume” sa jevrejskom državom iako nisu učestvovale u nekom arapsko-izraelskom ratu, pa su pribegle formulama “Mir u zamenu za mir” i “Mir u zamenu za ekonomiju” – što su sasvim neuverljiva objašnjenja za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa i odustajanje od formule “Zemlja za mir” koja je 1991. lansirana na konferenciji u Madridu. Bila je to ponuda da se Izrael povuče sa svih arapskih teritorija okupiranih u ratu 1967. u zamenu za normalizaciju odnosa, ali tadašnji izraelski premijer Yitzhak Shamir uzvratio je sloganom “Mir za mir”, što je podrazumevalo da Arapi prihvate cionističke planove za Bliski istok, ne samo za Palestinu. UAE i Bahrein su se posle 29 godina saglasili sa Likudovim projektom.

Prikupljanje poena

Uz Egipat i Jordan, formiran je arapski kvartet koji održava diplomatske veze sa Izraelom. Manjina, imajući u vidu 22 članice Arapske lige, ali manjina sa tendencijom uvećavanja – što je cilj američke administracije koja je posrednik i inicijator “istorijskih sporazuma”.

Jasno je da Donald Trump preoblikovanjem Bliskog istoka prikuplja poene uoči izbora u novembru predstavljajući se kao uspešan međunarodni broker. Jasno je takođe da obilno pomaže svom strateškom savezniku, izraelskom premijeru. Benjamin Netanyahu može da tvrdi da uspostavlja mir sa Arapima dok zadržava kontrolu nad okupiranim teritorijama – što sve odvlači pažnju od optužnica za korupciju u tri sudska procesa koja ga čekaju.

Po odredbama Arapske mirovne inicijative iz 2002, većinski arapski svet je normalizaciju odnosa sa Izraelom vezivao za kraj okupacije i stvaranje nezavisne palestinske države. Sada je to još udaljenija perspektiva imajući u vidu nagoveštaje da bi, pod rastućim Trumpovim pritiskom, primer Emirata i Bahreina mogli da slede Kuvajt, Maroko, Oman i Sudan. Saudijska Arabija bila bi kruna planova iza kojih u najvećoj meri stoji Trumpov zet i savetnik za Bliski istok Jared Kushner, a izraelska formalizacija odnosa sa Riyadhom nesumnjivo bi predstavljala mnogo veći prodor od dva ostvarena poslednjih nedelja.

U Abu Dhabiju i u Manami ponavljaju da su privrženi arapskoj mirovnoj inicijativi i nezavisnoj palestinskoj državi. Prestolonaslednik Abu Dhabija i de facto vladar Emirata, šeik Mohammad bin Zayed i kralj Bahreina Hamad bin Isa pokušavali su da ostave utisak da ne “prodaju” Palestince i da se ne radi o “zabadanju noža u leđa”, kako je njihove postupke okarakterisala Palestinska oslobodilačka organizacija – “Crni dan u istoriji Palestinaca i Arapa”. Šeik se hvalio da sporazuma o normalizaciji ne bi bilo da nije uslovio Netanyahua da odustane od najavljene aneksije oko trećine okupirane Zapadne obale na kojoj se tokom decenija kolonizacije naselilo više od pola miliona Jevreja. To što je izraelski premijer odmah posle objave dogovora izjavio da se samo radi o odgađanju aneksije, šeik Zayed više nije komentarisao. Kralj je u Manami govorio da je sporazum “primer koegzistencije čitavom regionu”, a to što se Bahrein pridružio Emiratima svedoči da je mala zalivska kraljevina dobila dozvolu od Saudijske Arabije. “Cilj kome teže sve naše arapske zemlje, bez izuzetka, okončanje je (izraelske) okupacije i uspostavljanje nezavisne palestinske države na granicama iz 1967, sa istočnim Jerusalimom kao njenim glavnim gradom”, izjavio je generalni sekretar Lige Ahmed Aboul Gheit. Još jedna u decenijskom nizu vežbi fine diplomatske retorike koja više potvrđuje staru ciničnu izjavu da su Arapi za palestinsku stvar spremni da se bore do poslednjeg Palestinca, nego što nagoveštava proboj u zamrznutom mirovnom procesu.

