Biljana Srbljanović – U ime ponosa

Piše: Biljana Srbljanović

Pritisci uobičajenog dela javnosti, onog što ga čine najgori među nama, nisu dostojni ni pristojnog odgovora, a pogotovo ne povlačenja pred ucenom i pretnjom. Prete stalno, prete svaki dan, i bez Prajda i bez šetnje ponosa, isti nasilnički ološ neprestano preti našim LGBT sugrađanima, komšijama i prijateljima, članovima porodica, i te pretnje često i ostvaruju bez obzira na Prajd. Baš zbog toga ova manifestacija i postoji, to nije neka frivolna šetnjica, banalni inat i besmislen provod, pogotovo nije orgija iz mašte klero-fašističke paralize sna. Nedelja ponosa – Europrajda i svi događaji u sklopu nje i postoje da ukažu na pritisak, na nasilje i životnu nesigurnost i ugroženost sa kojom su primorani da žive. Pretnje, dakle, ne da nisu razlog za otkazivanje, već naprotiv – upravo za održavanje Prajda.

I to što je kriza na Kosovu (a kad nije kriza na Kosovu?) i to što postoje bezbednosne napetosti, eventualni povećani rizik za sigurnost zemlje, opet je razlog više da se održi Europrajd. Ljudska prava i interesi postoje u sinhronitetu, nisu naizmenični, pa da ih država brani na smenu. Jer, ako je tako, onda je to poraz čitavog sistema, seci uši krpi dupe nije prihvatljiva strategija u bezbednosnoj politici zemlje. Država ne može da ima ograničen kapacitet da obavlja dve stvari istovremeno, jer bi to bilo poniženje i poraz. Čak i ako je tako, ona nema prava da bira koje građane će zaštiti, a koje ne – ko ima veće pravo da postoji i čije dostojanstvo vredi više. I to je razlog što postoji Prajd.

Otkazati, zabraniti, odložiti Europrajd je čak i nemoguće – jer nije u pitanju samo jedna šetnja, u pitanju je desetine i desetine kulturnih, umetničkih, edukativnih, stručnih i debatnih programa: izložbe, predstave, razgovori u okviru zajednice i van nje, na sve važne teme koje se tiču LGBT identiteta, zatim, koncerti, performansi, scenski događaji, premijere, radionice, medijski sadržaji, potom stotine već kupljenih avio-karata, plaćenog smeštaja za učesnike i turiste, transport scenografija, opreme, plaćanje osiguranja, višemesečni (čak i višegodišnji) rad umetnika i saradnika iz cele Evrope na programu osmišljenom upravo za beogradski Europrajd, sve ovo je nemoguće otkazati i poništiti. Meseci rada, izrada svih traženih studija i dokumenata, hiljada listova papira stalno novih i novih zahteva za potvrdama i obrazloženjima, višegodišnji predan i strpljiv rad svih ljudi iz organizacije događaja, stotine mladih i srčanih volontera, sav znoj i suze, sve emocije i nade, novac, vreme, napor i trud uložen u postojanje Europrajda, ne može da se obriše, da ne postoji, kao da ga nikad nije bilo.

Čak i da se otkaže samo ta šetnja, taj simbol ljudskosti i dostojanstva LGBT osoba, a sve ostalo održi – bilo bi poražavajuće i strašno tužno. Prajd se zove prajd jer je ponos suprotan stidu. Kada nevinim ljudima neprestano namećete osećaj da su manje vredni, da o sebi treba da ćute, da se kriju, da se sebe stide, da sramota biti “to”, kako uvredljivo vole da kažu, strahovit napor je potreban da se opresiji suprotstavi. Nije Parada ponosa smotra seksualnih praksi, ona je procesija ugroženih i diskriminisanih ljudi, koje društvo uporno primorava na sram, a koji – tek kada se okupe u grupu, u zajednicu, u protesnu šetnju tog jednog dana, imaju snage da brane svoje dostojanstvo. Zato je ponos, ponos u zajedništvu, ponos a ne stid.

Šetnji je bilo i kad su učesnici napadani, kad su glave razbijane, život bivao ugrožen, kad je goreo Beograd zbog plaćenih huligana predvođenih onima što su danas establišment. Šetnja je postojala i kad smo bili u zatvorenom krugu, kao zatvorskom, malog parka, sa tri prstena bezbednosti da nas ne ubiju zveri koje su kidisale. Šetnja je bila i noću, kada je poslednji put zabranjivan Prajd, došli smo sami, od Nemanjine do Skupštine, razvili zastavu pred kordonom policije pod šlemovima i štitovima, kao da opasnost preti od nas. Šetnje su, sa godinama, postale normalnost, sve manje policije, još manje obezbeđenja, nasilje je postalo prošlost i vlast jeste zaslužna za to. Šta se to najednom promenilo, šta se to dogodilo da sve stečeno nestane, da se vratimo na vreme zlo za sve?

Bila bi tragična greška i velika nepravda, strahovit poraz i poniženje, ako se Europrajd ne održi.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.