Digitalizacija glasanja

Piše: Danijel Pantić

U izvesnoj meri u nesuglasju sa gornjim izvodom ovog teksta naša tema je aktuelna i na prvi pogled konkretna: Ustav i ustavne promene (izmene i dopune najvišeg pravnog akta).

Ono čemu danas svedočimo je večito ponavljanje istog, odnosno, još jedno ispoljavanje naše tradicije (antropolozi bi rekli: „mentaliteta“, analitički psiholozi: „kolektivno nesvesno“)  koje se sastoji u gruboj polarizaciji ZA i PROTIV.  Protiv smo jer su oni drugi za, odnosno ukoliko su oni prvi Za, mi ćemo biti protiv.  Sve može da bude samo crno ili belo.

U takvoj atmosferi gde politički lideri oštro polarizuju društvo dijalog se teško uspostavlja, a upravo je to jedini način kojim se može prići centralnoj političkoj temi koja u se raznim oblicima vraća u nas još od ranih devedesetih godina prošlog veka: nezrelost kolektiviteta da se uspostavi kao politička zajednica koja konsensualno prihvata pravila političkog upravljanja društvom i državom u obliku vrhovnog pravnog akta: Ustava. Drugim rečima, građani donose Ustav, ne političke partije i njihove vođe.

Juče smo videli da je na ustavnom referendumu svoje pravo da odlučuje o izmenama Ustava iskoristilo manje od trećine građana.

Etimološki Ustav dolazi od glagola: „ustaviti“. Rečni tok, pogotovo bujični se ustavom uspori i ukroti da ne odnese sve pred sobom. Tome i Ustav služi kao temelj pravnog poretka i njime se društvo brani od političara, koga god i kad god, koji prirodno teži bezobalnoj i potpunoj moći, putem koje se sve, kako se u nas smatra, može kontrolisati unutar kolektiviteta.

Konsenzus ili saglasje podrazumeva u našem razmatranju slobodnu volju, znači prihvatanje normi koje građanin razume u dovoljnoj meri što mu pisci ustavnog teksta imaju na vreme i pojasniti. Kako bi se došlo, dakle, do saglasja neophodne su dve stvari: a) dijalog, odnosno rasprava o predloženom ustavnom sočinjeniju i b) široke mogućnosti da se građani legitimno i legalno izjasne o predlogu Ustava.

Što je širi krug učesnika u konsultacijama, javnim raspravama o tekstu Ustava, kao i što je veći broj građana političkog entiteta koji učestvuju u referendumskom izjašnjavanju, što se odnosi i na regularne izborne cikluse, to će demokratski legitimitet ugrađen u temelje pravnog poretka biti snažniji i čvršće obavezivati pojedince. Analogno, što veći broj građana učestvuje u izbornom procesu, snažniji je legitimitet demokratski izabranog lidera, odnosno Vlade koja baštini političku podršku demokratski konstituisane parlamentarne većine.

Ovde dolazimo do tačke pojašnjenja kako izgleda naš temeljni pravni akt ukoliko uzmemo gore opisane teze kao polazne premise. Jednom rečju: rasklimatano. Razlog? „Što se grbo rodi vrijeme ne ispravi“: reče i napisa Valtazar Bogišić i to svaki pravnik čuje tokom studija. O čemu je ovde reč?

Važeći naš Ustav Republike Srbije napisan je brzopleto i bez konsultacija sa širim krugom stručnjaka i gotovo bez ikakvog uvida javnosti, te uz izostanak rasprave u tadašnjem višepartijskom parlamentu.

Pravo je uveliko poštovanje procedure, ali samo ukoliko postoji legitimitet izvora prava koji se primenjuje u datom slučaju. Naš Ustav iz 2006, prisetimo se, donet je na temelju odredbi o izmeni dopuni Ustava iz 1990 godine koji je usvojila Skupština Socijalističke Republike Srbije, odnosno jednopartijsko zakonodavno telo, u vreme raspada bivše jugoslovenske federacije. Poslanici su tekst primili pola sata pre glasanja o tekstu novog Ustava, a referendum je trajao dva dana (bila je potrebna propisana većina od 50% upisanih birača + 1)  pri čemu je prvoga dana glasalo svega 16% upisanih građana, a narednoga dodatnih preko 40%.  Retko dostižna aritmetika.

Da li je onda začuđujuće ako nam od ruke ne ide disciplina koja se zove vladavina prava te nam Evropljani vazda spočitavaju naše nepodopštine koje oni nazvaše poglavljima po rednim brojem: 23 i 24.

