Aleksandar Vučić, najveći ikad

11. April 2021.
Džabe mi, eto, i pamet i škola i trideset pet godina novinarskog iskustva: mislio sam da sam u tih trideset pet godina video sve, ali intervju Aleksandra Vučića zvezdi Pinka Srđanu Predojeviću ovoga ponedeljka oteo se svakom dosad poznatom zakonu političke fizike.
IZBORI - GLASANJE - ALEKSANDAR VUCIC
Aleksandar Vučić. Foto: BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC

Piše: Boris Dežulović

Kažu, čim Vučić počne da deli evre i vitamine, čim počne da deli ljudima nekakvu pomoć, to znači da će da napravi nekakvo iznenađenje, i da će možda već na jesen da raspiše izbore – oprezno je sa šalabahtera pročitao dobro pripremljeni televizijski lisac Srđan Predojević, zvezda prelaznog roka prve srpske novinarske lige i novi komandos Mitrovićeve bande Pink Partner, sve pogledavajući preko puta velikog stola od pleksiglasa u Aleksandra Vučića Oslobodioca.

Stao je tako neustrašivi Srđan na crtu predsedniku Vučiću koristeći najbedniji trik u istoriji novinarstva, kojim se takozvano provokativno pitanje postavlja tako da mu se pažljivo izvadi osigurač i postavi u trećem licu jednine. Na taj način postavljeno pitanje bezbednije je za postavljanje nego tuđi kurac za mlaćenje gloginja: za razliku, naime, od onih u prvom licu jednine, ljudi u trećem umeju svašta da govore. Kažu, recimo, da Staljin neistomišljenike šalje u Sibir; kažu, Hitler otvara logore za Jevreje; kažu, čim Milošević počne da deli ljudima neko oružje, to znači da će da napravi nekakvo iznenađenje.

“Kažu, čim Vučić počne da deli evre i vitamine, čim počne da deli ljudima nekakvu pomoć, to znači da će da napravi nekakvo iznenađenje, i da će možda već na jesen da raspiše izbore”, zamlatio je tako prepredeni Srđan Prepredojević trećim licem po gloginjama, pa sve preko oka meri da li je Gospodin Predsednik shvatio da to, daleko bilo, ne kaže on, nego da kažu ljudi. I onda, dabome, hrabro i neuvijeno upitao: “Pa jeste li vi u predizbornoj kampanji, da li je sve ovo šta radite u tom cilju, ili…?”

“Pa ljudi su to govorili i prošle godine”, spremno je odgovorio predsednik – kad čovek ne bi znao profesionalne standarde Pinka, u Kosovo bi se zakleo da su pre intervjua dogovorili pitanja – i Srđanu je laknulo: razumeo je Gospodin Predsednik, nije on budala, zna Predsednik da to ne kaže on, nego ljudi, mamu im jebem ljudsku nezahvalnu, ja se izvinjavam. “Kada smo davali one helikopter-pare, po sto evra svakom stanovniku Srbije, jesu li rekli: biće izbori?” nastavio je uto Gospodin Predsednik, unoseći se preko pleksiglasa u Srđanovo kimajuće lice. “Jel tako bilo, Srđane?”

A Srđan je ćutao i nastavio da kima, sve kupujući vreme, nesiguran je li predsednikovo pitanje retoričko, ili se od njega očekuje da stvarno odgovori.

“Pa jel tako bilo?” insistirao je, međutim, Gospodin Predsednik, i novinar više nije imao kud.

“Pa dobro, jeste, jeste tako bilo”, potvrdio je na kraju Srđan sateran u ćošak, jer jebiga, stvarno je tako bilo, jel nije? I kada su davali one helikopter-pare, po sto evra svakom stanovniku Srbije, isti ovi, kako se zovu – da, ljudi – isti su ovi ljudi svi govorili da će biti izbori.

“Jeste. I?” trijumfalno je zaključio Aleksandar Vučić. “Jesu bili neki izbori?”

Tačno se videlo kako Srđana u paničnom egzodusu napuštaju i poslednji ostaci samopoštovanja. Kakav blistavi potez, kakav veličanstveni šah-mat! Eto, mišu bedni mali balavi, mislio je u sebi, džabe ti i Fakultet za medije i diploma iz komunikologije, džabe ti i pamet i škola i dvadeset pet godina novinarskog iskustva, hiljadu godina da guliš mikrofon ne bi se toga dosetio. “I? Jesu bili neki izbori?” Kakav genij je ovaj čovek! Najradije bi Srđan sad ustao i podigao ga na ramena, pa tako poneo Bulevarom oslobođenja preko Autokomande do hrama Svetog Save, ali zna da ne sme, ipak je on ozbiljan profesionalac.

“Jesu li bili neki izbori?” Naravno da su bili neki izbori, bili su neki izbori prošle godine u junu, zna to Gospodin Predsednik, zna i Srđan, dabome da zna, ali hajde ti to sad reci, uživo pred predsednikom Srbije i pred Srbijom kao takvom, odgovori ako smeš, štajaznam, “interesantno, Gospodine Predsedniče, kad već pominjete, u stvari su i bili”, šta je, ne smeš pičko, naravno da ne smeš, jer te navukao kao babu na meksičku seriju: ako kažeš “pa dobro, bili su, jesu bili neki izbori u junu”, Gospodin Predsednik će lakonski da odgovori “jesu, i?, šta se promenilo?”, i biće to poslednje šta si ikad rekao u televizoru, iste ćeš večeri isprazniti stol, pozdraviti se sa portirom, izaći iz Pinka u hladnu aprilsku noć i završiti na kraju kao vozač viljuškara negde u Kanadi i dugim zimskim noćima odzvanjaće ti tundrom među magarećim ušima “pa jel tako bilo, Srđane?”. Pa ako te se na Svetski dan slobode medija sete, sete se.

