Biljana Srbljanović: Jedan avion za gospođu

22. Mart 2020.
Ima neka žena, mediji su zabrinuto javili, koja je već danima "zarobljena na aerodromu u Budimpešti" i koja traži da joj država pomogne, da je spasi i pošalje avion po nju. U prilogu smo videli i snimak i izjavu, gospođa je slikala i montažne krevete i maske koje su dobili i delovala baš tužno.
biljana-srbljanovic
Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Ljudi su onda navalili: jadna žena, jadni naši napaćeni Srbi, Vučiću šalji avione šta čekaš!! I poslali su avione po jadne naše, ali ne i po ženu u Pešti. Jer, sa aerodroma u Budimpešti, nikad nije ni bilo letova za Beograd. Ne zbog korone, nego ni pre.

Šta je tačno gospođa radila na tom aerodromu i zašto je tamo uopšte pošla, iz ovog priloga nismo saznali, jer je niko nije pitao za to. Novinarima nije bilo neobično ni to što je, u trenutku kad je ona zarobljena na gejtu (pre pet dana), drumski saobraćaj najnormalnije funkcionisao, kombijem je žena, za celih 25 evra, mogla već odavno da bude kod kuće i ja ne znam šta da kažem na to.

Nema veze konkretna gospođa, nju sam istakla zbog metafore, mada priznajem da hoću da crknem da saznam šta je bio zaplet. Ali, i ova priča je brzo nestala, zamenile su je desetine drugih sličnih i uvređeni pokliči: od “Vučiću, kao smeš da zatvaraš granice?!”, “Vučiću, ko si ti da mi zabraniš da šetam?!”, do “Vučiću, kršiš Ustav!” i posebno bizarno “Vučiću, ugledaj se na Borisa Džonsona (?)” pa mediji kojima verujem hrle da prate samo to.

Ovakav diskurs ogoljuje nezrelo društvo oduvek zaglavljeno u dihotomiji: ili hoćeš da budeš slobodan čovek ili hoćeš da ti vođa reši sve, odluči se, samo nemoj da vičeš. Jer, ne može i jedno i drugo.

Tako je i sa penzionerima, na stranu patetika i molbe, na stranu obraćanje: “To je u vašu korist” i “Mi vama spašavamo živote” koje me nerviraju, ljuta grupa staraca na internetu sikće vatru da su im ukinuta ljudska prava i zagarantovana sloboda na odlazak na šalter i sad svi pričamo samo o tome. Oni besno tvrde da im ne treba ničija, a posebno ne Vučićeva briga, da će oni sami da odluče šta će da rade. Ok, ne znam šta ih uopšte molimo, ali hajde da se razumemo jedno – opšti strah da se penzioneri ne porazboljevaju, je zapravo strah za za celokupno društvo i ceo zdravstveni sistem.

Jer, ako najugroženija grupa, zbog svog nedoraslog i neodgovornog ponašanja, počne da pada kao snoplje, napuniće bolnice odmah i dovesti sistem pred kolaps. Drugim rečima, nećemo da se molimo, samo da se dogovorimo –  ako gospođa ne može da sedi kod kuće –  nikakav problem, samo da milostiva potpiše papir kojim se, ako se razboli, odriče koriščenja zdravstvenog sistema Srbije i sve pet. Prva ću joj pridržati kaput pa nek šeta.

Jer, a to smo naučili valjda još u ranom pubertetu, svaka odluka ima svoju cenu. Cena staračke pobune na internetu je bukvalno cena opstanaka sistema; svaki krevet u bolnici, svaki lekar i sestra što će da poginu da ih leče, svaki lek, svako umiranje na tuđim rukama, jer niko tvoj neće moći da priđe, to je cena ove lažne priče o ličnoj slobodi penzionera.

I ove tirade o kršenju Ustava zbog vanrednog stanja, koje i inače drže isti oni ljudi koji su nam isto tako legalistički obrađivali mozak i tokom vanrednog stanja 2003. i to je laž. Oni ljudi koji su dali sve od sebe da se ukine “neustavni” Specijalni sud, jer su tvrdili da je ubistvo Đinđića samo “klasičan kriminal”, sada opet insistiraju na “ustavnosti” po cenu života. Istina je, 2003. nije bila potrebna Skupština da zaseda i da bi se proglasilo vanredno stanje, a novim Ustavom jeste, mada ni to nije jasno baš skroz. Ustav nam je aljkav, sklepan bukvalno za petnaest dana, “direktnim dogovorom male grupe partijskih vođa” uključujući i tadašnje Radikale (kako je Venecijanska komisija zvanično ocenila), bez javne rasprave i nekontrolisanim glasanjem od 48 sati, kao svadba. I sada, taj neustavni Ustav nam je tema, a ne život i smrt?

Meni nije. Meni je tema to što, a vi me gađajte gnevom koji vam se skuplja danima, za sada u odnosu na epidemiju sve funkcioniše baš dobro. Koliko ljudi je obolelo, koliko i kako zbrinuto, da li postoji sistem zaštite, da li su stigli prokleti respiratori zbog kojih smo se, pre samo nedelju dana, onoliko drali, to mi je tema.

Nije mi kafić tema. Nije mi naškraban Ustav tema. Ni prokleta šetnja za starce, ni da li se Vučić dere ili se umiljava, ništa mi to nije tema.

Tema su mi ljudi koje znam i koje ne znam, što su na respiratorima. I ljudi koji ostaju bez prihoda, jer pola zemlje ne može da radi. I da li mogu nešto da doprinesem ili barem da ne odmažem, e to mi je tema. A za gospođu iz Budimpešte, kako bude.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.