Juče smo videli da su usvojene odredbe kojima se menja važeći Ustav u delu vezanom za pravosuđe.  Izašlo je svega 30% upisanih građana, a ZA je glasalo većina od nešto više od 60%.  Sve je urađeno u skladu sa izmenjenim Zakonom o referendumu, rasprave stručne trajale su više od dve godine, a svoje mišljenje je dostavila i grupa eksperata Saveta Evrope za ustavno pravo zvana: „Venecijanska komisija“.

Oni koji su glasali protiv imaju svoje argumente: gotovo jednopartijski parlament, nedovoljno vremena za javnu i stručnu raspravu i potreba da se aktuelnoj vlasti pokaže da ima jake oponente.

Deca bi ovde upitala: i šta je ovde sporno?

Niko da pomene potrebu da se sačini sasvim nov Ustav u okviru unapred usvojene procedure prihvatljive svima, a možda i putem jednokratno izabrane Ustavotvorne Skupštine, te da rešimo mnoga pitanja koja nam decenijama lebde iznad glave kao Damoklov mač.

Primera radi:

Državno uređenje: možemo li se među sobom dogovoriti ostajemo li Republika ili ćemo se vratiti Monarhiji?  Ovo bi zasluživalo poseban referendum radi pripreme jer je reč prethodnom pitanju. Dugo je Srbija bila kraljevina, te je ceo taj vek i po dug period monarhije okončan silom u godini 1946.

Organizacija izvršne vlasti: hoćemo li predsednički francuski sistem ili nemački kancelarski ili nešto treće?

Kakav izborni sistem želimo: proporcionalni sa jednom izbornom jedinicom i listom ili većinski kao 1991. gde se glasa o konkretnim kandidatima ili kombinovani?

Kakvo teritorijalno i administrativo ustrojstvo države hoćemo? Pitanja decentralizacije.

Velika pitanja zahtevaju dugo razmatranje koje traje i daje priliku za raspravu.

Bez daljeg ulaženja u suštinska pitanja ostaje nam da se podsetimo da živimo u XXI veku i da mnoge države u vreme pandemije Covida19 pružaju građanima mogućnost da slobodno i sigurno koriste svoje izborno pravo elektronskim putem uz čuvanje njihove privatnosti. Estonija, Finska, Irska, Holandija, odnedavno i Rusija koriste ove sisteme i talas promena koji dolazi iz pravca elektronske uprave omogućava znatno šire učešće u izbornom procesu.

Zamislimo da smo juče imali na raspolaganju uslugu elektronske uprave koja bi nam omogućila da glasamo na ustavnom referendumu. Učešće bi sigurno bilo znatno veće. Deo građana koji se čuva zaraze mogao bi da učestvuje, građani koji su privremeno u inostranstvu takođe, mladi koji su navikli da sve svoje poslove završavaju „on line“ pogotovo bi bili prijemčivi za takvo rešenje. Osim toga uštede oko organizacije izbora bi vremenom bivale sve veće jer „E vote“ se prvo uvodi kao opcija.

Možda je ovo sada nauk političkoj klasi da građanima (poreskim obveznicima) omogući da glasaju bezbedno i efikasno i na vreme za novi izborni ciklus koji dospeva već za tri meseca. Ukoliko smo mogli da digitalizujemo izdavanje građevinskih dozvola možemo i glasanje na izborima.

Ovako kako je sada u suštini imamo građane i njihov interes kao poreskih obveznika da žive u uređenom i predvidivom svetu u kome se osećaju sigurno zahvaljujući vladavini prava koja počiva na opšteprihvaćenom ustavnom tekstu i njima suprotstavljene profesionalne političare koje interesuje moć koju mogu steći održati što lakše i što duže. Danas, većina građana predstavlja tihu masu koja se ne izjašnjava.

Stoga, Srbiji su neophodni instrumenti koji će omogućiti opciono glasanje putem elektronskog servisa: anonimno, brzo i bezbedno. Još jedna usluga E uprave. Bez ikakve dodatne mistifikacije i uz punu transparentnost u smislu ishoda. Naši političari (sa obe strane) o ovome ćute. Možda jer nisu sigurni kako će ovo uticati na njihove pozicije. Građani se mogu pokazati kao nepredvidiva kategorija.

Naposletku, dođosmo do suštine: da li imamo u državi mehanizme za demokratsku transmisiju volje građana čije interese zastupaju izabrani predstavnici u zakonodavnom telu ili je reč o sistemu koji favorizuje političko preduzetništvo. Zaključimo svako za sebe.

Elektronsko glasanje svakako može da bude most velike obnove poverenja unutar kolektiviteta, pri čemu bi Srbija postala pozitivan primer u regionu.