Dmitry Pozhidaev – Paradoks odnosa plata i produktivnosti

Autor: Dmitry Pozhidaev, Izvor: Peščanik

U mom članku o Srbiji kao ogledalu globalnog kapitalizma izneo sam zapanjujuće otkriće: realne plate u Srbiji su, izgleda, rasle brže od produktivnosti, prkoseći uobičajenim ekonomskim očekivanjima. Ovo otkriće, zasnovano na podacima Međunarodne organizacije rada (ILO) koji mere učinak po satu rada u uslovima pariteta kupovne moći (PPP), sugerisalo je da su srpski kapitalisti neobično velikodušni, kao da sve veći deo vrednosti preusmeravaju ka radnicima na sopstvenu štetu. Uzimajući u obzir strukturnu dinamiku kapitalizma, gde je izvlačenje viška vrednosti osnovni mehanizam akumulacije kapitala, ovaj rezultat delovao je anomalno.

Međutim, detaljnije ispitivanje uz korišćenje drugačijeg pokazatelja produktivnosti – dodate vrednosti po zaposlenom u privatnom sektoru, izražene u domaćoj valuti (RSD) – pruža znatno drugačiju sliku (Grafikon 1). Za razliku od ILO pokazatelja, koji se prilagođava kupovnoj moći i fokusira na produktivnost po satu, nacionalni pokazatelj meri produktivnost po zaposlenom, ne uzimajući u obzir razlike u radnim satima. Ova razlika se pokazuje kao ključna. Dok je ILO pokazatelj sugerisao neuobičajenu velikodušnost u pogledu plata, nacionalni podaci otkrivaju poznatiji obrazac: postojani jaz između produktivnosti i plata, pri čemu plate zaostaju – što je obrazac u skladu s ostalim velikim ekonomijama i teorijskim očekivanjima.

Ova razlika oslikava širi problem koji sam istraživao u svom ranijem radu o merenju BDP-a, gde različiti statistički pristupi dovode do oprečnih narativa o ekonomskim performansama. Kao što se BDP može meriti kroz proizvodni, prihodni ili rashodni pristup – pri čemu svaki naglašava različite aspekte ekonomske aktivnosti – tako i produktivnost rada zavisi od metodoloških izbora. ILO-ov međunarodni pokazatelj, zasnovan na proizvodnji po satu u uslovima pariteta kupovne moći (PPP), osetljiv je na intenzitet rada i globalna cenovna prilagođavanja. Nasuprot tome, domaći pristup zasnovan na dodatoj vrednosti po zaposlenom u nominalnim iznosima odražava strukturne promene u zapošljavanju i sektorske pomake produktivnosti unutar ekonomskog okvira Srbije.

Ipak, ovu širu sliku treba dodatno precizirati u svetlu podataka iz Godišnje strukturne ankete preduzeća koju sprovodi Republički zavod za statistiku. Ova anketa meri strukturu ulaza i izlaza u procesu proizvodnje, poslovanje malih i srednjih privrednih subjekata, kao i efikasnost i konkurentnost poslovanja na određenom nivou delatnosti. Grafikon 2, koji koristi podatke ankete za praćenje rasta nominalnih plata i stope rasta produktivnosti, pokazuje da je ovaj jaz počeo da se smanjuje nakon 2017. godine, kada je rast plata pet uzastopnih godina nadmašivao rast produktivnosti. Najveća razlika zabeležena je 2021. godine, kada su plate naglo porasle, dok je produktivnost stagnirala. Međutim, već 2022. godine rast produktivnosti ponovo premašuje rast plata, čime se kratkoročni trend preokreće.

Ovaj period od 2017. do 2021. zaista kao da ukazuje na izvesno poboljšanje položaja radnika, makar privremeno. Za razliku od dugoročnog trenda, gde dobitke u produktivnosti uglavnom prisvaja kapital, ovaj petogodišnji period je doneo rast realnih plata koji je premašio rast produktivnosti, što potencijalno ukazuje na preraspodelu dohotka u korist rada. Ali da li to znači da je došlo do strukturnog zaokreta u ekonomskom modelu Srbije? Ne nužno.

