Veran Matić – Zašto sam protiv zabrane festivala „Mirdita, dobar dan”?
Autor: Veran Matić
Toliko je važno da mladi putuju, izuzetno su važni programi razmena, međusobnog upoznavanja, ličnog, ali i društava. Neverovatno su potrebni novi mostovi, posebno za nove generacije koje su odrasle na novim talasima mržnje.
Upravo zbog toga je nerazumna hajka na jedinu manifestaciju koja predstavlja prirodni most između dva prostora, dva naroda, most između kultura… Prisustvujemo žrtvovanju bolje stvarnosti, bolje perspektive kada je reč o odnosima u regionu, zarad populističkih ideja i širenja ne samo govora mržnje. Ruši se novoustanovljena tradicija jer ovo je desetogodišnjica festivala „Mirdita, dobar dan!”, sa nekoliko stotina učesnika, nekoliko hiljada u publici i, siguran sam, više desetina onih koji blagonaklono gledaju na napore organizatora.
Postoje neke teme, događaji, manifestacije i godišnjice koje su uvek zahvalne za dokazivanje tvrdokornog političkog stava, jačanje desnog političkog korpusa i podizanje tenzija. U ovom delu godine, one koincidiraju sa naglim podizanjem letnjih temperatura. Počinju krajem juna obeležavanjem Vidovana, nastavljaju se sredinom jula, manifestacijom u Potočarima povodom godišnjice genocida u Srebrenici i okončavaju se početkom avgusta, kada se obeležavaju akcija “Oluja” i progon Srba iz Hrvatske.
Ove godine, sve je dodatno začinjeno atmosferom u vezi sa izglasavanjem UN Rezolucije o genocidu u Srebrenici koja je u regionu dala vetar u leđa mnogima koji je tumače onako kako im to dnevno-politički najviše odgovara. Tradiconalna manifestacija „Mirdita, dobar dan!”, zakazana za kraj juna, pokazala se savršenom metom, bolje reći džakom za udaranje i lečenje frustracija onih koji su najavu ovog višednevnog događaja jedva dočekali, želeći da ga instrumentalizuju u skladu sa njihovom političkom agendom.
Organizatori su pametno preskočili 28. jun, i tu bi debata trebalo da se okonča. Nažalost, to nekima koji žele zabranu i proterivanje ovog festivala, nije dovoljno. Zato i pišem ovaj tekst, kao podsećanje koje smo korake do sada napravili da bismo dozvolili vraćanje unazad zbog par usijanih glava i dnevno-političkih predstava.
Pre devet godina, ministar informisanja i kulture Ivan Tasovac otvorio je drugi po redu festival „Mirdita, dobar dan” u Beogradu rečima׃ „da je bez kulturne saradnje nemoguće i zamisliti pomirenje duboko podeljenog društva”. Ovaj festival je otvoren u sali nekadašnjeg Doma sindikata, uz sliku i citiranje proslavljenog glumca Bekima Fehmiua, čiju je knjigu “Blistavo i strašno” pre više od dve decenije objavio Samizdat B92.
Ove jeseni, navršiće se deset godina kako je albanski premijer Edi Rama prvi put zvanično došao u Beograd, nakon skoro sedam decenija, koliko je prošlo od prethodne posete Envera Hodže. Te godine, lično je u Beogradu promovisao knjigu „Žrtovanje” u izdanju Samizdata B92.
Nekadašnji premijer, a sadašnji ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, krajem 2013. godine, lično je obišao izložbu u beogradskoj galeriji DKC, pod naslovom „Bogujevci/Vizuelna istorija”, o potresnim svedočanstvima dve setre i brata Bogujevci o zločinu koji su 1999. godine počinili pripadnici Škorpiona u Podujevu. Tada se lično susreo sa preživelima iz ovog masakra.
Lično sam čitao 2016. godine poruku koju su tadašnji premijeri Aleksandar Vučić i Edi Rama uputili učesnicima festivala
„Želimo da odamo priznanje idejama velikog umetnika i humaniste Bekima Fehmiua, povodom 80 godina od njegovog rođenja. Bekim je ostavio neizbrisiv trag, i među Albancima, i među Srbima…
Njegov život, umetnost kroz koju je živeo, pokazali su nam da možemo jedni druge da razumemo, da možemo da učimo jedni od drugih, da smo povezani, i da zajedno treba da gradimo prosperitetnu budućnost za buduće generacije.
Bekim Fehmiu je svedok da, koje god puteve u životu da odaberemo, kako bismo povezali naša dva naroda, oni će uvek biti blagotvorni, i za jedne i za druge. Kako za Albance, tako i za Srbe.“
Pjesma za Bekima
Ljude si htio uciniti boljim
i gasio zar na dlanu
sve sto si mogao sutnjom im reci
izgorjelo u jednom je danuPa si im pjevao, pa si im svirao
pa si im ranjene duse mirio
sve dok ne ubise druga tvoga
i prvi zapalise gradEj Boro, beli Boro
rasuse se nasi dani
ej Boro, beli Boro
nesta sve k’o snijeg od laniGdje nisam imao brace
ti si mi bio brat
u mojoj pjesmi danas
i tvoja sutnja pjevaNeko davno mlado vrijeme
ranjene nam duse hrani
ti odlazis, a ja osta
dug da platim u kafaniEj Boro, beli Boro
rasuse se nasi dani
ej Boro, beli Boro
nesta sve k’o snijeg od lani
Tekst: Miljenko Jergović/ Recituje: Rade Serbedzija
Šta se desilo, pa bi sada neki da zavrte krug unazad u pokušaju da nas vrate u prošlost? Zabrana „Mirdita, dobar dan!” je opasna, nazadna i neprihvatljiva ideja. Naivno je verovati da će se na tom završiti i zato se tome treba suprotstaviti. I zato na ovaj način dižem glas i protestujem.
Siguran sam, da i ako se spreči „Mirdita, dobar dan” nasilno, ili odlukom nadležnih organa, da će i sa tim nedopustivim činom, ova manifestacija dobiti na značaju. Ogoliće se i prirode politika. Sada kada je desnica, koja je godinama demonstrirala i ometala učesnike ove manifestacije, i u vlasti. Biće zanimljivo videti ko će sada biti u toj ulozi.
Mirdita – Dobar dan, festival, inspirisan je životom, delom i stavovima Bekima Fehmiua, albanskog glumca koji je živeo u Beogradu, svetski poznatog i cenjenog. Njegov život predstavlja simol zajedničke prošlosti sa svim njenim izazovima, dostignućima i nerazumevanjima, kako je to definisao Petrit Imami u knjizi „Srbi i Albanci kroz vekove”.
Bekim je prestao da nastupa, i da javno govori 1987. godine, iz protesta prema govoru mržnje i politike koja je vodila u destrukciju.
Prvi put je javno progovorio na debati prilikom posete mladih sa Kosova Beogradu, 1997. ili 1998. godine.
Objavio sam, kao izdavač, dve najzanimljivije knjige u svom izdavačkom životu׃ „Blistavo i strašno”, Bekimove memoare.
Pre nekoliko dana, 15. juna, navršilo se 14 godina od Bekimove odluke da okonča ovozemaljski život.
Nastavio je, naravno, da živi kroz svoje delo, ali i kroz festival „Mirdita Dobar dan”, koji svojom sudbinom kao da ponavlja životne prilike i neprilike kroz koje je prolazio Bekim Fehmiu.
Moramo da odbranimo „Mirditu” i zbog toga što nismo mogli da zaštitimo Bekima, čovečnost i izuzetnost.
