Biljana Srbljanović – Vaučer za život

Piše: Biljana Srbljanović

Došli smo u situaciju da se dobar deo domaće privrede koja počiva na uslužnim delatnostima, našao pred bankrotom, jer su onemogućeni da normalno rade, da ne govorim o broju zaraženih, umrlih i kao zalečenih, koji, nakon kovida, ostaju sa trajnim posledicama sa kojima moraju da nauče da žive, samo zato što su nesolidarni građani tvrdoglavo odbijali da “u svoje telo stavljaju nešto što ne znaju šta je”.

Isti oni građani koji su, decenijama, arsenom “lečili” zube, pa tako godinama živeli bukvalno sa otrovom u glavi, isti građani koji su godinama kupovali prasiće iz gepeka da jeftinije prođu za praznike, isti građani koji su šerpe od kancerogenog materijala,u koje su iz protesta lupali pa ih olupali i najnormalnije ostavili u svakodnevnoj upotrebi, svi oni klijenti solarijuma, svaki istetovirani ispirsovani klinac koji ne da ne zna samo čime te “tatu majstor” žigoše za sva vremena (spojler alert – olovom), nego ni da li majstor uopšte zna da crta, jedinu sumnju imaju baš samo u vakcinu.

Svi penzioneri koji dan danas lizu prst dok listaju dnevnu višestruko toksičnu štampu, svi studenti što na kovid žurkama duvaju skank kupljen iz gaća nepoznatog dilera, svi pobornici prirodne medicine što sisaju namagnetisane kuglice od šećera, jer veruju u homeopatiju, a ne u medicinu, oni što po tezgama i bio špajzovima kupuju suve trave u rinfuzi, za lečenje svega, od šulja do kancera, svi što se kupaju u bazenima punim urina i opasno velike koncentracije hlora, svi što se tiskaju da pazare picu na parče natopljenu suhomesnatim proizvodima napravljenim od otpadaka zaklanih životinja, svi što kupujemo domaći zeleniš đubren fekalnim materijama, svi što preko veze nabavljamo antibiotike i gutamo ih bez kontrole i na svoju ruku, (o sedativima da i ne govorimo), svi decenijski konzumenti kosmo diskova, herbalajfova, biomedova, tableta za mršavljenje, srebne vode, sode bikarbone za spoljnu i unutrašnju upotrebu, svi koji smo varikinom zalivali sve po kući, i to baš da ubijemo covid, (toliko da se meni i parket podigao), svi koji smo u stanju da poverujemo u sve, pa i da u providan špric može da stane nevidljiv mikročip, nismo većinski bili u stanju da poverujemo u prostu naučnu činjenicu – da je vakcina spas.

Ok, reći ćete mi, teorije zavere i nepoverenje u nauku postali su svetski trend i ja ću se složiti. Čak ću da dodam da ne krivim ljude koji u sve to veruju i volonterski propagiraju, jer su zapravo i sami žrtve organizovane lukrativne propagandne mašinerije od koje (a ne od pandemije) najkrupniji svetski kapital ubira ogromnu zaradu. Ipak, da svako svoje ubeđenje, dovođenje male ekonomije na rub propasti, zdravstveni sistem do pucanja, a lekare i medicinske radnike do ivice života, prodaš za vaučer od par hiljada dinara – ne za hranu, lekove ili osnovne potrebštine – već za šoping u luks tržnom centru, to ne mogu da shvatim.

Ne razumite me pogrešno, evo ja bih, da mogu, plaćala ljude da se vakcinišu iz svog džepa, samo da se što pre vratimo normalnom životu i mislim da je u pitanju odličan potez. Ko god da ga je smislio, zna šta je cena svakog ubeđenja odgovornog građanina.

Ta  cena nije ni tuđ život, ni opšte zdravlje, ni ekonomska propast komšije ili prijatelja, ni potraga za “istinom” na jutjubu. Ništa to nije dovoljno vredno, koliko vaučer za helanke u fast fešn prodavnici, za koje smo u stanju da prodamo sve. I lažu populistički demagozi da je za ekonomski ugrožene ljude taj vaučer pravo bogatstvo. Ta pseudo levica paternalistički zabrinutih hipstera, što kao jadikuje nad siromašnim, sva se već odavno vakcinisala, pa sa visine sažaljeva prekarne ljude i to naziva aktivizmom. Niko nije tako siromašan da hoće kolače umesto hleba, ali jeste sebičan, nesolidaran i glup, da ga opšte dobro, solidarnost i briga za tuđe zdravlje ne zanima koliko suknjica u Zari. E to je naš najveći problem, to što smo postali jedno nesolidarno, divlje društvo.

I zato, nek dele vaučere kao podsticaj za vakcinaciju, najbolje za frizeraj, manikir ili domaći keks. Time bismo imali dvostruku korist – potrošnja bi pomogla malim biznisima, pdv se vratio državi, a alavi ljudi bi prestali da budu opasnost za zdravlje svih. Pa kad jednom konačno steknemo imunitet krda, da znamo šta smo – eto baš to, ne društvo, nego krdo,  samo barem, ako smo vakcinisani, nećemo pocrkati odmah i baš svi.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.