 

Neoklasična i marksistička perspektiva o platama i produktivnosti

Neoklasična teorija rada tretira plate kao direktan ishod granične produktivnosti rada u ravnoteži. U uslovima savršene konkurencije, tržišna plata niža od produktivnosti podstiče preduzeće da zapošljava sve dok granična produktivnost radnika ne padne ispod nivoa plata (pod pretpostavkom opadajućih graničnih prinosa). Suprotno, ukoliko su plate iznad produktivnosti, firme otpuštaju radnike sve dok produktivnost preostalih radnika ne poraste dovoljno da obnovi ravnotežu. Čak i u uslovima nesavršene konkurencije, gde firme imaju moć određivanja cena, tendencija ka ravnoteži ostaje ključna u okviru neoklasičnih pristupa (Biesebroeck, 2015).

Međutim, marksistička ekonomija suštinski osporava ovaj sterilan i mehanicistički pristup. Umesto da posmatra plate kao automatsku funkciju produktivnosti, marksistička analiza ih vidi kao rezultat složene i istorijski uslovljene interakcije između rada i kapitala, oblikovane klasnim sukobima, institucionalnim silama i ulogom države. Plate, iz ove perspektive, odražavaju ne samo tehničke uslove proizvodnje, već i relativnu pregovaračku moć radnika i kapitalista (Marx, 1867; Shaikh, 2016). Ekstrakcija viška vrednosti ostaje ključni faktor kapitalističke akumulacije, pri čemu su nivoi plata uslovljeni strukturnim ograničenjima, a ne nekakvom navodnom ravnotežnom tendencijom. Ova razlika je ključna za razumevanje zašto plate mogu da rastu i kada produktivnost stagnira – takav rast često nije proizvod tržišnih sila, već spoljašnjih intervencija, uključujući državne politike, regulaciju minimalne zarade i radničku mobilizaciju.

Na kraju, promenljiv odnos između plata i produktivnosti u Srbiji odražava šire dinamike akumulacije kapitala, a ne fundamentalnu preraspodelu ekonomske moći. Iako period 2017-2021. sugeriše privremeno sužavanje jaza, to ne znači nužno da je došlo do strukturnog pomaka u korist rada. Štaviše, dominantna tvrdnja da prekomeran rast plata destabilizuje srpsku ekonomiju povećanjem uvoza i ugrožavanjem konkurentnosti je pogrešna. Moj tekst ima za cilj da razotkrije ovaj neoliberalni mit pokazujući da nisu radnici, već kapitalisti, glavni korisnici trenutnih trendova. Naime, Grafikon 1 jasno pokazuje da se jaz između plata i produktivnosti na duži rok jedva smanjio i da ostaje značajan u apsolutnim iznosima.

U narednom odeljku, ovu analizu produbljujem ispitivanjem relativnih udela dohotka kapitala i rada, fokusirajući se na raspodelu bruto poslovnog viška (BPV) i plata, pre nego što pređem na dublju analizu ekstrakcije viška vrednosti u sledećem delu.

 

Bum plata: Vladina priča o uspehu ili obmanjujući narativ?

Vlada Srbije dosledno predstavlja rast plata kao ključnu priču o uspehu, koristeći je kao stub svoje ekonomske legitimnosti. Zvanični diskurs često naglašava kontinuirani rast prosečnih plata (ponekad promovišući iste vesti više puta), učvršćujući narativ da državne politike poboljšavaju životni standard građana. Govoreći na mitingu podrške vlasti u Sremskoj Mitrovici 15. februara, povodom Dana državnosti Srbije, predsednik Vučić je ponovo istakao trostruki rast plata kao dokaz izvanrednih rezultata svoje vlade. Ova strategija uklapa se u širi obrazac prisutan u nedemokratskim i hibridnim režimima, gde ekonomski rezultati služe kao ključni izvor političke legitimnosti.

Johanes Geršeski (2018) tvrdi da legitimizacija putem ekonomskih rezultata – kao što su rast BDP-a ili plata – ima posebno veliki značaj za nedemokratske režime, čiji je „repertoar“ pravdanja vlasti znatno uži u poređenju s demokratskim sistemima. Za razliku od demokratija, gde se legitimitet prvenstveno zasniva na procedurama, izbornoj konkurenciji i institucionalnoj stabilnosti, autoritarni režimi svoju vlast pravdaju alternativnim sredstvima. Ekonomski uspeh tada postaje sekundarni oblik legitimizacije, koji nadomešćuje odsustvo demokratskih osnova.

