Biljana Srbljanović – Havarija društva

Piše: Biljana Srbljanović

Taj otrov koji razara svaku mogućnost racionalnog razmišljanja, smislenog razgovora na bilo koju temu, pa čak i o fudbalu, je najbanalnije shvaćena najdnevnija dnevna politika. Udarničkim ideološkim radom obe strane – i vlasti i opozicije, naše društvo je prestalo da postoji, pretvoreno je u prošireno područje surove borbe dva tabora navijača, koji svakog trenutka mogu da postanu opasni huligani, nalik na učesnike fudbalskog nasilja.

Da se ne lažemo, nasilje ne samo da je sastavni deo fudbala, već i njegov generišući element, i priče o viteštvu i sportskom duhu, posebno u vrhunskom biznisu fudbalskih takmičenja, ili su naivne i glupe, ili cinične i pokvarene. To ne samo tolerisano, već i navodjeno nasilje je u najvećoj meri verbalno i simboličko, ali ga ne čini manje otrovnim. Polazak na sportsko takmičenje je nalik odlasku u rat, reprezentativci marširaju pod zastavom i himnom, sa “ratničkim” bojama ekipe, uz intimidaciju protivnika urlanjem i navijanjem, zauzmanjem prostora na tribinama i nacionalnom kohezijom do vrtoglavice, agresije i eventualne opšte tuče i potpunog razaranja stadiona i u metaforičnom i u bukvalnom smislu. Kada se to kretanje u rulji, gibanje mase, sa fudbalskog (generalno sportskog, ali ponajviše fudbalskog) prostora prenese na životni, dobije se raspuklo društvo kao što je naše kojem je nemoguće da ispliva iz autodestruktivnog vrtloga govana, u kome se davi.

Ništa nije bilo moguće našoj reprezentaciji. Sam odlazak na turnir, praćen je uvredama i opštom svadjom oko toga da li ih treba podržati sad kad ih je Vučić “ispratio”. Tako je selektor u startu postao “ljakse” i nečovek, a pakosna želja da puknu kako zaslužuju – potpuno neskrivena. Fudbal ipak ne bi bio fudbal, kada u trenucima kad se dokopamo stvarne utakmice, ne bi uspevao da sjedini ljude, i natera ih da ipak na kratko, a nesvesno, apstiniraju od primarne dnevno političke mržnje. Ipak, čim 90 minuta prodje, stvari se vraćaju na fabrička podešavanja, i agresivno navijanje kao način razmišljanja o svemu u životu, ponovo zavlada celokupnim društvom. Sa vredjanja Piksija, krenulo se na vredjanje žena, prostačkim tračevima o seksualnim vezama unutar reprezentacije, te bljuvotine ne samo da su poplavile mreže, već su najnormalnije zauzele javni prostor na nacionalnoj televiziji. Seksističke vulgarne pošalice i insinuacije koje sramote partnerke fudbalera, ALI NE I SAME FUDBALERE koji navodno u dotičnim avanturama učestvuju, usmerile su mržnju na drugi omiljeni objekat šikane – “nepristojne žene”. Verbalno nasilje koje se sručilo na njih nije bilo samo izraz ljutnje, naprotiv, dominantna je bila neka jasna zluradost, neko seirenje i užitak u ponižavanju, ali pre svega kao faktoru koji potvrdjuje budući poraz, koji je postao politički korektniji od eventualne pobede.

Onda smo se dovukli i do poslednje faze, susret sa reprezentacijom Švajcarske, koja u svojim redovima ima izuzetne fudbalere poreklom sa Kosova. Ali čak i u toj fazi, kada bi najlogičnije bilo očekivati šovinističku freneziju i u najmanju ruku mitomanski poziv u simbolični rat za anuliranje Kumanovskog sporazuma, naši navijači koji su se iz polja sporta preselili u polje života, preskočili su igricu. Uvaženi komentatori i smatrači političkih prilika anestezirali su na 90 minuta onu prostačku svakodnevnu nacionalističku mržnju prema južnom susedu, dali bi i Kosovo ako treba, samo da ne gledaju Vučića kako se hvali eventualnom pobedom.

I tako, reč po reč, Srbija je ispala iz takmičenja, a navijačko se nasilje vratilo u normalan život, da nastavi da zagadjuje svaku izgovorenu reč, da se raduje/proglašava izdaju pred svakom novom havarijom društva, da se bavi stranama u sukobu, umesto samim sobom i da svakodnevicu natapa agresijom i mržnjom.

“Nasilje je sastavni deo fudbala kao što je anus sastavni deo ljudskog tela, sramotan, ali istovremeno neophodan za preživljavanje, bez kojeg je nemoguće postojati” glasi citat mojih omiljenih teoretičara spektakla kao prakse. Ovo, osim što je tačno, tako sablasno i bukvalno pristoji pasent našem društvu, samo ako reč “fudbal” zamenimo rečima javni politički život i društvena svakodnevica. S tom razlikom što se toga više ni ne stidimo.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.