Evropa je u nama i mi u njoj

Piše: Ivan Vejvoda, Novi Magazin

Mi jesmo Evropa – geografski, istorijski, kulturno, ekonomski. Ona je u nama i mi smo u njoj. Ovde na ovim prostorima prelamala se istorija Evrope, zbog toga smo pretrpeli mnogo, ali i imali neka preimućstva.

Balkansko poluostrvo, uz Iberijsko i Apeninsko, deo je Evrope i sve zemlje ta tri poluostrva sastavni su deo Evropske unije, izuzev šest zemalja Zapadnog Balkana. I sve zemlje su članice NATO, izuzev tri zemlje Zapadnog Balkana, pri čemu i Severna Makedonija postaje članica najverovatnije u januaru.

Srbija živi najvećim delom zahvaljujući ekonomskoj i trgovinskoj saradnji sa Evropskom unijom i sa zemljama članicama EU. Dovoljno je pogledati sve statistike o privrednoj saradnji i trgovinskoj razmeni, kao i poreklo stranih neposrednih investicija, kako bismo se u to uverili.

Srbija je strateški i u svakom drugom pogledu usmerena ka članstvu u EU – zajednici od (još) 28 zemalja članica i pola milijarde ljudi. EU je, uz SAD i Kinu, među najmoćnijim privrednim silama u svetu. Mi kao mala zemlja u malom regionu nemamo gde nego tamo gde su već svi oni koji su nam u užem i širem okruženju ? Sve vlade posle pada Miloševićevog pogubnog režima opredeljene su ka tom cilju.

Evropa je već niz godina, a posebno u poslednje tri, pred velikim izazovima: svetska ekonomska i finansijska kriza 2008, čije se posledice i danas osećaju, migrantska kriza 2015, Bregzit i prvi put namera jedne značajne zemlje EU da istupi iz članstva, pobeda Donalda Trumpa na predsedničkim izborima u SAD 2016, invazija Rusije na Gruziju 2008, pa na Ukrajinu 2015. i aneksija suverene teritorije te zemlje (poluostrva Krima) i, ne najmanje važno, rast uticaja Kine u svetu. Sve su to razlozi zbog kojih se EU nalazi u presudnoj fazi svog postojanja.

Evropska unija stvorena na razvalinama Drugog svetskog rata nastala je prvenstveno sa ciljem da se osujete budući sukobi na tlu Evrope. Trebalo je državotvorne hrabrosti i razumevanja da se deo suverenosti prenese na zajedničku tvorevinu EU, kako bi zemlje članice bile kadre da se nose sa svojom prošlošću i izazovima sveta.

Evropa je tokom Hladnog rata sopstvenim naporima uspela da se podigne iz ruševina, ali i velikom pomoću SAD putem Maršalovog plana pomoći. EU se širila i jačala pod bezbednosnim kišobranom SAD i NATO i nije morala da ulaže u odbrambene i bezbednosne snage u onoj meri u kojoj bi trebalo da se sama brani.

I, uz sve pomenute izazove – ništa nije kao što je nekad bilo.

Unija je suočena s neophodnošću sopstvene dalje političke i ekonomske integracije na unutrašnjem planu, a na spoljašnjem s pitanjem kako sebe postaviti u svetu u kojem SAD pod predsednikom Trampom nisu više čvrst i pouzdan oslonac kakav su dosad bili i u svetu u kojem Kina u svakom pogledu jača i teži da osvaja prostore za svoju ekonomsku moć? Ako EU ima nameru da ostane ono što jeste, stub liberalno-demokratskog poretka koji zastupa postignut nivo multilateralnih odnosa u svetu, te nameru da brani model otvorenog društva zasnovanog na vladavini prava, na slobodi pojedinca, gde su sloboda govora i sloboda udruživanja, moraće ubrzano da se menja.

Evropska unija nije projektovala svoju moć osim na način “meke moći” – svet se promenio. Kičma EU obeležena odnosom Francuske i Nemačke oslabljena je činjenicom da se Nemačka nalazi u sopstvenom prelaznom razdoblju čekajući kraj kancelarstva Angele Merkel i na izvestan način zavezana je u čvor, dok predsednik Makron nastoji da EU, suočenu s mnogim izazovima, trgne iz stanja obamrlosti ne bi li je pokrenuo u novo doba.

Svet je povezan i međuzavisan više nego ikada. Rastuća nejednakost i ekonomski problemi građana u Evropi izazvali su talas često opravdanih pobuna, ali i rast nacionalizma i krajnje desnih pokreta i partija, praćeno urušavanjem tradicionalnih partija levog i desnog centra. Nijedna zemlja u svetu nije kadra samostalno da se suočava sa onim što se naziva zajedničko dobro planete. Klimatske promene i pogubno globalno zagrevanje i emisija ugljen-dioksida opšti su problem i mogu da se rešavaju jedino zajednički, naporom svih zemalja.

Srbija svoje probleme i izazove može da reši isključivo sa drugima i sa svojim istorijskim okruženjem, koje jeste Evropa. Uprkos problemima s kojima se Evropa, odnosno EU suočava, Srbija bi trebalo sve snage i napore da uloži u jačanje svojih demokratskih ustanova na osnovi vladavine prava – kako bi ispunila uslove za učlanjenje u EU. Od egzistencijalnog je značaja da Srbija u što kraćem roku bude za stolom gde se odlučuje sudbina ovog kontinenta. Na EU i njenim zemljama članicama je da podrže ovaj proces pridruživanja zarad sopstvene kredibilnosti i položaja u svetu.

Edmund Husserl, nemački filozof, u Beču je 1935. održao govor, u trenutku kada fašizam i nacizam osvajaju društva i duhove u Evropi, u najmračnijem vremenu: “ Kriza Evropske egzistencije može se okončati samo na jedan od dva načina: urušenjem Evrope otuđene od svog racionalnog osećaja života, zapalu u varvarsku mržnju duha; ili preporodom Evrope iz duha filozofije, kroz heroizam razuma koji će definitivno prevazići naturalizam. Najveća opasnost za Evropu je malodušnost. Hajde da se kao ‘dobri Evropljani’ borimo sa ovom najvećom od svih opasnosti, uz hrabrost koja ne strepi čak ni od beskonačne bitke. Ako to uradimo, onda će […] iz pepela goleme malodušnosti nastati Feniks novog unutrašnjeg života duha kao oslonac velike i daleke ljudske budućnosti jer samo je duh besmrtan.”

Tekst je prenet iz nedeljnika Novi Magazin.