Geršeski takođe sugeriše da, kako se autoritarni režimi penju više na lestvici pravdanja svoje vlasti, oni se sve više udaljavaju od referenci na demokratske vrednosti. Umesto toga, oslanjaju se na nacionalizam, verski identitet i ekonomsku efikasnost kao dominantne teme u zvaničnom diskursu, dok se pozivanje na proceduralne i konsenzualne vrednosti sve ređe pojavljuje. Ova teza otvara mogućnost za dalja istraživanja: što se više vlada oslanja na ekonomske rezultate kao strategiju legitimizacije, to je manja verovatnoća da će isticati demokratske principe, vladavinu prava ili javnu odgovornost.

U slučaju Srbije, učestale reference predstavnika vlasti na rast plata, ekonomski rast i infrastrukturni razvoj uklapaju se u ovaj širi okvir. Iako su ti rezultati nominalno realni, njihova politička funkcija prevazilazi sferu ekonomskog upravljanja: oni služe jačanju legitimiteta režima u odsustvu snažne posvećenosti demokratskom upravljanju.

Na prvi pogled, najnoviji trendovi kao da potvrđuju tvrdnje srpske vlade. Od 2020. godine, čini se da se jaz između plata i produktivnosti smanjuje, što sugeriše da radnici možda prisvajaju veći deo ekonomske vrednosti. Da li to znači da se kapitalisti odriču dela svojih profita i omogućavaju rast plata na svoju štetu? Detaljnija analiza pokazatelja raspodele dohotka dovodi ovu pretpostavku u pitanje.

Jedan ključni indikator je odnos između bruto poslovnog viška (dobiti koju ostvaruju kapitalisti) i bruto zarada (dohotka koji primaju radnici). Tokom poslednjih 15 godina, ovaj odnos se kretao između 0,77 i 0,99, što znači da su kapitalistički profiti konstantno ostajali otprilike dvostruko veći od ukupne nadoknade za rad. Iako je ovaj odnos pao na 0,83 tokom 2020. godine – u vreme šoka izazvanog pandemijom Covid-19 – radilo se o privremenom prilagođavanju. Već 2022. godine taj odnos se vratio na nivo od 0,95, gotovo dostigavši pretpandemijski nivo. Tokom tog perioda, i bruto poslovni višak i bruto zarade rasli su sličnim tempom, svaki dostigavši otprilike 400% svoje vrednosti iz 2007. godine (videti Grafikon 3).

Na prvi pogled, ovi podaci sugerišu da se relativni položaj radnika nije promenio uprkos rastu plata. U apsolutnim iznosima, radnici možda zarađuju više, ali njihov udeo u nacionalnom dohotku nije povećan, jer su kapitalisti zadržali dominantni deo profita. Ukoliko je i došlo do privremenog smanjenja odnosa kapitala i plata tokom 2020. godine, to izgleda više kao izuzetak nego kao početak strukturnog zaokreta.

Čak i ako su nominalne plate rasle brže od produktivnosti tokom većeg dela analiziranog perioda (kako je prikazano u prethodnom odeljku), to nije dovelo do fundamentalne preraspodele dohotka. Detaljniji uvid u godišnje stope rasta bruto poslovnog viška i plata (Grafikon 4) otkriva da su profiti u većini godina rasli brže od plata, pokazujući sve veću sposobnost kapitalista da izvuku višak vrednosti uprkos rastu zarada.

Posebno upadljivo, 2021. godine kapitalistički profiti su naglo porasli uprkos značajnom povećanju plata. To ukazuje da je ukupna ekspanzija privrede prvenstveno koristila kapitalu, a ne radu, jer su kapitalisti uspeli da rast prihoda pretvore u još veću akumulaciju viška vrednosti. Istrajnost ovog trenda osporava tvrdnje da rast plata narušava profitabilnost kapitala, i umesto toga potvrđuje da su povećanja plata apsorbovana unutar šireg okvira koji i dalje favorizuje akumulaciju kapitala.

