Francuz u naletu, Nemica u povlačenju, Balkan pred ispitom

1. December 2019.
Ukoliko se prihvati Makronov neformalni dokument, Evropska unija bi posle mnogo propuštenih godina pokazala da je u stanju da se paralelno reformiše iznutra i proširuje spolja. Bio bi to istinski podsticaj državama regiona.
bosko-jaksic
Boško Jakšić, Medija centar Beograd

Tek što su oblaci pozne jesenje kiše stigli iz Brisela i prohladnom vodom polili šest država zapadnog Balkana koje se nadaju članstvu u Evropskoj uniji, francuski predsednik je svoj projekat „evropske renesanse” upotpunio predlogom u kojem bi pravcu trebalo da ide proširenje EU.

Države regiona još od solunskog samita daleke 2003. čekaju u redu za člansku kartu EU. Otada su štampane tone dokumenata i ohrabrujućih izjava. Evropska komisija je februara 2018. usvojila strategiju za „verodostojnu perspektivu proširenja i pojačano angažovanje EU na Zapadnom Balkanu”, a zvaničnici EU su jula ove godine uveravali zemlje regiona da blok pozitivno gleda na njihove aspiracije.

„Verodostojne perspektive” gubile su se u izmaglici stvarnosti, a neizvesnosti oko članstva pretile su da ugroze geopolitičku orijentaciju regiona. Sve to je potvrđeno kada je francuski predsednik Emanuel Makron odbio da Albaniji i Severnoj Makedoniji odobri otvaranje pristupnih pregovora.

Makron je pokazao da ga vodi degolovska ambicija da postane lider Evrope. Na mnoge teme suprotstavio se dosadašnjoj šampionki integracija i proširenja, odlazećoj Angeli Merkel.

Jasno je da je EU u krizi, da ne želi da ponovi greške prekorednog učlanjenja Bugarske i Rumunije i da bi radije prihvatila Švajcarsku ili Norvešku nego nekog sa Balkana, ali da li su u Briselu uopšte svesni realnih rizika da će nestrpljenje ojačati evroskepticizam i da će dodatno otvoriti prostor uticajima spolja.

Dok su evroskeptici i direktni protivnici Unije likovali, Makronov veto Skoplju i Tirani dočekan je oštrim kritikama. „Istorijska” i „teška” greška, govorili su odlazeći čelnici evropskih institucija. „EU svojom politikom (ne)proširenja faktički gura u ’zagrljaj’ Rusije države zapadnog Balkana”, zaključuje u analizi Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije iz Ljubljane.

Da bi pokazao da mu ne nedostaje vizija poput njegovom sunarodniku Robertu Šumanu, Makron je ostao dosledan stavu da proširenja nema dok se ne reformiše Unija ali je ubrzo lansirao ideju da se procedure proširenje reformišu kako bi bile „kredibilnije i održivije” i da treba sprovoditi postepeno.

Traži se ispunjavanje uslova koji se tiču „presporih” političkih, ekonomskih i socijalnih promena ali i nedovoljnih konkretnih koristi za građane u zemljama kandidatima. Prioritet je „stalan, nepovratan napredak u oblasti vladavine prava”.

Takav kopernikanski obrt u odnosu na dosadašnju praksu vođen je Makronovom analizom da Uniji nisu potrebne nove nedovršene demokratije sa jakim primesama autoritarnosti. Ima ih već unutar EU, poput Mađarske i Poljske, zašto bi se jačao blok „neliberalnih demokratija”?

Izmena kursa trebalo bi da obraduje sve one koji su Uniji do sada zamerali da gleda „kroz prste” vlastodršcima regiona, od Aleksandra Vučića do Mila Đukanovića. Bio bi to znak odustajanja od politike stabilokratije koja je u prvi plan stavljala rešavanje regionalnih konflikta potpuno potiskujući reforme što bi vodile nastanku pravnih država snažnih institucija.

Iako EU tek treba da se izjasni o novom francuskom konceptu, iz Beograda je, simptomatično, odmah stiglo ministarsko tumačenje da predlog reforme ne treba da se odnosi na Srbiju i Crnu Goru. Krijući se iza metodoloških formalnosti, poslat je obeshrabrujući signal: istinske reforme guraju se u drugi plan uz sasvim otrcano obrazloženje da je „bolje imati kvalitet pre brzine”.

Ne. Bolje je imati promptna rešenja po kojima kada države u toku pregovora završe određenu fazu, postanu uključene u funkcionisanje EU. Demokratski reformisane države zapadnog Balkana biće prijemčivije građanima Unije i smanjiće njihov otpor proširenju.

Vlast u Beogradu je pred ozbiljnim izazovom: izgubiće podršku EU ukoliko ne krene upravo u one političke reforme koje godinama izbegava poturajući i građanima Srbije i partnerima u EU štit Kosova, pitanja koje se po Makronovom predlogu prebacuje u poslednji od sedam paketa.

Ukoliko, recimo, brzo zaključi poglavlje o usklađivanju spoljne politike, morala bi da se odrekne mnogih poteza koji su izrazito proruski u politici ili prokineski u investicijama.

Test je tim ozbiljniji jer Pariz predlaže usvajanja principa reverzibilnosti – mogućnosti sankcionisanja država koje delimično ili uopšte ne ispunjavaju određene kriterijume, ili prestaju da ispunjavaju preuzete obaveze.

Ukoliko se prihvati Makronov neformalni dokument, EU bi posle mnogo propuštenih godina pokazala da je u stanju da se paralelno reformiše iznutra i proširuje spolja. Bio bi to istinski podsticaj državama regiona koje imaju mnogo toga da urade – od jačanja pravne države i institucija, preko ekonomskih politika i suzbijanja korupcije do ljudskih prava i medijskih sloboda.

Sve drugo, kočenje unutar Unije i otpori reformama među aspirantima za članstvo, značilo bi nov početak starog i sporog procesa koji protivureči kako optimizmu raznih evropskih emisara što paradiraju obilazeći zapadni Balkan, tako i liderima regiona što su kunu u integracije.

Posle oproštaja sa evropskim zvaničnicima koji su o proširenju mnogo pričali a malo radili, treba sačekati majski samit EU u Zagrebu. Tada će se videti hoće li i koliko Makron uspeti da nametne svoju volju i ideju o tome kako treba da izgleda proširenje.

Makron nas je prvo potopio a onda ponudio izlazak iz balkanske pomrčine. To može da bude dobro – ali i loše. Integracije mogu da budu brže i efikasnije ili ih neće biti, pa će oni koji se ne reformišu ostati zaglavljeni u čekaonici voza za Brisel ponašajući se kao da im je na raspolaganju sve vreme ovog sveta.

Članak je prenet sa portala Politika.