Biljana Srbljanović – SMAJLI

Piše: Biljana Srbljanović

Voditelji oduševljeno odgovor pozdravljaju sa “Bravo!” a zatim jedan od njih, ničim izazvam, kandiduje i svoju ideju “A što ne bi jednostavno otišao “u porno film gde se snima” (sic!), pa tamo da blejiš, jer žrtva ne bi znala  “da l’ si ti il’ je neko drugi”, a ako učestvuje više muškaraca, “koga briga?”, dok drugi uz smeh odobrava sa “Jeste”.

I tu nije kraj. Sledi oduševljeno i izražajno čitanje poruke druge osobe koji im piše: “Kada bih bio nevidljiv, ja bih u centru grada izbambusao devojku koja mi nije dala i šaputao joj na uvo – je l vidiš da možeš, nego nećeš”. Pomenuti voditelj iz fantazije o “u porno film gde se snima” kroz smeh dobacuje zamišljenoj žrtvi: “Je l vidiš da ne boli!”, a potonji tercira “Tako je, a ti ne možeš, ne možeš“. Pa smeh. Smeh za silovanje. Ovaj mučni segment se završava se rečima da bi svi muškarci činili nasilje, ali “da nam neko ne lupi šamar”.

Dva neinhibirana muškarca lupetaju u mikrofon poslednjih godina je veoma česta, popularna i izrazito uticajna medijska formula, ne samo jer ne košta ništa (i bukvalno i metaforički) nego i zbog toga što podražava tradicionalnu diskurzivnu praksu blejača svih generacija što radno vreme provode u kafićima i razgovaraju baš ovako.

Ona nije ograničena samo na elektronske medije, i društvene mreže su logičan kanal takve komunikacije. Samo dva dana kasnije, a povodom hapšenja ozloglašene bivše visoke policijske funkcionerke Dijane Hrkalović, na Tviter nalogu uglednog advokata imali i sledeću razmenu:  Tviteraš na advokatovu pravnu analizu slučaja, odgovori komentarom da je uhapšena “izdržljiva i jebozovna, ima svi da je karaju”. Advokat sagovornika podseti da je Hrkalović “u ženskom zatvoru”, jer ne zna da je upravo to zona nesmetanog seksualnog nasilja. Prvi Tviteraš nastavi zastrašujućim rečima da će ceo grad da se sjati tamo, biznismeni, kriminalci, policajci, manijaci, perverznjaci (da siluju uhapšenu), poentirajući sa “Biće žuraja do jaja”, a advokat na to odgovori sa “zanimljiva teza” na šta doda i jedan nevini slatki mali smajli. I baš taj smajli zakuca ovu gnusnu fantaziju o mogućem grupnom silovanju u zatvoru, da umreš od smeha.

Verbalno iživljavanje, nedostojno komentarisanje seksualnog nasilja, smejanje i vredjanje žrtava, javno maštanje kako bi muškarci rado silovali – kad bi to bilo nekažnjeno (fan fekt, uglavnom i jeste nekažnjeno) najnormalniji je sadržaj našeg medijskog, privatnog, javnog, pravosudnog i političkog govora. I tu slabo ko vidi problem.

Takav govor nije ograničen samo na muškarce i nije vezan za odredjenu generaciju, u ovim iskazima se ističu i žene i oni najstariji. Zato i imamo političku karikaturu u kojoj Angela Merkel predimenzioniranom dojkom “doji” odraslog Vučića, ili objavu nekadašnje ikone gradjanske Srbije, koja sagovorniku govori da je “Fist Fucker” (seksualna praksa nasilna i nenasilna koja uključuje pesnicu i telesne šupljine). Pornografija, posprdna seksualizacija žena i seksualni zločini kao izvor smešnog, do te mere su normalizovana diskurzivna praksa, da se više ni ne osvrćemo na nju.

Ali, kada je Feministički kolektiv “Ženska solidarnost” ipak javnosti skrenuo pažnju na ispad onih radio-voditelja sa početka priče, strpljivo obrazlažući šta je sve i na koliko nivoa jezivo u njemu, od dotičnih voditelja stigle su pretnje tužbom. Voditelji su se šturo kao izvinili, brzo obrisali snimke, i onda nadugačko elaborirali kako su, u stvari, oni žrtve, jer im stižu poruke neprihvatljive sadržine. Šta znam, možda im je neko napisao da bi ih izbambusao u centru grada i ubedjivao da ne boli, pa su šokirani.

Tužbe za javno ukazan neprihvatljiv odnos prema polnom nasilju su postale praksa, nakon novinarke Ivane Jasnić, koja je na sudu jer je objavila ispovest Milene Radulović i sama sam prošle nedelje dobila krivičnu tužbu, zbog objava na Fejsbuku o slučaju Miroslava Aleksića. Uvredila sam mu, kao i njegovoj ženi, kako se navodi “ugled i čast”, mada nisam, na primer, javno priželjkivala grupno silovanje optuženog, kao onaj Tviteraš.

Sada ću zato, kao novinarka, a verovatno i aktivistkinje “Ženske solidarnosti”, i ja morati na sud i to je većini ljudi ok. Možda bih bolje prošla, e da sam samo, stajući na stranu žrtava, ipak objavila i jedan nevini, slatki mali smajli.