Drugim rečima, radnici nisu ostvarili nikakav suštinski dobitak tokom proteklih 15 godina. Iako su plate rasle, one su to činile uporedo sa bruto poslovnim viškom, očuvavši osnovni obrazac raspodele dohotka. Položaj kapitalista ostaje jednako jak kao i ranije – možda čak i jači. Kao što će pokazati sledeća rasprava, rast plata nije doveo do preraspodele ekonomske moći, već je apsorbovan u širu ekonomsku strukturu koja i dalje favorizuje kapital u odnosu na rad. Istrajnost ovog trenda otvara dublja pitanja o mehanizmima raspodele dohotka i o tome da li najnoviji rast plata predstavlja stvarno poboljšanje za radnike ili samo odražava cikličnu korekciju unutar nepromenjenog sistema akumulacije kapitala.

 

Marksistička analiza: Rast plata, ali još brži rast eksploatacije

Marksistički pristup analizi raspodele dohotka pomera fokus sa apsolutnog rasta plata na relativnu raspodelu viška vrednosti – onog dela nove vrednosti koju stvaraju radnici, a koji prisvajaju kapitalisti, kako Marx objašnjava u Kapitalu, Prvi tom. Dok dominantni ekonomski narativi ističu rast plata kao pokazatelj poboljšanja položaja radnika, marksistička politička ekonomija postavlja pitanje da li ti dobici znače i preraspodelu moći između rada i kapitala.

Ključna mera u ovoj analizi je stopa viška vrednosti, koja se izračunava kao odnos bruto dodate vrednosti (BDV) prema bruto platama. Ovaj pokazatelj direktno meri eksploataciju, ukazujući koliko se vrednosti iz radničkog rada izdvaja u korist kapitala u odnosu na ono što radnici dobijaju kao nadoknadu. Ako stopa viška vrednosti raste, to znači da kapitalisti prisvajaju veći deo ekonomskog proizvoda, čak i ako plate apsolutno rastu.

Uprkos značajnom rastu plata u Srbiji tokom proteklih 15 godina, višak koji kapitalisti prisvajaju rastao je još brže. Dok je masa profita rasla istim tempom kao i ukupne zarade, apsolutna razlika u njihovom udelu u BDV-u se dramatično proširila – sa 553 milijarde dinara u 2007. na 2,1 bilion dinara u 2022. godini. Ovaj nagli porast pokazuje da rast plata nije doveo do većeg udela radnika u nacionalnom dohotku, već odražava opštu ekspanziju ekonomije u kojoj je kapital još više profitirao.

Stopa viška vrednosti dodatno potvrđuje ovu dinamiku (Grafikon 5). Podaci pokazuju da, uprkos brzom rastu plata u periodu 2021-2022. stopa eksploatacije nije opala. Naprotiv, porasla je, što znači da su radnici, iako su nominalno više zarađivali, zapravo bili izloženi većem stepenu izvlačenja viška vrednosti. Ovaj nalaz potvrđuje i zabeležen rast bruto poslovnog viška (BPV), koji je rastao paralelno sa stopom eksploatacije.

Snažna korelacija između stope viška vrednosti i stope rasta BPV-a otkriva ključni uvid: rast profita u Srbiji je strukturno zavisan od intenziviranja eksploatacije rada. Kad god je stopa viška vrednosti rasla, GOS se povećavao u skladu s tim, pokazujući da akumulacija kapitala nije bila rezultat rasta produktivnosti ili tehnološkog napretka, već intenziviranog izvlačenja viška rada.

Periodi ekonomskih kriza (npr. 2008-2009, 2017-2020) obeleženi su privremenim padom viška vrednosti i rasta profita, što dodatno potvrđuje da se kapitalistički profiti smanjuju kada eksploatacija rada postane manje intenzivna. Ipak, oštar oporavak posle 2020. godine pokazuje kako kapitalisti uspevaju da povrate i dodatno prošire profitabilnost pojačavanjem eksploatacije, obezbeđujući rast profita uprkos nominalnim povećanjima plata.

Umesto da označi poboljšanje ekonomskog položaja radnika, ovaj trend potvrđuje pad pregovaračke moći rada tokom prethodnih 15 godina. Istovremeni rast stope viška vrednosti i mase profita ukazuje na to da povećanje plata nije rezultat jačanja radničke moći, već nusprodukt makroekonomske ekspanzije i državne intervencije u korist kapitalista. Otpornost sistema izvlačenja viška vrednosti ukazuje da radnici nisu uspeli da obezbede veći udeo u nacionalnom dohotku, uprkos rastu produktivnosti i privrednom rastu.

