Dejan Ilić – Svi u Kosjerić

Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik

Kao priča iz sna, tako izgleda vest o dogovoru o izlasku opozicije uz podršku studenata na lokalne izbore u Kosjeriću. Izbori će biti početkom juna. Vremena je malo, ali – ne smeta da se sanja. Zajednički izlazak opozicije na izbore, bilo koje, uz podršku studenata, tek je jedna od mogućih rešenja tekuće krize.

Prelazna vlada bi bilo drugo. Nešto što mi sad ni ne pada na pamet, moglo bi biti treće. I tako redom. Ne možemo znati ni da li je izlazak na izbore najbolje od tih rešenja, jer ne znamo kako to da izmerimo ili kojim merama da poredimo ta rešenja. Ali, rešenje svakako jeste. A to je već mnogo.

Studenti su vrlo rano objasnili zašto ne ulaze u dogovore s opozicionim strankama i politički se ne opredeljuju, kao što ni ne zauzimaju čvrste i isključive ideološke stavove (što nije baš slučaj, ali recimo da sad to nije bitno). Ako hoćete da nastupate jedinstveno, ako hoćete da sačuvate tek formiranu zajednicu, morate izbegavati stvari oko kojih bi ta zajednica mogla da se pocepa. To jeste dobar razlog, ali nije najbolji i šteta je što su studenti izašli samo s tim razlogom.

Studenti zaista formiraju jednu novu zajednicu koja bi mogla poslužiti kao model za čitavu državu. Ta zajednica je inkluzivna i svi njeni članovi su ravnopravni (barem deklarativno; kako je zaista, ne znamo, ali ni to sad nije važno).

Vrlo je jednostavno, u inkluzivnoj zajednici ravnopravnih članova razlike ne smetaju i nisu razlog za oštre podele i razilaženja. Kao što bi bilo normalno da svi u državi živimo zajedno i ne radimo jedni drugima o glavi zato što drugačije mislimo, pa makar mislili drugačije i o politici, tako i studenti, iako se sigurno razlikuju po mnogo čemu, uspevaju da se održe na okupu i da se dogovaraju i rade zajedno.

Dakle, nije stvar u izbegavanju podela, nego je stvar u tome da razlike nisu dovoljno dobar razlog za krajnje podele, ni kada je reč o studentskoj pobuni ni kada je reč o pristojnoj državi. U Kosjeriću, pak, dobili smo objašnjenje, studenti nisu hteli da se dogovaraju sa strankama pojedinačno, a ne da uopšte neće da razgovaraju. Pošto smo videli šta neće, sad konačno vidimo šta hoće. I tome se apsolutno nema šta prigovoriti.

S druge strane, opozicione stranke su iz izjava studenata i načina na koji oni rade, i same već mogle da vide šta treba da urade da bi za studente postali poželjan partner i saveznik u velikom političkom poslu oslobađanja žitelja Srbije od okupacionog režima s Vučićem na čelu.

Trebalo je da se dogovore da rade zajedno, da na neko vreme zamrznu svoje stranačke afilijacije, sklone u stranu nazive i simbole svojih stranaka i formiraju jedinstven opozicioni politički front. Nije se desilo, a trebalo je da se desi. I onda su im studenti, u Kosjeriću, konačno nacrtali smernice. I gle, stranke su to prihvatile. Možemo ih sad gaziti što to nisu odmah uradili, na početku pobune, a možemo i slaviti što su sad prihvatili tu zamisao. Ja sam za ovu drugu opciju.

Samo što stranke, pored poziva studenata imaju i drugi dobar rezon da svoje stranačke identitete na neko vreme ugase. Političko polje u Srbiji nije ni normalno ni pristojno. Odavno ovde nije više reč o izlasku u političko polje da bi se nadmetalo idejama i programima. Nisu ideje i programi postali nebitni, ali je najvažnije već deceniju i po nešto drugo: osloboditi Srbiju od uzurpatora.

U tom smislu, Srbija više nema normalnu političku podelu duž ideoloških i programskih linija. Glavna je jedna jedina politička podela: ili ste pristalice, kolaboranti režima ili ste za slobodnu, pristojnu Srbiju. I ako se tako gleda, mimo studenata i njihovih opravdanih dobrih želja, jedna lista ujedinjene opozicije jedina je opcija u političkoj borbi protiv tekućeg režima.

