Quo vadis, Aida: Genocid u Srebrenici iz perspektive jedne majke

Autentičnost filma postiže se balansom između sudski utvrđenih činjenica o genocidu u Srebrenici i umetničke potrebe da se pošalje snažna poruka. Žbanić tako u svom filmu ima likove zasnovane na stvarnim ljudima, poput Ratka Mladića, Tomasa Karemansa i Roberta Frankena, ali i fiktivne na čijem je primeru predstavljana sudbina stradalih Bošnjaka.

Nije u pitanju tipičan ratni film, već lična drama jedne majke koja pokušava da spase svoju decu.

Kako je sugerisano samim naslovom („Kuda ideš, Aida?“) film je istkan od pokreta: Aida luta bazom UN-a u Potočarima, odlazi od jednog do drugog nadređenog tražeći izlaz za svoju porodicu i druge uplašene civile.

Zaustavi se onog trenutka kada je holandski vojnici fizički spreče da pođe sa mužem i sinovima koje odvode snage bosanskih Srba.

Pišući o filmu za Variety, Džesika Kiang „Quo vadis, Aida?“ poredi sa filmom „Sofijin izbor“, dramom iz 1982. godine u kojoj Jevrejka u nacističkom logoru mora da izabere koje će od njeno dvoje dece preživeti, a koje će biti ubijeno.

Tako Aida, u trenutku kada poslednji put vidi članove svoje porodice, bezuspešno moli holandske vojnike da spasu bar jednog sina.

Strah i poricanje

Film Jasmile Žbanić takođe poručuje da se genocid ne dešava u vakuumu – među počiniocima, svedocima, onima koji su samo stajali i gledali bilo je i „običnih“ ljudi.

U filmu je grupa Bošnjaka iz Srebrenice streljana u fiskulturnoj sali jedne škole. Za to vreme deca na obližnjem terenu igraju fudbal, a njihovi roditelji uživaju u toplom julskom danu na svojim terasama. Komšije ubijenih se ponašaju kao da se ništa ne dešava ili, jednostavno okreću glavu u strahu ili poricanju.

Jako je malo pozadinske muzike, čuju se samo zvuci rata, sve do postkonfliktne scene u kojoj se Aida vraća u svoj rodni grad u kome radi kao učiteljica. Zajedno sa svojim učenicima, ona pravi performans u kome učenici stavljaju ruke preko svojih očiju, dok njihovi roditelji, među kojima ima i ratnih zločinaca, sede u publici.

Ova scena simbočično prikazuje kako su počinioci nastavili da žive svoje živote, bez ikakve kazne, dok ostali pred time zatvaraju oči, ali takođe upozorava da škole ne bi trebalo da budu mesta u kojima se ljudi ubijaju, već mesta na kojima se uče istorija i uzajamno poštovanje.

Aidin lik tako predstavlja sve majke srebreničkih žrtava i biva posveta Majkama Srebrenice, udruženju koje okuplja preživele i članove porodica ubijenih i nestalih 1995. godine.

Bez obzira na ovo, 25 godina posle Srebrenice, negiranje je široko rasprostranjeno u regionu. Istina koju su potvrdili međunarodni i domaći sudovi u bivšoj Jugoslaviji nikada nije bila zvanična istina u regionu.

Na društvenim mrežama, ali i u provladinim medijima u Republici Srpskoj i Srbiji umetnici koji učestvuju u projektima koji se bave pomirenjem se često nazivaju izdajnicima.

„Šta su Oni nama uradili?“ je i dalje srž dominantnog narativa, a „Quo vadis, Aida“ se već naziva anti-srpskom propagandom.

Ali, ovaj film to nije. U pitanju je veoma hrabro ostvarenje, koje, poput one scene u školi, pokušava da ukaže na horor Srebreničkog genocida i činjenicu da neki počinioci i dalje nisu kažnjeni podstičući na taj način gledaoce da ne skrivaju pogled pred istinom.

„Quo Vadis, Aida?“ je imao svoju onlajn premijeru prošle nedelje na Kino Meeting Point, gde ga je moguće gledati do 3. januara 2021.

Ovaj film će takođe biti prikazan 10. decembra na Ubrzaj.me, crnogorskom festivalu filma o ljudskim pravima.

Tekst je prenet sa portala Balkan Insight/Balkan Transitional Justice.