“Jesu li bili neki izbori?” Neki početnik bi tako naleteo Predsedniku kao na naplatnu rampu Doljevac, ali ti si čovek profesionalac i znaš da je to ovaj put bilo retoričko pitanje, i ostaje ti tako samo da ćutke kimaš glavom, tačno osećajući kako ti u tih nekoliko vekova gluve tišine pred očima milionske publike iza slepoočnica niču, rastu i u vazduh džilitaju lepe, velike magareće uši, a ti se praviš da te boli kurac, ionako svi u Srbiji imaju takve uši, pa samo gledaš u Velikog Vođu, mašeš ušima kao zastavama na vojnoj paradi i čekaš da on povuče sledeći potez. A Veliki Vođa te pušta, zajeban je on igrač, celu večnost to traje, sve dok se ne uveri da su se svi setili lanjskih izbora i shvatili poantu, pa da prekine tu neugodnu večnost.

“To je svake godine ista priča”, završi onda Gospodin Predsednik. “Šta god da uradite, kako god da napravite. Šta će drugo da kažu?”

Zanemeo sam, ustao iz kauča i poklonio se geniju. Džabe mi, eto, i pamet i škola i trideset pet godina novinarskog iskustva: mislio sam da sam u tih trideset pet godina video sve, ali intervju Aleksandra Vučića zvezdi Pinka Srđanu Predojeviću ovoga ponedeljka oteo se svakom dosad poznatom zakonu političke fizike. “Kažu, čim Vučić počne da deli ljudima nekakvu pomoć, to znači da će možda već na jesen da raspiše izbore”, kaže tako novinar, “ljudi su to govorili i prošle godine, kada smo davali po sto evra svakom stanovniku Srbije; jesu li rekli: biće izbori?, pa jel tako bilo, Srđane?” istrčao je Vučić u kontranapad, “pa dobro, jeste, jeste tako bilo”, predao se novinar, a Vučić trijumfalno zaključio: “I? Jesu bili neki izbori?”

Pritom i Aleksandar Vučić, i novinarska zvezda Srđan Predojević, i kamerman u studiju i tonac i cela režija, i svih osam miliona Srba na kauču pred televizorom – svi do poslednjeg koji su “to govorili i prošle godine” – razume se, pamte kako je te “prošle godine”, bezmalo u dan tačno pre godinu dana, Vučić u onom slavnom intervjuu tadašnjoj Srđanovoj koleginici Jovani Joksimović na Prvoj televiziji ekskluzivno otkrio kako su iznenada “našli još para” i kako će “svaki punoletni građanin Srbije dobiti sto evra”, svi do poslednjeg pamte kako je tačno mesec dana kasnije Vučić raspisao izbore, pa koliko sutradan svakom punoletnom građaninu koji se javio stvarno dao po sto evra, baš kao što svi do poslednjega – i Aleksandar Vučić, i novinarska zvezda Srđan Predojević, i kamerman u studiju i tonac i cela režija, i svih osam miliona Srba pred televizorom – pamte kako su nekoliko dana kasnije stvarno održani oni farsični izbori, na kojima je učestvovao samo Aleksandar Vučić i njegovi veštački sateliti.

A on Srbe nakon svega u obe oči gleda i mrtav hladan ih pita: “I? Jesu bili neki izbori?”

Aleksandar Vučić, verovatno najveći ikad.

“Kažu, čim predsednik Srbije počne da govori o ugroženom srpstvu, čim Srbima na Kosovu počne da deli nekakvu pomoć, to znači da će da napravi nekakvo iznenađenje, i da će možda već na jesen da raspiše ratno stanje”, sutra će tako sa šalabahtera pročitati neki novinarski početnik, zvezda u usponu, i drčno upitati: “Sprema li se to Srbija za rat, gospodine predsedniče, pa je sve ovo šta radite u tom cilju, ili…?” “Pa ljudi su to govorili i prošli put”, spremno će odgovoriti Gospodin Predsednik, “kada smo delili ono oružje iz magacina Teritorijalne odbrane, jesu li rekli: biće rata, jel tako bilo?, pa jel tako bilo?” insistiraće Predsednik, “pa dobro, jeste, jeste tako bilo”, potvrdiće na kraju bespomoćno derište – jer jebiga, stvarno je tako bilo, jel nije? – a Aleksandar Vučić trijumfalno će poentirati: “I? Jel bilo nekog rata?”

“Pa u stvari jeste”, naivno će na Predsednikovo retoričko pitanje odgovoriti mlada zvezda početnica, uplašivši se sopstvenog glasa, “šta jeste?” namestiće Vučić cvikere, “pa bilo je rata, četiri rata su bila i još jedno bombardovanje pride”, očajnički će pokušati novinar, a predsednik će rutinski izvući bestrzajnog topa na ce četiri i završiti sa nadmoćnim – “eto, o tome i pričam celo vreme, ali ne vredi, svaki put ista priča, šta god da uradite, kako god da napravite”.

Realno, “šta će drugo da kažu?”

Tekst prenet sa portala Novosti.

Share