Jelena Cupać – Paradoks solidarnosti

Autorka: Jelena Cupać, gostujuća istraživačica postdoktorand na WZB Berlin Social Science Center, Izvor: Peščanik

Zašto EU ćuti o studentskim blokadama u Srbiji

Odnos između studenata u blokadi i Evropske unije krije jedan neobičan zaplet koji je do sada ostao van fokusa naše javnosti. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da bi otvorena podrška EU studentima značila korak ka usklađivanju sa njenim temeljnim vrednostima, slobodi, solidarnosti, ljudskim pravima. Ali stvarnost je znatno kompleksnija. Takav gest bi, paradoksalno, mogao manje govoriti o principijelnosti Evropske unije, a više o dubini jedne već prisutne, sistemske hipokrizije. Evo zašto je to tako.

U Srbiji, izostanak podrške Evropske unije studentima u blokadi tumači se na više načina. Najčešće se povezuje sa tiho sklopljenim dogovorima sa Aleksandrom Vučićem, posebno oko eksploatacije litijuma, resursa od presudnog značaja za zelenu tranziciju EU i njen privredni razvoj. Druga interpretacija oslanja se na koncept stabilokratije: Vučić možda nije garant demokratije, ali jeste figura koja, za mnoge u Briselu, obezbeđuje ono što se smatra važnijim: mir i stabilnost. Tu je i bojazan da bi otvorena podrška studentskim protestima mogla narušiti krhku političku ravnotežu i, posredno, ojačati mahom desničarsku i slabo organizovanu opoziciju. Na kraju, ne treba zanemariti ni mogućnost da je posredi prosto nedostatak pažnje ili razumevanja za unutrašnje društvene procese u Srbiji.

Ono što se, međutim, često previđa jeste da Srbija nije jedina meta licemerja Evropske unije. U poslednjoj deceniji, to licemerje, koje u manjoj ili većoj meri prati svaki politički sistem, u slučaju Evropske unije preraslo je, bez mnogo ustezanja možemo reći, u sistemsku hipokriziju. U pokušaju da obuzda rast ekstremne desnice – i to uglavnom bez uspeha – Unija je usvojila niz migracionih politika koje grubo gaze osnovna ljudska prava. Rezultat toga bilo je pretvaranje Sredozemnog mora u najsmrtonosniju granicu na svetu, granicu na kojoj je od 2014. godine život izgubilo gotovo 32.000 ljudi. Sličnu nedoslednost EU pokazuje i kada je reč o demokratiji i ljudskim pravima unutar njenih granica, gde se godinama tolerišu, ili tek simbolično sankcionišu, autoritarne tendencije Viktora Orbana, uključujući i nedavne napade na LGBT+ prava.

Međutim, vrhunac hipokrizije Evropska unija doseže u načinu na koji se odnosi prema izraelskim zločinima u Gazi, koji su usledili kao odgovor na napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. Više od 51.000 ljudi u Gazi izgubilo je život, dok je broj ranjenih premašio 117.000. Izraelske snage su uništile ili teško oštetile gotovo sve bolnice, dok je humanitarna pomoć blokirana nedeljama. Svi univerziteti u Gazi sravnjeni su sa zemljom, a humanitarne civilne zone često postaju mete intenzivnog bombardovanja, čak i kada su prethodno označene kao bezbedne. U poslednje vreme, izraelske snage sve ređe ulažu čak i minimalan napor da takve zone obeleže i omoguće evakuaciju civila.

Nasuprot ovakvoj stvarnosti, evropski zvaničnici poput Kaje Kalas i njenog prethodnika Žozepa Borela ponavljaju uobičajene izraze zabrinutosti i pozivaju na poštovanje međunarodnog prava, hitan prekid vatre i obnovu humanitarne pomoći. Međutim, te izjave, koje se s pravom mogu nazvati floskulama, gotovo uvek dolaze uz standardnu formulaciju da „Izrael ima pravo da se brani“. Nikada, pak, nisu praćene konkretnim sankcijama. Naprotiv, iako su pojedine zemlje poput Irske i Španije javno kritikovale Izrael, mnoge, uključujući i samu Španiju, nastavljaju da izvoze oružje. Posebno se izdvaja Nemačka, koja je sa oko 30% udela drugi najveći dobavljač oružja Izraelu, odmah posle Sjedinjenih Država.

Imajući sve ovo u vidu, zamislimo kako bi izgledalo kada bi Evropska unija danas odlučila da javno podrži studente u blokadi u Srbiji, dok istovremeno nastavlja da opravdava – pa čak i eksplicitno podržava – ono što sve veći broj međunarodnih aktera naziva genocidom u Gazi. Takav gest ne bi označavao povratak temeljnim vrednostima Unije, već bi dodatno razotkrio dubinu njene hipokrizije. Jer, postavimo stvari jasno: kako bi izgledalo da Evropska unija pokazuje veću moralnu hitnost zbog šesnaest žrtava korupcije u Srbiji, nego zbog više od 51.000 poginulih u Gazi?

