Biljana Srbljanović – Nije dobro

Piše: Biljana Srbljanović

Pismo zapravo nije bilo poslato meni, već medijima koji su danima prepisivali i zloupotrebljavali moj Fejsbuk nalog, a u kome sam iznela svoje dramaturško vidjenje jednog običnog filma. Celo to pismo je gotovo ispovest autorove arhetipske Senke, banalna psihološka projekcija koja sve ono što mu je nepodnošljivo u sopstvenoj ličnostima, pripisuje meni. Ukratko, čovek koji je ležao zatvor, meni koja nisam ležala zatvor, kaže da sam ležala zatvor, shvatate?

I sad, kako polemisati sa tim? I pre svega zašto?

Jer, ovde nije tema ničija ličnost (pa sve i da sam ja nemoralna robijašica najgore vrste), već jedan stručni, analitički pogled na filmsko delo, koji uporno ostaje bez odgovora. Da pojasnim ovako: jasenovačko stratište postojalo je dugih 1400 dana. Sam Jasenovac je bio zapravo skupina logora koji se prostirao na skoro 250 kvadratnih kilometara površine. U njemu je bilo hiljade i hiljade, desetine hiljada individualnih tragičih priča žrtava ovog genocida. Da se dogodi da dva umetnika, u razmaku od četiri decenije jedan posle drugog, pričajući o Jasenovcu odaberu isti mesec iste godine isti pod-logor, u istom kutu stratišta,  sa istim detetom istog pola sa istim bratom i skoro pa istim imenom, možda je slučajnost. Moguće je. Možda je i istinito. I to je moguće. Ali, po mom mišljenju, stvarno nije verovatno.

Svako ko se iole razume u dramsku tehniku zna za ovaj osnovni postulat nasledjen od Aristotelove misli: svašta na svetu je istinito, svašta je čak i moguće, ali, da bismo u to poverovali, mora biti verovatno. Da li je verovatno da su dva autora, jedan dakle posle drugog, od preko hiljadu zvanično objavljenih knjiga, napisa, stručnih i istorijskih vidjenja, i više hiljada ispovesti i svedočenja, naletela baš na iste i to neimenovane izvore?

Eto i to je možda istinito, šta ga znam. Možda je i moguće. Ali meni stvarno nije verovatno.

Naravno, nisu svi gledaoci profesori dramaturgije i zato kod publike najnormalnije može da prodje priča – istorija je istorija, naravno da uvek ima sličnosti. Ali ja znam da ovi ljudi znaju kako se na osnovu istorije piše filmska priča i šta znači kad liči na stvarnost, a šta kad liči na umetničku maštu inspirisanu tom stvarnošću.

Mogla bih ja još dugo i argumentovano ovako. Ali javni razgovor zaista ni u čemu, pa ni u ovome, više nema nikakav smisao. Razgovarati o filmskom delu, u pauzi aplauza u parlamentu i ponižavanja žrtava jednog drugog genocida, stvarno gubi svaki smisao.

Već više od petnaest godina, svaki put kada se dotaknem neke teme koja makar i ovlašno ima veze sa srpskim nacionalizmom, danima dobijam kišu uvreda, pretnji, psovki, koje mi stižu i direktno ili se objavljuju javno, a koje su uglavnom na tragu onoga što stoji u spomenutom osmomartovskom pismu. Agresija, jezivo vredjanje, bukvalne pretnje fizičkim napadima su nešto na šta se čovek nikada ne navikne. Ipak, ja se uopšte ne ljutim na ova dva čoveka što su me u tom svom pismu izvredjala i što su time možda nahuškala dodatne pretnje anonimnih ljubitelja srpskog filma.

Ono što je za mene mnogo, mnogo gore je stupanj beščašća u kojem se sve više nalaze gotovo svi mediji, i režimski i nerežimski. Novinarstvo se danas suviše često svodi na krstarenje društvenim mrežama, skidanje tvitova i fejsbuk objava, iz kog sledi senzacionalističko huškanje na neku “polemiku”, u kojoj su zapravo svi nemi: mi ne razgovaramo jedni s drugima, mi ne polemišemo argumentima, mi smo samo predmet objava medija koji, od tog banalizovanja svega, imaju zaradu. Zato je kod nas sve estrada – srpska verzija društva spektakla – i politika, i kultura i novinarstvo. To estradno novinarstvo veoma mnogo doprinosi zatrovanosti društva, koje, za cenu njihove zarade od klikova i saobraćaja na internet stranicama, nama ostalima ostavlja sredinu u kojoj je, evo vidimo, postalo moguće i da te neko ponižava, da te baš prostački vredja, da se bojiš da te stvarno ne osakati neka budala što to čita, a sve zbog jednog osrednjeg filma.

Mnogo nam nije dobro.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.