Veran Matić – Solidarnost sa sličnima

Piše: Veran Matić

Mi, koji smo do tada bili izdajnici za taj režim, koji je skrivao te ljude koji su ostali bez celokupne imovine i identiteta, bili smo jedini u prvim redovima solidarnosti. Sve je brzo zaboravljeno, a veliki je zamor to definisati i objasniti. Lakše je kroz patriotski zanos, kroz osećaj žrtve živeti u obrascima koji su nam diktirani kako ne bi videli realnost.

Vidim i danas da je na skupovima protiv rata manje ljudi nego te ‘91. ili ‘92. godine. Ne vidim intelektualce, ne vidim progresivne pokrete i demokratsku opoziciju. Početkom ratova u Jugoslaviji Slobodan Milošević se opredelio za pučiste protiv Gorbačova, Jeljcina… Čini mi se da postoji konsenzus oko tog sramnog čina. Da li ćemo i danas, nečinjenjem, ponoviti istorijsku grešku?

***

Zločin nad Kijevom, Harkovim, Mariupoljem i svim drugim gradovima koji su pod razaranjem raketa Rusije, agresora, vidim kao zločin NATO zemalja koje su odlučile da bombarduju Jugoslaviju 1999. godine. Veče pred napad, Radio B92 je pokušao da kroz objektivno informisanje pomogne nepripremljenim građanima koji su u skloništima, izdatim za male pare kockarnicama, noćnim klubovima i teretanama. Ubrzo je zabranjen, a ja uhapšen i priveden u policijsku stanicu u 29. novembra, koja je cela bila evakuisana osim zatvorskih prostorija u kojima smo mi, zatvorenici i stražari, bili osuđeni da budemo prve žrtve…

Svaki od sličnih napada NATO alijanse ili sličnih modela drugih vojski bilo gde u svetu podsećao me je na moju ličnu dramu i dramu moje porodice tih dana ’99. godine. I danas ne mogu a da ne tugujem na isti način kada vidim kako na najužasnije načine stradaju svi koji su se zatekli na prostoru današnje Ukrajine.

Taj zločin, ti zločini, nemaju ni jedno moguće opravdanje.

Od nas se samo očekuje empatija, solidarnost, aktivizam. Ako je empatija da “uđemo” u obuću onih kojima je teško, mi smo u tim cipelama bili više puta. Pa kako je danas moguće toliko odsustvo empatije?

Kako je moguće da najagresivniji deo naše nacije bude na strani agresora, na strani onih koji daju slična opravdanja kao i oni koji su nas bombardovali sa nesuvislim obrazloženjima?

Kako je moguće da ne prepoznajemo iste obrasce i da ne vidimo našu decu kojoj ne znamo kako da objasnimo šta nam se događa, koja je naša krivica, da nas zadesi neki element apokalipse…

Ceo svoj život sam uložio u mirenje, pokušaj rešavanja najdrastričnijih sukoba.

Često sam citirao reči jedne majke iz jednog istraživanja koja je, nastojeći da izbegne da joj deca mrze trenutne agresore, da ne stvaraju stigme koje će ih ograničavati, da je deci govorila da nas napadaju vanzemaljci… Kada sam to citirao primajući neku od nagrada u Americi, svi su se zaplakali – od prevoditeljke do domaćina i vrlo poznatih žitelja Holivuda ili Beverli Hilsa gde se događala ceremonija. Na kraju mislim da nikome nije bilo jasno ni zbog čega su plakali u nekom poluhisteričnom obliku… Jer je prevoditeljka bila devojka koja je kao tinejdžerka ostala bez roditelja u ratu u Hrvatskoj…

Pokušavam da zamislim Mariupolj i masovne grobnice, kroz trideset godina. Zamišljam da ja kao Rus dolazim na najveće stratište, mesto zločina, kao što sam otišao u Vukovar, na Ovčaru, kleknuo da izrazim pijetet, osećaj kolektivne odgovornosti…. I porodice nestalih… Teško je zamisliti. Ali zašto bi zamišljali, zašto ne bismo učinili sve da smanjimo patnju tih ljudi. Zašto bismo čekali neku šansu da kažemo oprostite… nismo znali ili nismo mogli.

***

Srbija često ističe da je simbol žrtve, među prvim zemljama koja je bombardovana od strane jačeg agresora i čiji su civili patili.

Naša obaveza je da budemo predvodnici u borbi protiv agresije Rusije prema Ukrajini, protiv nasilja koje se događa užasnom brzinom…

Užasna je sramota živeti u Putinovim muralima koji predstavljaju vrlo veliku bliskost sa aktivizmom koji predstavljaju murali sa likom ratnog zločinca Ratka Mladića. Nema empatije koja je vezana za iskustvo patnje Srba, već mnogo više energije u stvaranju konsenzusa imamo oko slavljenja ratnih zločina i genocida u naše ime, nema razumevanja kako se oseća Ukrajinka, koja živi na Slaviji, kada izađe iz svog stana i vidi oznake Z, koje su u tradiciji Drugog svetskog rata bile oznake za kuće tj. domaćine koje treba zaklati a danas ovo slovo u ime zločinaca agresora predstavlja simbol zločina.

***

Fond B92 je mesto solidarnosti i aktivne pomoći. Svi kojima je pomoć potrebna mogu nas kontaktirati – Rusi koji pokušavaju da se sklone od pomahnitalog režima sa čiji nerazumnim akcijama se ne slažu, i Ukrajinci kojima je potrebna svaka vrsta pomoći. Podaci za uplatu:

Fond B92

Obilićev venac 2/I, 11000 Beograd

Matični broj: 17539744

PIB: 103281849

Broj računa kod Raiffeisein bank a.d.: 265-1100310003520-62, dinarski račun

Svrha uplate: Pomoć građanima Ukrajine

***

Srpski filantopski forum ima aktivni pristup i organizuje aktivnosti prikupljanja pomoći kompanija i nevladinih organizacija i pojedinaca.

Prema podacima koje smo dobili iz Ambasade Ukrajine, pozivamo sve da pomognu.

***

Ira Gabinet, druga sekretarka Ukrajinske ambasade, na raspolaganju je za sve informacije. U ambasadi imaju mali broj ljudi, nemaju magacine, a i nema robe za magacine… Ukrajinci u Srbiji svakako će tugovati kada je reč o sudbini njihovih familija. Za kim će žaliti Srbi, imaju li svoje teme za žalovanje, ima li prostora za solidarnost. Šta nam se dogodilo da ne razumemo zlo koje se i nama dogodilo. Zašto to isto zlo ne samo da ne osuđujemo, već i podržavamo.

Molim vas pomozite.