Biljana Srbljanović – Malograđanska duhovnost

Piše: Biljana Srbljanović

Radilo se zapravo o tada neposredno završenim izborima za članstvo u SANU, na kojima je Mileta bio zvaničan (i zaslužan) kandidat, ali na kojima ipak nije prošao. Moje mišljenje o SANU zauvek je obojeno mojim ideološkim ropstvom, bila sam ljuta na njega što je uopšte prihvatio da bude kandidat, jer nisam mogla da prihvatim instituciju koja se nikada nije kritički postavila prema sopstvenoj istoriji, pogotovo prema svojoj ključnoj ulozi u pripremi ratova devedesetih, svom projektu definisanja savremenog srpskog nacionalizma, koji svoju ružnu čeljust i dan danas neprestano pomalja, uvek spremna da ugrize.

Prodje onda samo nekoliko dana, idem ja opet ulicom, grabim koracima, ne vidim nikog, kad začujem iza sebe “Gradonačelnice, gradonačelnice!”. I, ja zastanem, osvrnem se.  Pred sobom ugledam Miletu, a on mi onda kaže “A ipak se odazivaš, je li?”.

Nikada neću zaboraviti kako sam tada pocrvenela od stida. I kako sam, o jako dobro, razumela šta se to dogodi u čoveku, kad pomisli da je nešto što nije, kad pomisli da je vredniji i bolji nego što jeste i da mu pripada nešto što mu uopšte ne pripada.

I na ovim izborima za SANU, opet je krenula ista igranka: u javnost su izašla imena naučnika i umetnika, koja tek treba da budu zvanično predložena, čaršija uživa, tabloidi prave kladionice. Onda se, najtabloidnije ime medju njima, Emir Kusturica, oglasio nekakvim otvorenim pismom prepunim uvreda i samoveličanja, javnosti je saopštio da profesor Vladimir Kostić, taj razumni čovek koji imponuje svakom svojom izgovorenom reči, nešto kao mešetari protiv njega, da je sve sorošovska ujudurma, te da on, “arhitekta, graditelj, muzičar, književnik i umetnik”, kako sam sebe naziva, odbija kandidaturu, delom zbog Kosova, ali najviše zbog nekih telefonskih razgovora protivu njega, a u koje je imao uvid. Predsednik SANU je ostao zatečen, ogradio se od optužbi za mešetarenje, rekao da nikom telefonirao nije, što je sad i nedokazivo, mada “prisluškivanje u kulturi” jeste jedna istorijska tekovina koju naše društvo baštini decenijama.

Kusturica je, dakle, izvredjao Kostića i kao odbio kandidaturu, koja još ni ne postoji, e da bi, zapravo, računao na još veću podršku za istu tu kandidaturu, ali od drugih odeljenja SANU. Komplikovano, zar ne, ali setimo se onog mog osvrtanja na “Gradonačelnice, gradonačelnice!”, to je ono gadno i skriveno u ljudskom biću, da u dubini duše veruješ da ti nešto pripada, što ne samo da nemaš, nego ti, suštinski, uopšte ni ne pripada.

Od svega napisanog povodom slučaja Kusturica – Kostić, najviše me iznenadilo “pismo intelektualaca” okupljenih oko projekta “Kreativna Srbija”. Oni su podržali Kostića, što je lepo, ali su se zapravo razljutili na to što je Kusturica seljak, a ne gradjanin. U pismu su istakli da je Kostić “kulturan”, da je “SANU nosilac civilizacijskih vrednosti” i da oni brane “gradjansku duhovnost”. Sa druge strane “Kreativnih Srba” je dakle nekultura, necivilizacijska nevrednost i seljačka neduhovnost. Što meni zvuči prilično gadno, kič i kao suština malogradjanskih dometa i u umetnosti i u kulturi, i u civilizaciji, a o duhovnosti da i ne počinjem.

Nije vrednost istupa akademika Kostića što je kulturan i vaspitan, već što je hrabar, odvažan i razuman, što je, u ime istine i intelektualnog poštenja, kao predsedavajući jedne istorijski kompromitovane ustanove koju je svojeručno barem delimično podigao iz nizina u kojima se našla, istupio i rekao istinu o Kosovu. Kusturica, a sledstveno i skriveni akademici prisluškivači ga upravo zbog toga napadaju. Braniti ga isticanjem da je baš fin i kulturan, a ne reći ništa o tom istom Kosovu, besmislen je čin. To je jedino razumljivo, ako znamo da medju potpisnicima ima i kandidata koji takodje ove godine izlaze na izbore za članstvo u SANU, a za koje treba da glasaju i prisluškivači. Sve se u stvari vrti oko istog, oko jedne tragične neupitanosti nad samim sobom, nad sopstvenom vrednošću i samoljubljem, nad ambicijom da uzmeš sve, a posebno ono što ti, u stvari, uopšte ne pripada. Mi ostali, i gradjani i seljaci, i kulturni i prostaci, i duhovni i nišči duhom, ipak zaslužujemo bolju elitu.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.