Ko nam to dođe?
Autor: Branko Čečen
Klinci su, na kraju, stigli na cilj rasplakani i dirnuti, nasmejani oko lepih mladih glava, umorni ali na adrenalinu. I kada se Studentskim trgom zaorilo fudbalsko navijanje: „Novi Pazar, Novi Pazar“, ja sam se raspao. Duže od trideset godina gledam oko sebe orgiju idiotskog nacionalizma, lavinu kampanje mržnje i, možda najgore od svega, taj “i oni su nama” odnos prema ratnim zločinima. Trideset godina moje okruženje natapa taj otrov. Ne vičem ja obično sa ostalim sugrađanima, to je novinarski instinkt. „Tvoje je da gledaš i slušaš, a ne da učestvuješ“, prvo te nauče kad ideš na zadatak, još na početku. I onda, sto pedeset demonstracija kasnije, i kad odem kao građanin, jednostavno nisam „prirodni učesnik“. Tako sam formatiran. E, sada sam vikao ime tog grada koji nam je poslao decu na brigu i zaštitu.
Amar, koji je pao u nesvest početkom marša, pa mu našli dijabetes, ali nastavio da piči, je praktično zvezda. Zaustavljali su ga po čitavom Beogradu za selfije, ljubili ga i grlili. I uopšte, ljudi ih znaju po imenima, prebrojavaju ih kada prolaze, pokušavaju da razaznaju ko je ko. Ali niko nije izazvao takvu ljubav kao dve drugarice kojima je poslednja stvar na svetu ko se kome moli. Jedna ih je žena čvrsto grlila kod Rektorata, suznog lica čvrsto priljubljenog uz njihova ramena, kao majka, pa kada su se okrenule tako da vidim mali transparent u ženinoj ruci, pročitao sam: „Pa ko nam to dođe, ko nam kuću napuni“. Kućicu je nacrtala. Sa dimnjakom koji se puši.
Jutros, pred Petom gimnazijom. Pazarci su rešili da podrže gimnazijalce u blokadi pre nego što nastave svoj marš. Prvo su došli studenti pešaci, ali su za sobom, takođe u koloni, poveli naše gimnazijalce, praktično svoj juniorski tim. Da i oni dobiju aplauz. I dobili su ga, i bili dirnuti, i ozbiljni, i malo neozbiljni, naravno, tu i tamo i zbunjeni… Komplikovano je biti tako mlad, a boriti se sa zarobljenom državom. Ali kada su se svi zajedno svrteli na jednom mestu, gotovo je momentalno došlo do opšteg grljenja. Grlili su se kao ludi, onako, jako-jako-jako, kao deca. Pazarski studenti i naši gimnazijalci, dok smo mi matori uglavnom ronzali. I Ponovo se začulo: „Pazar, Pazar…“
Mnogo puta smo ćutali za poginule. Svaki put je potresno. Sada smo ćutali sa mladim Pazarcima, sa kojima ćemo uskoro ponovo da ćutimo u Novom Sadu. I dok smo tako ćutali, dok je iz neke kancelarije u zgradi preko puta neko nekome urlajući j… mater preko telefona, nesvestan situacije, mislio sam – mi moramo da izdržimo do kraja. Moramo, da ova deca mogu da se grle, a da im niko odmah ne prikenja da se grle sa „neprijateljem“. Jer čim iz jednačine izbaciš tog idiota, deca se, sasvim spontano – grle.
Dajte da im napravimo prostor. Nek košta šta košta. Vredi.
