Biljana Srbljanović “Fen u rancu”

Piše Biljana Srbljanović

Po povratku Makrona iz Beograda, ministar je izdržao još samo nekoliko dana, pokušao je da se opravda na televiziji, gde je skoro zaplakao, govorio je da će vratiti novac i da ta suma nije ništa u poredjenju sa godišnjim budžetima koji su na raspolaganju visokim funkcionerima, ali Instagram fotke i zlatni fen bili su simboli koje nije mogao da preživi. Ministar De Ruži i veoma važan saradnik predsednika Makrona, morao je da podnese ostavku i to na Fejsbuku, nisu mu, za tu priliku, dozvolili ni da sa dignitetom stvar obavi u vladi.
Sad, tih malo preko deset hiljada evra, da kažemo trinaest i dvesta, onako odokativno, zaista ne predstavlja ništa, ne samo u odnosu na francuske budžete za reprezentaciju, nego na vrtoglave milionske sume, za koje su brojni ministri, pa čak i predsednici, bivali optuživani, neki čak dospevali i u zatvor, a mnogi upetljani u dugogodišnja sudjenja, privodjenja, pretres kuća i javno poniženje bez obzira na funkciju. Ništa od toga, u finansijskom smislu, ne može da se meri sa jednim fenom od sedamsto evra, koji, u stvari, nije ni bio baš zlatan, nego pozlaćen, ima neke listiće kroz koje duva topli vazduh da ne mrsi kosu gospodje ministarke, ali De Ruži je pao, ponižen, a ostali ništa.
Jednim delom je to bilo i zbog toga što je sam Makron došao na vlast na talasu nezadovoljstva francuskih gradjana nivoom visoke državne korupije i generalnom nekažnjivošću moćnih funkcionera i krugova oko njih, sam De Ruži se veoma isticao u pravednoj analizi i kritici korupcije, raskrinkavajući brojne bivše moćnike i taj stupanj licemerja francuzi nisu želeli da progutaju. S druge strane, u pitanju je i sam simbolizam relativno male sume novca – lukrativna trgovina oružjem za afričkim zemljama u ratu, koja je tresla francuski establišment, merila se sumama koje su toliko velike da su apstraktne običnom glasaču, evo, na primer, meni. Ali džak para koje svako, za manje od minut, može da prebroji, to je ono “kraduckanje”, koje je opipljivo, vidljivo i jasno i zato se na njemu pada.
Pravilo visoke propagande je – ako imaš problem, promeni temu razgovora. Ako imaš priču o zviždaču, nejasnim tokovima novca, rodbini ministara i džakovima para, promeni tok razgovora tako da taj, ko te pita o čemu se radi, sopstvenom krivicom izgubi svaki kredibilitet za nastavak razgovora. Jer, ako hoćeš da budeš lider u postavljanju pitanja o korupciji, ne možeš da, u rancu iz Dubaija, nosiš zlatan fen. I to ne zbog tog fena, nego zbog pitanja – odakle ti fen, na kojoj si ga to gomili fenova držao, što taj tekući tok fenova nisi nikome prijavio i koliko si puta već do sada sa fenom prošao, a da te nisu uhvatili? Može taj fen da bude stvarno neophodan za bolesnu drugaricu, možda si stvarno samo tetki išao da daš lek, fen je u stvari ništa, naspram miliona i miliona koji se, s pravom, dovode u sumnju, ali je ipak fen. U rancu. I to je ono zbog čega naša politička elita nema snagu da se transformiše: svaka vrsta ignorisanja ili relativizacije činjenice da je neko uzeo i švercovao “fen” preko granice, pa kao to je samo kraduckanje, a vidi ovi što kradu mnogo više, ne može i ne sme biti argument, ako zaista mislimo da ikada ikoga pozovemo na odgovornost za one milione u džakovima i za sve mutne radnje koje sumnjamo da postoje. Suma koja je u pitanju je nebitna, jer ono što je danas sedamsto ili trinaest hiljada evra, to je onda samo početak, kapara za silne milione koji, jasno nam je, čekaju pobednika.

Komentar prenet iz dnevnog lista Blic