Biljana Srbljanović – Ostrvo maligana

Piše: Biljana Srbljanović

Sofija je veoma mlada i tek počinje svoj politički i javni život, nazirem da joj je srce na mestu, kad besno kritikuje izdavanje knjiga Gorana Vesića ili Ace Lukasa, i ne želim da se priključim gomilli koja joj se podsmeva, zbog njenog elementarnog neshvatanja da – da, upravo je zato Vuk Karadžić reformisao naše pismo, i upravo zbog toga je to bio revolucionarni čin, oduzimanje “prava” na čitanje i pisanje isključivo elitama i brisanje razlika u dostupnosti znanja i obrazovanja, do tada namenjenog samo “odabranima”.

Ni to što Sofija smatra da su Momo Kapor ili Dobrica Ćosić poniženi jer im se dela nalaze na polici uz Vesića i Lukasa i koga sve ne, nije novo. To je deo malogradjanskog morala od kog nemamo kud. A Momo Kapor, zapravo, baš najbolje i ide uz Lukasa, to je isti svetonazor, veoma sličan lliterarni stil, isti ponižavajući odnos prema ženama, opisivanje seksualnih eskapada – i jedno i drugo su osvetnička pornografija u svom najbanalnijem smislu. I Ćosić i Vesić takodje baš najbolje idu zajedno, banalnosti o tradicionalnim vrednostima, intelektualno limitirani davež na istorijske teme, što se oba upinju da budu ono što ne samo da nisu, nego nikad ni ne mogu biti.

Ipak, ono što najviše čudi i govori nešto o generaciji najmladjih političkih aktivista (kojih je sve manje i manje) je Sofijina ljutnja što lično poznaje mlade književnike koji – eto, kao i ona – moraju da pišu u sveske, na papiru i (oh nesreće) čak i na kompjuteru, dok se dela ovih, kako kaže “kvaziknjiževnika” štampaju se i prodaju. A pisci oduvek pišu na salvetama, mušemama, toalet papiru, pisci danas pišu i na telefonu i to iskustvo ih više čini piscima nego imanje kolumne u uglednom gradjanskom listu. Treba samo imati nešto da se kaže i potrebu da se to kaže na pametan i zanimljiv način, treba samo imati talenta i znanja, treba samo pročitati desetine hiljada knjiga koje nisu ni Dobrica, ni Kapor, pa da se, heurističkim postupkom koji nekad traje i čitav život – zaista i postane piscem. Zato ova poslednja podela na “naše” i “njihove” književnike, kao što od estradne zvezde i omraženog političara nikad neće napraviti pisce, tako neće ni od tviteraša načiniti Lao-Cea, ni od opozicione zvezde – romanopisca.

Ovo poslednje mi je posebno interesantno, na primeru bestseler romana sudije Miodraga Majića, i njegove veoma prodavane knjige “Ostrvo pelikana”, štampane baš kod Lukasovog izdavača, gde mu zapravo i jeste mesto. Na pomenutom talasu obračuna nas protiv njih, gde smo “mi” pismeni, pristojni, ugladjeni i bitni, a “oni” nepismeni, nepristojni, prosti i glupi, ljudi kupuju pomenuti roman, koji neskriveno prepričava čitav dispozitiv sučeve kontroverzne oslobadjajuće presude za čoveka osumnjičenog za nedopuštene polne radnje nad jednim detetom, o kom smo svi, pa i ja, već mnogo pisali i pričali. Sudija Majić ovim romanom ne samo da čini nedopustivo – komentarište sopstvenu presudu, već i, zaogrnut opravdanjem da je sve samo mašta, krivotvori priču o prisilnom braku romske devojčice i odraslog muškarca (sudiji je bitno, isto Roma), da bi opravdao sebe.

Nemam ovde prostora da ispištem celokupnu analizu ovog neverovatno banalnog i smehotresno-kič dela. Reći ću samo da, kada bi me neko pištoljem terao da biram šta “naša deca” treba da čitaju, Lukasa ili Majića, ne bih odabrala knjigu u kojoj piše: ” grešnik ranjene duše”, ” gluva igra brojki”, ” slučajno složeni kosmički kamenčići”, niti bih odabrala pisca za koga ” hladnoća ima gvozdena klješta” i ta klješta su “ogromna”, a “vest putuje tiho”, pa se “vest se kotrlja obalom” (i to levom) ili “vest se mrsi u ogoljenim krošnjama topola”. Ne bih preporučila ni štivo u kom je “izmaglica šarena” ali i “gusta”, metastaze raka su “male letilice u plućima” koje se kreću ka “udaljenim destinacijama”, “noseći sa sobom putnike željne promena na mom tkivu”, makar da je stvarno onoga pištolja. Ne bih, o nikad, preporučila da čitaju knjigu u kojoj zvono telefona “reži”, pa onda je (to zvono) kao “nemilosrdni zvuk svrdlao glavu, sjurivao se niz nepce, skakutao je po jeziku kao udica koja će svakog trena ostati zaglavljena u izranjavljenom mesu”. Rekla bih mu, brate, stavi mobilni na sajlent i udalji se od olovke i papira.

I ne, ove reči nije napisao ni Lukas, a ni Vesić. Napisao ih je uvaženi književnik gori čak i od njih dvojice.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.