Dogovor iz Kosjerića, između studenata, pobunjenih žitelja Srbije i opozicionih stranaka jeste istorijski. Prvo zato što može poslužiti kao politički model za borbu protiv tekućeg režima. Drugo, ako se pokaže kao uspešan, može biti prvi korak – od bajkovitih sedam milja – u oslobođenju Srbije. Treće, može se pokazati kao politički izlaz i za studentski protest, ali i za pobunjene žitelje Srbije, iz situacije koja trenutno izgleda kao tapkanje u mestu i trošenje inače oskudnih pobunjeničkih resursa a bez vidljivog učinka.

Dobar rezultat studenata i opozicije u Kosjeriću učinio bi i predlog o prelaznoj vladi uverljivijim i prihvatljivijim za režim. Sama ponuda opozicije režimu da se pravi prelazna vlada stoji na pretpostavci da su se promenili odnosi snaga. Ako zaista jesu, što bi tu ponudu činilo razumnom i uverljivom, to se mora pokazati na konkretan način. Prilika za to su izbori u Kosjeriću.

Samo, šta bi to bio dobar rezultat. Naravno, pobeda na izborima. Možda je pak previše tome se nadati. Pobeda bi bilo i da se postigne isto što i u Nišu: pobeda opozicije koju će SNS očiglednom noćnom krađom pretvoriti u poraz ukravši za sebe još jedan glas za 50 odsto plus 1. Sve manje od toga bilo bi, ruku na srce, neuspeh.

Ali, i neuspeh bi bio koristan, jer ćemo onda znati da ni studenti kako sad rade, ni opozicija kakva je sad, nisu dovoljni za pobedu. To bi bilo bolno osvestiti, ali bi bilo dobro da to primimo k znanju, ako je tako.

Pored nade u pobedu i pored tog istorijskog koraka u približavanju studenata i opozicije, Kosjerić će biti i velika škola, i to ne samo škola demokratije, nego i izbornog lopovluka. Ne treba sumnjati, režim će upotrebiti sve iz raspoloživog arsenala gadosti. Setimo se Lučana, od pre više godina, bila je to gruba lekcija i za opoziciju i za žitelje Lučana.

(Kad smo već kod Lučana, svi koji trenutno polažu nade u radnike, radničku klasu, ili radnički pokret, kako vam je drago, neka se samo podsete kako su radnici pljuvali radnika ispred suda, radnika, svog kolegu, i istovremeno oca njihovog kolege radnika koji je poginuo u eksploziji u fabrici gde svi zajedno rade.)

Sakupilo se veliko iskustvo i znanje u izbornim krađama. Zato o tome kratko i ugrubo: proveriti spiskove, koliko se može; obezbediti kontrolore i naučiti ih, posebno važno: naučiti ih, šta treba da rade; odmah naglasiti kakav je odnos snaga u izbornoj komisiji, jer će sigurno doći da preglasavanja; odmah reći ko sedi u sudovima gde će se odbacivati tužbe opozicije na izborne nepravilnosti i krađe. (Imati u glavi najnovije iskustvo iz Niša.)

Sasvim je moguće da u Kosjeriću još uvek nećemo naći efikasan odgovor na sve to. Ali, stalno treba sebi ponavljati: Kosjerić je važan jer se desio dugo očekivani dogovor studenata i opozicije; dovoljno je za kakvo-takvo zadovoljstvo ako taj savez demonstrira snagu u realnom prebrojavanju snagu, što ćemo dobiti kada kontrolori opozicije izađu, što pre, sa originalnim zapisnicima s izbornih mesta; Kosjerić je škola, tu će studenti učiti ono što mnogi u opoziciji već znaju – kako režim krade izbore.

Ko zna, možda studenti onda smisle nešto što nama još nije palo na pamet, kako to da se reši. A ako im ništa ne padne na pamet, možda će im biti lakše da razumeju zašto je tako važna, reklo bi se – ključna, ideja o prelaznoj vladi čiji bi najvažniji posao bio da stvori uslove i garantuje slobodne i poštene izbore.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.