Bojana Nedeljković – Morao si ili da budeš čovek, odmah ili to nisi bio, niti ćeš ikada postati

Autorka: Bojana Nedeljković, Izvor: Facebook post

Otišla je.

Ta 2023. i sve o toj godini mislimo da je rečeno. Samo je uzimala i otimala. Ali ono o čemu ćutimo je da je ujedno bila i lakmus papir. Izlazilo je na površinu sve i svašta. Nije ti dala da budeš po strani.

Morao si ili da budeš čovek, odmah ili to nisi bio, niti ćeš ikada postati.

Uzela je dušu, dah, moć govora, samo je čupala redom kao najgore nevreme koje nismo videli do sada. I otišla je. Ostali smo posle tog udara nemi, suvih usta, presavijeni do zemlje.

Nismo imali uputstvo za preživljavanje i niko nam nije bacio pojaseve za spasavanje. Nije bilo pomagala. Morao si poput malog čoveka sve sam. Ne pomaže ni moderno doba, nemaš ništa od tehnologije, nigde ništa nema zapisano. Nestalo je struje.

I tako svaki čovek, mali, minijaturan, gledao je u sebe, skroz u sebe i krenuo da nešto radi.

Posle cunamija, prilaziš najbližem do sebe. Prvo ga pipaš da vidiš da li je dobro. Čistiš ga od rana. Skupljaš pocepane stvari, oblačiš ga. Zajedno pravite par koraka, prilazite drugima, očima se sporazumevate prestravljeni zato što ne znate šta sada, ali znate da ste tu, da vas ima.

Malo po malo, uspravljate isčupano drveće, nalazite hranu, kvasite usta. Prašnjavi od bola, koračate napred. Zajedno. Jedino tako može. Jedino to može da nas ispuni nekim očekivanjima, jer dolazi neko novo vreme.

Nove godine.

Dolaze, samo ako budemo odlučni u tome da smo biće rezervisano za ljudskost, za ljubav, za dobrotu, za zagrljaj, za snagu, za promene, za očuvanje, za sećanje, za zahvalnost, za suze i smeh, za stisak ruke i krik, za svaki tanani tuđi osećaj, za mir, za sve duše i za svačiju dušu.

Ostali smo na toj opustošenoj zemlji gde mora sve ispočetka. Iz korena. Od temelja. Ne na pola, ne od pola. Ne sa zadrškom. Ko se ispraćajući 2023. u novogodišnjoj noći  zapitao šta sam još mogao da dam i uradim, da podelim, je čovek što korača napred.

Danas 3. marta je teže. Ne duva ni vetar. Tiho je. Ubedili su te da je normalno. I ti kao ranjena životinja padaš posle iscrpljujućeg unezverenog trčanja.

Ako pogledaš životinje one ližu jedni drugima rane, okupljaju se i kreću zajedno da nađu vodu. Ne odustaju. Svi kao jedan koračaju, jer znaju da moraju da je nađu, samo tako će preživeti.

To će biti 2024. – Zajedničko lizanja rana  i traženje vode.

Ako smo išta naučili od te odvratne 2023.

Ako nismo, onda je sve umrlo 3. maja i niko i ništa nam neće pomoći. Ako za 10 meseci nismo sve ovo razumeli, onda ni škola nije škola, ni država nije država, ni društvo nije društvo.

Koračaš li ponosno, ili iza nekog žbuna čekaš da neko ugine kako bi kada naiđeš na vodu, nje bilo više za tebe?