Biljana Srbljanović – Robespjer u Orašcu

7. February 2021.
Povodom hapšenja članova očigledno užasno opasne bande pod vodjstvom Velibora Belivuka, Jelena Zorić, odlična i hrabra novinarka, iznela je nepopularni stav: rekla je da je akcija uspešna, da je ta kriminalna grupa opasna i da je "možda bio spreman na neki novi 12. mart".
biljana_srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Samo na te reči, Jelena Zorić je, odjednom, od heroine antirežimskog dela javnosti, postala saučesnica “SNS spina”, na nju se sručila gomila uvreda i izraza razočarenja od ljudi koji su se, do juče (i s pravom) kleli u nju, sve je naraslo do te mere, da je njen urednik Jugoslav Ćosić morao da izadje da je na Tviteru brani.

Ćosić, doduše, nije stao iza njenog konkretnog stava, ali je stao iza njenog prava na sopstveno mišljenje i potvrdio ono što je očigledno svim napadačima na Jelenu Zorić (i iz vlasti i iz opozicije), da je u pitanju objektivna, beskompromisna osoba, “nepotkupljiva kao Robespjer” koja ne radi ni po čijem naredjenju. Istine radi, nije mi sasvim jasno zašto ju je Ćosić uporedio baš sa Robespjerom, realno je mogao da nadje neki drugi primer nepotkupljive ličnosti, koju ipak nisu pogubili na giljotini zbog učešća u diktaturi terora, ali, aj sad. Istog trenutka pojavio se kontra-spin: ljudi su počeli da šeruju video tvrdeći da je dokaz da Belivuk u stvari nije uhapšen, da se samo pravio da ima lisice dok su ga privodili, da je sve nameštaljka i igrokaz vlasti. Bez obzira na informacije, a i na očinji vid, koji dokazuju da na snimku uopšte nije Belivuk, nego prodavac iz butika pored, koji nije ni uhapšen, nego je svedok, snimak je postao “dokaz” da je Jelena Zorić saradnica režima i tačka. Sada ova hrabra žena mora i protiv te laži da se bori, samo da bi obavljala svoj posao.

Koliko želimo da verujemo samo u informacije koje se uklapaju u naše ostraščene političke podele, videli smo i dan pre toga i posebno je tragično jer je stiglo sa inače kredibilnog sajta “Istinomer”. Portal koji se bavi borbom protiv rasturanja lažnih vesti, pustio je, iz čista mira, jedan neproveren i prilično trapav, neistinit tekst koji insinuira da je Vesić krenuo da ruši drevnu kafanu “Orašac”. Ljudi su na pucanj pohrlili da tvituju kako će najstariju beogradsku kafanu telima svojim da brane, nastala je dreka i panika, na jednu običnu laž.

Naravno, kako biva, komentatori su počeli i da dodaju, preuveličavaju i oblikuju još veću neistinu, od “buldožera” koji su “stigli pred Orašac”, na Tviteru je kafana do podneva već bila srušena, a čak je i kredibilni N1, da kažemo, naseo i objavio da “Ruše još jedan od simbola Beograda da izgrade višespratnice”.

Projektantski studio se odmah oglasio pismom svojih uglednih arhitekta, dokazujući da ne ruše “simbol Beograda”, da se ne grade višespratnice (u množini) i da to uopšte nije ta parcela, nego dva placa levo, pomoći nije bilo. Patetična neistina koja zvuči bolje, uklapa se u narativ “šta nam rade” i “svi su korumpirani”, prećutana činjenica da je kafana u privatnom vlasništvu još od 2006. i to tipova koji imaju više veze sa ekipom sa početka priče nego sa spomenicima kulture, nije se mogla zaustaviti. Kako su lepo rekli u svom demantu, najveću štetu zbog toga trpi pravi aktivizam, ne moraju se izmišljati afere, jer ima istinitih protiv kojih više neće biti nikog da se bori. Naravno, da je neko uopšte otišao do Orašca, da sam vidi, uverio bi se i da je restoran odavno renoviran tako da više podseća na kič turističku ponudu za strance, nego na boemsku rupu za kojom uznemireni komentatori rone suze. O svemu ovome, ugledni portal je ćutao dva dana, mediji kojima ovakve greške ne smeju da se dogode, nisu povukli lažne objave, a što je najtužnije, i gnev mase se stišao, kao i uvek, i od povika na internetu do konkretne akcije nikada nije ni došlo. Niti će.

Meni je ipak najadnije u svemu patetična priča u originalnom tekstu, kako “kapitalisti”, rušenjem Orašca, usput i vrše istrebljenje okolnih starih zanatskih radnjica “krznara, limara (?) i zlatara” što je gotovo potpuna laž. Kraj “Orašca” nema limara, ali ima kiosk turskih čarapa, zalagonica za otkup zlata i kineska hrana za poneti. Patetična pričica o vremenu koje nestaje tako postaje cirkuska tačka: prevareni ljudi ubedjeni da ih “njihovi” ne lažu, u svojoj pomodarskoj a plitkoumnoj borbi “protiv kapitalizma” ni ne znaju da su danima plakali ne nad nestankom filigrana i kujundžija, već drevne menjačnice “Panter”, kao i menjačnice VIP, a moš se desi da nestane i ekspozitura osiguranja Djenerali, što je udarac od kog se istorijski duh Beograda nikad neće oporaviti.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Share