Biljana Srbljanović – Happy life

Piše: Biljana Srbljanović

Ona je to učinila legalno, nakon što su kosovske vlasti njen stan ispraznile i dale sve potrebne dozvole da se Dragica vrati kući. Ona je pre rata je bila čistačica u policijskoj stanici u svom gradu, naravno da nikada nije učestvovala ni u kakvim zločinima, niti u ratnim dejstvima, štaviše, kao samohrana majka, o 1999. godine je pokupila najneophodnije stvari i sa svoja dva sina od samo sedam i deset godina, izbegla za Srbiju. Ne postoji način da se, ni ona, niti njeni sinovi, povežu sa đakovičkim masakrom, najmasovnijim ratnim zločinom na Kosovu, niti sa bilo kojim drugim delom, zbog koga bi ova žena strepela i da živi, a i da umre. Ipak, njene komšije Dragicu maltretiraju, vređaju, izgladnjuju, psihički muče, pokušavajući da je oteraju iz njenog grada.

Ne postoji nikakvo opravdanje ili razumevanje za nasilje nad Dragicom Gašić, zdravom razumu izmiče logika po kojoj ova penzionerka može ikome da smeta. Jedini iole logičan razlog možda se krije u tome šta ova žena simbolizuje kako je bombastično mediji predstavljaju – kao prvu srpsku povratnicu u Đakovicu, koja samim tim valjda treba da predstavlja masovni povratak i svih drugih.

Ali Dragica Gašić nije i ne treba biti nikakav simbol. Ona je osoba, ona je žena od krvi i mesa, kojoj se, upravo tim činom, ukida ljudska dimenzija, u opasnoj igri dva nacionalizma, u kojoj uvek strada samo običan svet. Da bi se taj strašni sukob permanentno nastavljao, potrebno je pre svega poništiti ne nacionalni već ljudski identitet osobe, ona više ne sme biti obična žena sa svojim običnim navikama i uspomenama, sa svojim problemima i svojim radostima, žena koja sme da jede, diše i živi, stavi vrata na svoj stan, kupi hranu, ide u goste, ide da se leči ili ošiša, da izađe u šetnju ili samo gleda kroz prozor, da je zaboli zub ili da kupi nove sandale, jednostavno, da postoji kao jednako vredno živo biće sa svim svojim sugrađanima.

Njeni sugrađani jesu strahovito stradali, ubijeni planski, a iz osvete, aprila 1999. godine, kada je, kao odgovor na ubistvo pet srpskih policajaca od strane UČK, srpska vojska sprovela progon, hapšenje i ubijanje civila od 14 do 80 godina starosti, pa ih tako, na gomili, potrpala u hladnjače, noću prevozila do Beograda, da bi ih zakopala u masovnoj grobnici u Batajnici, tu, na dvadesetak kilometara od suvog centra ovog našeg grada. Ti ljudi isto nisu bili nikakvi simboli, već ličnosti, baš kao i Dragica, koji su, opet baš kao Dragica, bili svedeni na bezličnu nacionalnost, da bi tako lakše postali žrtve.

U masovnoj grobnici u Batajnici, pronađeni su ostaci 249 od 250 đakovačkih žrtava. Neki su ukopani u 13 (da, trinaest!) slojeva, pobacani jedni preko drugih, neki spaljeni, neki tako raskomadani, da im nije bilo moguće spojiti sve delove tela. Za njima su ostale kosti, delovi tkiva, parčići kože ili lobanje, čaure od ispaljenih metaka i zrna zabodena što su im smrt donela, i ponešto ličnih stvari, kao jedino svedočanstvo da su uopšte nekad bili ljudi.

Ti ostaci njihovih života govore da jesu bili isti obični ljudi kao i Dragica: ono što je pronađeno mogla je biti i Dragičina imovina.

Na spisku stvari koje su iskopane stoji između ostalog ovo: jedna bela majica sa zvezdicama, jedan grudnjak, jedna ženska papuča broj 37, bista Bogorodice sa Isusom od neplemenitog metala, jedne minđuše, jedna proteza i u njoj jedan zlatan zub, deo nagorele dečije dukserice, sa natpisom “LITTLE ANGELS “, još jedna dečija dukserica sa slikom “Snežane i 7 patuljaka”, jedna braon plitka cipela na pertlanje, sa natpisom “HAPPY SHOES”, crna jakna sa etiketom “HAPPY LIFE”, 2 male i 2 velike slike iste ženske osobe i dva para najlonki, udžbenici iz engleskog i matematike na albanskom jeziku, burme, lančići, dečije gaće i jedan potpuno prazan mrtvački sanduk, tu, tako pored.

Uz tela pokopan je i jedan papir A4 formata, presavijen, pa stavljen u torbicu. Na papiru je pisalo “Otpusna lista sa Instituta za onkologiju i radiologiju, Pasterova 14, Beograd: Fahrija Mamaj upućena na mamografiju. Kontrola sa nalazom”. Fahrija, na žalost, nije doživela kontrolu. Ubijena je i pokopana da se ne pronađe. Ipak, nasilje nad Dragicom Gašić neće osvetiti ubistvo Fahrije Mamaj, naprotiv. Jedino što može da unese makar malo smisla u sav ovaj užas je da se prema Dragici ponašamo kako bismo, oh kako bismo voleli da su se poneli prema Fahriji. Tako se jedino može prekinuti ovaj užasni lanac zla.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.