Ovo otkriće se uklapa u šire trendove u neoliberalnim ekonomijama, gde su strukturne promene – kao što su slabljenje sindikata, deregulacija i porast nesigurnih oblika rada – narušile sposobnost radnika da pregovaraju o boljim uslovima. Srpski slučaj sugeriše da je rast plata vođen makroekonomskom ekspanzijom, a ne stvarnim pobedama rada, čime se dodatno učvršćuje dominacija kapitala nad raspodelom vrednosti.

Dakle, umesto da ukazuje na stabilnost, istovremeni rast viška vrednosti i mase profita potvrđuje pad relativne moći rada. U narednom odeljku fokus ćemo preusmeriti na ulogu državne podrške u oblikovanju ovih trendova. Umesto da raspodelu dohotka određuju isključivo tržišne sile, državna intervencija ima ključnu ulogu u održavanju, pa čak i produbljivanju kapitalističke eksploatacije. Kroz niz direktnih i indirektnih subvencija, poreskih olakšica i preferencijalnih politika, država aktivno podržava kapital, osiguravajući ne samo veću masu profita, već i viši stepen profitabilnosti.

 

Državna podrška kao kompenzacioni mehanizam kapitalista

U savremenim ekonomijama, država igra važnu i legitimnu ekonomsku ulogu – ona ispravlja tržišne disbalanse i neuspehe, obezbeđuje javna dobra i usluge i podstiče projekte sa velikim pozitivnim eksternalijama. Međutim, uloga države u praksi može – i često jeste – neravnomerno raspodeljena u korist različitih društvenih klasa i grupa.

U Srbiji, vlada pruža eksplicitnu podršku preduzećima kroz bespovratna sredstva, subvencije i poreske olakšice kako bi podstakla nova ulaganja i otvaranje radnih mesta. Iako se ove mere pravdaju kao instrumenti za podsticanje ekonomskog rasta, one često imaju negativne posledice po radnike i širu ekonomiju. Prvo, subvencije i poreske olakšice mogu dovesti do pogrešne alokacije resursa, favorizujući kapital u odnosu na rad i dodatno učvršćujući postojeće nejednakosti. Drugo, ovakvi podsticaji mogu podstaći „trku ka dnu“ u pogledu radnih uslova, jer preduzeća koriste državnu podršku bez obaveze da ulažu u veće plate ili bolje uslove rada za zaposlene. Treće, ove mere često znače i gubitak javnih prihoda, čime se ograničava sposobnost države da finansira ključne javne usluge poput zdravstva, obrazovanja i infrastrukture, od kojih najviše koristi imaju upravo radnici.

Dostupni podaci ukazuju na to da intervencija države ne funkcioniše kao mehanizam preraspodele u korist rada, već kao sredstvo stabilizacije i očuvanja profita u korist kapitala. Grafikon koji upoređuje bruto operativni suficit, državnu podršku i bruto plate (Grafikon 6) otkriva upečatljiv trend: iako su plate rasle tokom vremena, njihov rast značajno zaostaje za rastom profita i transfera države prema poslovnom sektoru. Ovo ukazuje da državna intervencija primarno funkcioniše kao kompenzacioni mehanizam za akumulaciju kapitala, obezbeđujući da nivo profita ostane snažan i tokom privrednih padova.

Posebno je značajan kontraciklični odnos između državne podrške i profitabilnosti kompanija. Tokom ekonomskih kriza, poput globalne finansijske krize 2008. i pandemije Covid-19 u 2020. godini, državna podrška naglo raste, dok se profitne stope smanjuju. Ipak, ova podrška se ne prevodi u proporcionalne koristi za radnu snagu. Umesto toga, preduzeća koriste državne transfere da održe profitabilnost, što tokom vremena vodi ka kontinuiranom povećanju apsolutnih profita. Ovaj obrazac sugeriše da državna podrška ne predstavlja samo alat za upravljanje krizom, već da je strukturno ugrađena u poslovni model, čime se osigurava da kapitalisti ne snose punu cenu ekonomskih šokova.

Uporan rast profita, čak i u periodima pada profitnih stopa, ukazuje na još jednu ključnu implikaciju: preduzeća ne samo da se oporavljaju od ekonomskih kriza uz pomoć države, već tu pomoć koriste kao instrument za dalju akumulaciju. Drugim rečima, iako plate rastu, to se dešava u uslovima gde država preuzima veliki deo troškova kroz fiskalne mehanizme. To objašnjava zašto, uprkos rastu nadoknade za rad, udeo profita u nacionalnom dohotku ostaje snažan i akumulacija kapitala nije narušena.

