Biljana Srbljanović – Izvesti iz takta

Piše: Biljana Srbljanović

Žena je očigledna dugogodišnja žrtva ovog čoveka, petnaest godina živi sa tim i, kao što je uobičajeno u nasilničkim vezama, ubedjena je da ne postoji izlaz, manipulisana da se oseća krivom i odgovornom za njegovo nasilje, samo zato što se u odredjenim trenucima barem verbalno brani. Njena odbrana je psovka i uvreda, suze i preklinjanje nasilnika, koji – po jasnoj i u medicini opisanoj nasilničkoj šemi iscrpljenu ženu potpuno uništenog samopouzdanja, u dve reči i jednim zamahom ruke, uveri da je ona kriva. Jer ga je izazvala.

Taj neljudski ciklus nasilja koji je, kako saznajemo iz konteksta njihovog razgvora, omiljena metoda mučenja ovoga muškarca: deprivacija sna urlicima, pretnjama, fizičkom intimidacijom, udarcima tik uz glavu žene i simuliranjem samopovredjivanja, koji nekad traje i danima (sam je rekao), ženu dovodi u stanje takve iscrpljenosti, takve slabosti zbog nedostatka sna, straha, bola, da sa njom može dalje da radi šta hoće.

Ovaj metod mučenja je i inače veoma poznat u ratnoj zločinačkoj praksi, kao i u životu u zatvorima i to baš sve što smo videli na snimcima: udaranje gvozdenom šerpom u šerpu tik pored glave žrtve, sprečavanje sna (polivanje kreveta, cepanje i sečenje posteljine), oduzimanje hrane, držanje na hladnom (napolju) sprečavanjem žrtve da udje u kuću i neprestan agresivan hod u krug, kao zastrašujuća simulacija prostora iz kog nema izlaza.

Žena sa snimka, nakon sedam dana intermedijarnog maltretiranja, na noč izmedju petka i subote ovu torturu trpi do osam ujutru, kada je nasilnik spreman da se povuče ali ne pre nego što svoju žrtvu natera da ona njega uteši, njegove suze mu obriše, poljubi ga i odvuče se u svoj mokar krevet.

Kao što sam rekla, sve se ovo danima dešava pred prisutnim svedocima. Medju njima je mnogo krupnih muškaraca, ali se ni jedan niti jednom nije podigao da pokuša da zaštiti ovu ženu. S vremena na vreme čuju se glasovi sasvim mladih devojaka koje pokušavaja da “urazume” siledžiju, ali su svi zajedno do te mere gaslajtovani – psihološkom prevarom od strane nasilnika ubedjeni da je on samo “po prirodi takav”, da svoju ženu u stvari “voli više nego iko” i da se ne treba mešati.

Taj muškarac je inače čovek margine, trostruki robijaš u dve zemlje za tri različita i nepovezana teška krivična dela, od čega je jedno svirepo ubistvo mladića koga nije ni poznavao, a koga je lišio života u nastupu bahatog besa baš nalik na ova kojima prisustvujemo. Ta njegova robijaška praksa, u ovom TV formatu čini ga posebnim, on ima strahopoštovanje i povlašteni položaj kod svih, a da čak nije ni morao da traži, to je jednostavno podrazumevano.

I pre nego što se upustite u kultur-rasističko negiranje ljudskosti “neidealne žrtve” (pa to je Zadruga, tamo su primitivci, ja to ne gledam) koja se “vraća” svom nasilniku (sama ga je birala, vidi sad se ljube, ma i ona je ološ, čim je s kriminalcem), kliknite na prvi sledeći tekst na bilo kom portalu o uglednom hirurgu i pukovniku vojske, koji je umalo ubio svoju visoko obrazovanu ženu. Ne valja vam frizerka iz Zadruga, evo vam ekonomistkinje iz susednog stana, bezdušnici.

Tortura koju je ta druga žrtva prošla, traje dugo, a možete samo da zamislite u kom je stanju žena fizički bila kad je policija insistirala da je nosi hitna pomoć, uprkos njenom pokušaju da zaštiti svog nasilnika i slaže da se povredila sama. Pa ni njoj, toj za malogradjane žrtvi na njihovom nivou, ne veruje se do kraja: modrice joj nisu dovoljno uverljive, slomnjena ruka i četiri rebra su “ko zna kako nastali”, a to što je siledžija tukao kundakom pištolja, davio kablom i pišao po njoj pred decom samo je razlog da se zapitaju – ko zna šta je ona njemu uradila da to izazove.

Ista je stvar i sa ženom u Zadruzi, naziv klipa koji se deli po mrežama je da je ONA dovela NJEGA do tačke pucanja, a drugog na kome se vidi da je fizički zastrašuje, psihički i verbalno zlostavlja, produkcija je opisala kako on BDI nad njom.
Najpotresnije su, ipak, reči desetina žena u komentarima koje anonimno ispovedaju svoju identičnu sudbinu: govore u istoj vrsti maltretiranja, zlostavljanja, vrtloga patnje, nasilja, bola, iz kojeg su, kako beleže, nakon godina i godina jedva izbavile.

Jedan od njih me je posebno potresao: nakon celonoćnog jezivog maltretiranja, žrtva je uspela da se povuče da legne, jedna žena je napisala: “Ovako mene moj muž do pet, a u sedam moram na posao”.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.