Stvari postaju još kompleksnije ako imamo u vidu da se slični studentski protesti kakvi se dešavaju u Srbiji, oni koji zahtevaju pravdu, odgovornost i poštovanje ljudskih prava, u državama članicama Evropske unije aktivno, i neretko nasilno, suzbijaju. Opet se posebno izdvaja Nemačka. Na dva najveća univerziteta u Berlinu, Fraj i Humbolt, ali i u Frankfurtu i drugim gradovima, policija je, na poziv univerzitetskih uprava, nasilno uklanjala studente koji su blokirali prostorije fakulteta ili organizovali kampove u univerzitetskim dvorištima. Povod za ove blokade bilo je izraelsko vojno delovanje u Gazi: studenti zahtevaju prekid vatre, obustavu izvoza oružja Izraelu i prekid akademske saradnje sa izraelskim institucijama. Umesto dijaloga, dočekale su ih zabrane, hapšenja i optužbe za antisemitizam.

U aprilu 2025. nemačke vlasti pokrenule su i postupke deportacije protiv četvoro stranih državljana zbog učešća u propalestinskim protestima u Berlinu, među njima i jednog američkog studenta. Iako nijedan od njih nije bio osuđen za krivično delo, teretili su ih za skandiranje parola poput „Free Gaza“ i „From the river to the sea“, kao i za navodnu podršku Hamasu. Vlasti su se u ovom slučaju pozvale na Staatsräson, nemačku doktrinu državnog interesa koja nalaže bezrezervnu posvećenost bezbednosti i opstanku Izraela. Ta doktrina, koja sve više prerasta u ideologiju, bila je osnov i za niz drugih zabrinjavajućih poteza u obrazovanju i kulturi: univerziteti i istraživačke institucije u Nemačkoj prekidali su saradnju sa intelektualcima koji su javno govorili protiv izraelskih vojnih akcija u Gazi. Tako je, između ostalih, poznatoj filozofkinji Nensi Frejzer otkazana gostujuća profesura u Kelnu, dok je antropolog Gasan Hadž otpušten iz Max Planck instituta.

Čini se da studenti u Srbiji, kao i šira javnost, nisu u potpunosti svesni šireg konteksta u kojem se njihova borba odvija. Međutim, ukoliko je studentski pokret u Srbiji zaista prodemokratski, a studentski zahtevi, plenumi, kao i dirljive scene iz Sandžaka to snažno potvrđuju, i ako je, kako simbolične vožnje bicikla do Strazbura i štafeta do Brisela sugerišu, ujedno i proevropski, onda se ovaj širi kontekst ne sme ispustiti iz vida.

Treba jasno reći: podrška Evropske unije verovatno neće stići. U trenutku kada vodeće članice Unije ulažu ozbiljne napore da uguše studentski pokret unutar sopstvenih granica, teško je poverovati da će se iskreno solidarisati sa studentima u Srbiji. A ukoliko se ispostavi da je ova procena pogrešna i podrška ipak stigne, studenti u blokadi moraju biti svesni da bi takav gest pre označavao produbljivanje hipokrizije Evropske unije nego njeno usklađivanje sa sopstvenim vrednostima. Jer, kakvu težinu bi imala podrška srpskim studentima dok se evropski studenti nasilno potiskuju? I, još jednom, šta bi značila briga za šesnaest žrtava korupcije, ako se istovremeno previđa – ili čak logistički podržava – smrt preko 51.000 civila u Gazi?

U ovom svetlu, saveznike možda ne treba tražiti u Evropskoj uniji kao političkoj celini, već u onima koji zaista baštine njene vrednosti, a to, nažalost, više nisu mejnstrim liberali, bilo leve, bilo desne orijentacije. Borba za demokratiju, kao i za samu ideju Evropske unije, vodiće se, sve je izglednije, na dva fronta: protiv populističke desnice, koja u mnogo čemu podseća na Vučića (a često ide i dalje od njega), ali i protiv liberalnog mejnstrima, koji je Uniju doveo do njene trenutne hipokrizije. Ko su ti istinski saveznici još uvek nije sasvim jasno. Ali studenti u blokadi bi, upravo zato, mogli da postanu inspiratori tog novog poretka – ne periferija koja traži priznanje i pomoć, već tačka iz koje se otvara novi horizont borbe za Evropu kakva je mogla, i još uvek može, biti.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.