Štaviše, državna podrška privatnom sektoru prevazilazi direktne subvencije i prenaduvane ugovore. Regulatorni okvir često je naklonjen poslovnom sektoru, obezbeđujući da kapitalisti, a ne radnici, ostanu glavni korisnici. Na primer, porez na dobit preduzeća u Srbiji iznosi svega 15%, što je znatno niže. od evropskog proseka od 21,5%, pružajući firmama značajne poreske pogodnosti. S druge strane, iako je porez na dohodak fizičkih lica nizak (10%), zaposleni snose teret doprinosa za socijalno osiguranje, koji iznose 20% i pokrivaju penzijsko, invalidsko, zdravstveno i osiguranje za nezaposlene. Ovakva poreska struktura efektivno prebacuje fiskalni teret na radnike, dok firmama omogućava da posluju pod znatno povoljnijim uslovima. Dodatno, kako ukazuju Aleksić i Arandarenko (2022), sistem oporezivanja rada u Srbiji nije progresivan, a ukupno poresko opterećenje postaje regresivno za dohotke od rada kada se uključe porezi na druge faktore proizvodnje. Time se dodatno učvršćuje strukturna pristrasnost poreskog sistema u korist kapitala, na štetu rada.

Paradoks je u tome što, iako plate prividno rastu brže od produktivnosti, akumulacija kapitala ostaje neometana, a stopa profita se ne smanjuje značajno. To sugeriše da bi, bez intervencije države, rast plata bio usporen ili bi profiti pretrpeli udar. Pružajući stalnu finansijsku podršku preduzećima, država osigurava da kapital zadrži dominantnu poziciju u raspodeli dohotka, učvršćujući ekonomsku strukturu koja daje prednost profitabilnosti firmi nad stvarnom preraspodelom ekonomskih dobitaka.

 

Zaključak

Ova analiza je pokazala da državna intervencija ima presudnu ulogu u oblikovanju raspodele dohotka između kapitala i rada u Srbiji. Dok dominantni ekonomski narativi sugerišu da je rast plata iznad produktivnosti inherentno neodrživ, stvarnost je znatno složenija. Umesto da odražava suštinski pomak u korist rada, rast plata je u velikoj meri finansiran kroz mehanizme državne podrške, a ne preraspodelom profita od strane korporacija.

Jedan od ključnih uvida ove analize jeste kontraciklična uloga državne podrške, koja je dosledno delovala kao stabilizator tokom ekonomskih kriza, posebno tokom globalne finansijske krize i pandemije Covid-19. Međutim, državna podrška ne služi samo očuvanju ekonomske stabilnosti, već i kao kompenzacioni mehanizam koji omogućava kontinuitet akumulacije kapitala, sprečavajući značajne gubitke za poslovni sektor. To ukazuje na širu strukturnu funkciju države u očuvanju profitabilnosti kapitala.

Pored toga, kritika neoliberalne tvrdnje da inflaciju izaziva prekomerna tražnja ovde je posebno relevantna. Srpski slučaj pokazuje da inflatorni pritisci ne proizlaze isključivo iz rasta plata, već su posredovani širim makroekonomskim i fiskalnim politikama, kao i tržišnim strukturama koje nesrazmerno favorizuju kapital u odnosu na rad. Pretpostavka da rast plata nužno vodi ka inflaciji zanemaruje činjenicu da moć određivanja cena uglavnom leži u rukama kapitalista, a ne radnika.

U krajnjoj liniji, ova analiza ukazuje na ograničenja pristupa koji razmatra rast plata, produktivnost i državnu podršku kao odvojene fenomene. Umesto toga, celovit pristup koji uzima u obzir međuodnos između državne intervencije, profitabilnosti korporacija i udela rada u nacionalnom dohotku pruža tačniju sliku dinamike koja oblikuje političku ekonomiju Srbije. U budućnosti ostaje otvoreno pitanje održivosti ovog modela: može li država nastaviti da subvencioniše dohodak rada bez ugrožavanja javnih finansija? I kakve su dugoročne posledice za radnike ukoliko njihovi ekonomski dobici ostanu uslovljeni državnom intervencijom, a ne strukturnim pomacima u pregovaračkoj moći rada?

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.