“Istorijska pobjeda”

U Washingtonu je na ceremoniji potpisivanja sporazuma vladala festivalska atmosfera. U Ramallahu na Zapadnoj obali Palestinci su, ostavljeni bez izbora, svoju oštru retoriku morali da ublaže. Predsednik Mahmoud Abbas još jednom je doveden u nezavidnu poziciju: da li će nastaviti da ohrabruje sveopštu apatiju? Da li će prekinuti razlaz sa Hamasom u Gazi? Da li će se vratiti Povelji PLO-a i otkazati sporazum iz Osla? Ili će se suočiti sa nekontrolisanim revoltom koji će ga posle 15 godina skinuti sa vlasti i moguće zapaliti Bliski istok? Palestinski osećaj izolacije nije nov. Tokom poslednje dve decenije posmatrali su kako se situacija na terenu okreće protiv njih, kako se šire izraelska naselja, kako se buldožerima uništavaju njihove kuće i sistematično uspostavlja kontrola nad celokupnim životom Zapadne obale. U međuvremenu su zalivske monarhije prihvatile proces “ubrzane normalizacije”, kako je veze sa Arapima nazvao premijer Netanyahu. Počelo je tajnim, pa potom sve otvorenijim kontaktima oko pitanja zajedničke bezbednosti pred “iranskom pretnjom”, saradnjom u trgovini i sportu, čak i izvođenjem talmudskih rituala za jevrejske praznike po arapskim prestonicama. Osnov približavanja je, uvereni su mnogi analitičari, da kraljevske elite Zaliva palestinska stvar sve manje interesuje. Mnogo ih više zanima geostrateški izazov koji predstavlja Iran i spremne su za saradnju sa Izraelom – još jednim protivnikom Teherana – i zbog ekonomskih, finansijskih, investicionih ili visokotehnoloških pobuda. Podrazumevalo se da arapski partneri odaberu trenutak uspostavljanja zvaničnih veza vodeći računa o sopstvenom javnom mnenju. Iako među Arapima raste uverenje da je oslobođenje Palestine i Jerusalima gubljenje vremena i da je normalizacija sa Izraelom korisnija od džihada, većinsko raspoloženje javnosti i dalje je protiv Izraela. “Liderstva regiona… prepoznaju da pristup koji je postojao u prošlosti više ne funkcioniše, shvataju da njihovi narodi žele živahniju i uzbudljivu budućnost”, smatra Kushner.
Izgleda da se to ne odnosi samo na lidere regiona. Srbija je prihvatila američki diktat da do jula 2021. preseli ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim kao prva evropska i tek treća država, posle SAD-a i Gvatemale. Udarac palestinskoj stvari zadalo je i Kosovo. U istom Trumpovom paket-aranžmanu obezbeđeno je međusobno priznavanje Kosova i Izraela, a Kosovo postaje prva zemlja muslimanske većine koja će takođe imati ambasadu u Jerusalimu. Slika “istorijske pobede” mnogo je složenija. Reperkusije arapskog približavanja Izraelu i udaljavanja od Palestinaca idu daleko od simbolizma stvaranja mira. Predsednik Trump je na ceremoniji u Beloj kući govorio o izmeni “toka istorije”, što bi trebalo da znači da palestinsko pitanje postane nevažno budućim arapskim generacijama. Sve više liči na uništavanje istorije i njeno rirajtovanje koje ide naruku izraelskom narativu najdužeg konflikta savremenog sveta. Uostalom, ceremoniji u Beloj kući, kao i pregovorima koji su do nje doveli, simptomatično nedostaje jedna strana koje se tiče svaki dogovor Izraela i Arapa – Palestinci.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.