Biljana Srbljanović – Dama koja nestaje

Piše: Biljana Srbljanović

Setimo se: tada su jedan raspop, jedan poslanik nepostojeće partije i gomila naivnih i nevinih ogorčenih ljudi, kao sami od sebe provaljivali vrata Skupštine, lomili žardinjere, palili kontejnere, sve pred očima javnosti, sve u direktnom prenosu na N1, jer je RTS kukavički ćutao. Kao odgovor na ovo rušenje i fizičke napade, demonstranti su dobili neprimerenu brutalnu silu policije, koja ih je onda jurila konjicom i psima, tukla svakog koga je dohvatila, šutirala i pendrečila ljude oborene na zemlju, uključujući i čuvenu četvoricu očiglednih “duvača” koji su se, oraspoloženi veselim cigarama, potpuno slučajno zatekli u Pionirskom parku (biće važno kasnije).

Šormaz je, dakle, u tom intervjuu rekao da su ruski operativci i delovi izvesne jedinice Vagner (koja je u međuvremenu postala ozloglašena zločinima u Ukrajini) bili umešani u organizaciju i tok ovih demonstracija. Internet je, naravno, poludeo, Šormaz je ismejan od građanskih elita, “Danas” je napravio nastavak priče, i objavio da su “stručnjaci skeptični”, ukratko – Šormaz lupa, ua Vučić et al.

Sad, i ako zanemarimo činjenicu da je stručnjak kome se redakcija “Danasa” obratila i Momir Stojanović, nekadašnji načelnik Vojno-bezbednosne agencije, čovek za kojim je raspisana crvena Interpolova poternica i koji je osumnjičen kao komandno odgovoran za stravičan ratni zločin nad 309 civila kod Đakovice 1999. godine, te kako takva osoba može dobiti bilo kakav prostor u “građanskim medijima”, jedna stvar u zaključku i ovog stručnjaka je ipak tačna – tragova da je Rusa te noći u Beogradu uopšte bilo, jednostavno nema.

Tačnije, nema ih više.

Noć krvavih julskih demonstracija, rekla sam već, svi smo pratili u direktnom prenosu požrtvovanih ekipa tadašnje N1. Novinarka Jelena Zorić (heroina tog celog događaja) je uhvatila trenutak prebijanja onih duvača, a dok ih je intervjuisala, odlično se sećam i več sam pisala o tome pa imam dokumentovano, prišla joj je plava žena, sa jakim ruskim akcentom, koja je sama od sebe počela da priča dok je kamera snimala. Ona je tada rekla da joj je napao “glavni policajac” i rekao da je onaj duvač “izdajnik” i onda je udario pendrekom u lice. Na pitanje novinarke otkud ona tu, žena je rekla da je došla samo da vidi, jer je u Srbiji diktatura, a ona to zna jer dolazi iz Rusije, i dobro se seća diktature Jeljcina i njegovih tržnih centara.

Šta? Pa to.

Slučajna prolaznica Ruskinja, žrtva srpske diktature, ne spominje Putina, nego Jeljcina i njegovu prodaju kapitalizmu (Zapadu), od kojih ih je Putin zapravo spasio.

Pošto su ljudi kod nas spremni da poveruju u lekovita svojstva čaja od novinske slike vidovnjaka Alana Čumaka, ali ne i u tezu da nam Rusija nije drug, odlučila sam da potražim dotični snimak i možda ga stavim na svoj Fejs.

A kad ono, snimka više nema. Bukvalno ga nema nigde.

Postoje tekstovi iz medija (uglavnom N1 i nekih blogova) koji prepričavaju reči i svedoče o postojanju ove žene, postoji čak i “skrinšot” programa N1 gde se vidi u koliko je sati tačno ona govorila u direktnom prenosu (01h37min), ali je sam snimak svuda obrisan.

Čak i kad pogledate integralni višečasovni video direktnog prenosa te noći na N1, na njemu ćete naći sve, osim dva minuta kadra ove žene. Proverite sami, ako ne verujete, snimak se prekida baš oko 25 do dva, na neka 2 minuta i onda nastavlja, kao da ništa nije bilo.

Žena je snimljena i hop, žena više ne postoji.

Ostali su samo tragovi sakrivanja njenog indentiteta na ruskim i proruskim sajtovima u samoj Srbiji, koji su prvo negirali da je ikada postojala, da bi, na kraju, objavili da je u pitanju Ukrajinka, slobodna umetnica (sic!) koja odavno boravi u Srbiji i nema veze sa Rusijom, čija služba uopšte nije ni bila tu.

Sad, jedna ruska prolaznica i 2 minuta njene izjave u sred demonstracija, nisu dokaz ni za šta, pogotovo ne za tako veliku optužbu da je strana zemlja imala svoje operativce u našim nasilnim protestima. Ali, činjenica da su svi snimci na kojima se ona pojavljuje, volšebno iščezli, uključujući i, ponavljam, samo ta 2 minuta u sred višesatnog programa, govore mnogo više. Sto puta da kažem: Nikson nije pao na delu, pao je na njegovom zataškavanju.

Zato, ništa više nije smešno, dragi internete. Šta više je tužno što smo spali na to da nam istinu otkriva neki Šormaz.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.