Kako titlovati Vučića

Piše: Boško Jakšić, Politika

Podeljena Srbija je u dva skupštinska dana posvećena Kosovu mogla da razotkrije kakvu političku klasu ima, ali tu priliku će verovatno propustiti nespremna da kritički posmatra i one za koje navija.

Samo bi foto-finiš mogao da odredi ko je tokom „debate” začinjene fizičkim incidentima, psovkama i porno-filmovima pokazao više nezrelosti u raspravi o jedinstveno važnoj temi: vlast koja je sopstvenu konfuziju prikrivala arogantnim baražima optužbi ili bučni rivali koji su bezglavo zagrizli mamac nespremni da ponude ikakvo rešenje za problem s kojim se Srbija decenijama suočava.

Aleksandar Vučić došao je u skupštinu da bi objasnio zašto je diplomatskom kvintetu Zapada rekao da prihvata njihov koncept dijaloga iza kojeg stoji precizno definisan zahtev da Beograd više ne sprečava članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Ujedinjene nacije se podrazumevaju.

Umesto toga, predsednik je uzvikivao: „Nema predaje” i ponavljao da Srbija neće priznati kosovsku nezavisnost niti stolicu najmlađe evropske nacije u UN.

Nešto tu ozbiljno ne štima. Izgleda da Vučića treba titlovati jer reči koje upućuje Zapadu i reči namenjene domaćoj javnosti ne pripadaju istoj grupi evroatlantskih (političkih) jezika. Verujem da je zapadna varijanta ozbiljnija od srpske.

Predsednikovi lojalisti klicali su Vu-Čiću kao najvoljenijem vođi Severne Koreje, ali mora da su se ipak pitali kako sebi da objasne kako će zaokret koji im je šef najavio preneti članstvu SNS-a koje želi da živi u uverenju da je „Kosovo Srbija”?

Socijalisti su kalkulantski, kako umeju, glasno ćutali nervirajući Vučića što ih na vreme nije doveo u red, ali zaboravite i pomisao o raspadu koalicije.

Opozicija k’o opozicija. Rešena je da evropski predlog odbaci kao „poziv na kapitulaciju”. Stvoren je groteskni Front odbijanja u kojem su srpski nacionalisti i proruski desničaru s jedne, i proevropske demokrate koje lutaju u potrazi za jasno definisanim identitetom, s druge strane. Takva formacija političkog protivprirodnog bluda pokazala je da samo zna šta neće, a ne šta hoće.

Šta sada?

Mogao bi predsednik da pokuša da zapadnim posrednicima prećuti svoja dva patriotska „ne” Kosovu, mogao bi da im kaže koliko mu je teško, ali to ne bi bilo preporučljivo. Ne pali. Njihovo strpljenje je na isteku.

Mogao bi da raspiše izbore koji ne bi promenili ništa ali bi mu kupili vreme. Taktika čekanja na Godoa, ili kraja rata u Ukrajini, takođe ne prolazi. Manevarski prostor sveden je na ćošak.

Zapad je odlučan da ne dozvoli da kosovski konflikt postane ozbiljna bezbednosna pretnja niti da preraste u zamrznuti konflikt. Traži se kontinentalno jedinstvo u suprotstavljanju ruskim osvajačkim ambicijama.

Mogao bi predsednik jasnije da poruči da se Srbija vraća svom davno proklamovanom geostrateškom cilju – Zapadu, gde će biti dobrodošla ukoliko ukloni najneuralgičniju tačku Zapadnog Balkana i tako otvori vrata uspešnijoj saradnji sa susedima.

Mogao bi i da zahvali Rusiji na podršci principima međunarodne pravde koje sada sama gazi, ili na obećanju da će upotrebiti veto koji je vešto ugrađen u cenu NIS-a.

Mogao bi da objasni kako misli da svoju načelnu saglasnost pretoči u većinsku podršku evropskom planu pa da hiljaditi put ponovi: dajte mi što pre Zajednicu srpskih opština. To je jedini način da pokušam da utičem na javnost i biračko telo.

Mogao bi da Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja simptomatično ćuti a znala je da ga naziva „veleizdajnikom”, objasni da pitanje njene imovine na Kosovu i Metohiji nije teško rešiti i da bi hodočasnici slobodno išli u Pećku patrijaršiju kao što hrišćani idu za Svetu zemlju. Neka nastavi da se pridržava izreke da su se, otkako su Feničani izmislili novac, mogućnosti zahvaljivanja jako pojednostavile.

Mogao bi, a to će svakako i učiniti, da uverava da je on taj koji mora da ispravlja greške prethodnika i da je zahvaljujući njegovoj doslednoj politici Srbija na putu da postane uvaženi član zapadne zajednice.

Mogao bi predsednik da svoja redovna „vanredna” obraćanja naciji argumentovanije fokusira na posledice sa kojima bi se Srbija suočila u slučaju odbijanja. Građani ovde angažuju glavu tek pošto im opasnost krene iz džepa.

Mogao bi da, uporedo sa uterivanjem partijske discipline, svojim medijima uputi direktivu da pojačaju prozapadne, a smanje „aktuelne” proruske stavove.

Morao bi da jasno poruči Srbima na Kosovu da prihvatanje plana ne znači da ih Srbija napušta. Naprotiv. Normalizacija odnosa aktivirala bi kanale podrške njihovoj bezbednosti na međunarodnom, a ne na nivou borbenih pojedinaca koji prete: „Ja sam se vratio, a vi znate šta to znači.” Svaka pomoć bila bi zagarantovana.

Mogao bi da građanima Srbije objasni da Kosovo nije za „izdaju, predaju i prodaju” jer ne možete da „izdate, predate i prodate” ono što je izgubljeno u ratu 1999. Nema više okolišanja i podgrejavanja iluzija.

Možda ovo poslednje i ne mora. Dovoljno ga već po glavi udara bumerang njegove politike, pa ga neće niko sažaljevati ako bude uzdisao što ga toliko malo ljudi razume.

Mnogo toga je predsednik mogao da učini, ali nije. Svi su izgledi da će i ovoga puta sam odlučiti, kao i tokom svih godina otkako je prigrabio svu vlast, izgradio kult ličnosti, obesmislio institucije, ukinuo nezavisnost sudstva, krotio medije, dozvolio korupciju…

Pa neka mu bude dozvoljeno i da, bez titlovanja, prihvati evropski plan za rešenje kosovskog problema koji nam svima visi kao Damoklov mač iznad glave.

Tekst je prenet sa portala Politika.