Veran Matić: Otišao tužan – vratio se još tužniji

Piše: Veran Matić

Desetak godina posle zločina, prvi put sam uzeo u ruke fotografije snimljene prilikom mučenja i verovatno, ubijanja Bošnjaka, civila, građana srpskog sela Sjeverin koje se nalazi između Priboja i Ruda u Bosni i Hercegovini. Kada sam na njima ugledao monstruozne ubice – Srbe, opijene nasiljem nad nemoćnima, kao da sam se u trenutku potpuno raspao na atome, potpuno poražen u sekvenci suočavanja sa monstrumima koji sebe i žrtve fotografišu tokom zločinačkog pira.

Bio sam Aušvicu i Jasenovcu, svašta sam lično video i sa mnogim stvarima se suočio kao urednik Radija B 92 koji je časno i profesionalno pratio sva ratna zbivanja na našim prostorima. I pored toga, nikada ne možete oguglati na autentično zlo bilo da je u pitanju šest miliona Jevreja u Holokaustu, hiljade u Kragujevcu, stotine hiljada u Jasenovcu i drugim logorima, na Sajmištu, Jajincima, Vukovaru, Sarajevu, Varivodama…

Znajući da se o tome gotovo ništa ne zna, odlučio sam da istražimo zločin u Sjeverinu i na najdokumentariji način prikažemo ovaj događaj. Poricanje ili ignorisanje zločina koje su činili pripadnici srpskog naroda kojem pripadam oduvek je bilo neuporedivo jače bilo od spremnosti da se kao društvo suočimo sa zlom prošlošću. To je jedino moguće uraditi kroz objavljivanje svih činjenica o tom zlu, o imenima žrtava, o imenima zločinaca, kako bi se zločini procesuirali, a žrtve dostojno sahranile i ožalile. Te fotografije, i rad na filmu, za nas koji nismo nikoga poznavali, bio je traumatičan. Suočavanje sa zlom izuzetno je teško. Radili smo pod brojnim pritiscima, pretnjama i uz brojne opstrukcije. Novinarka Jasna Janković sada Šarčević, nedugo posle završetka ovog filma skoro da je napustila novinarstvo. Mislim da je preživela klasičan postraumatski sindrom usled svog profesionalnog angažmana.

Kada smo završili film, pozvao sam tadašnjeg načelnika odeljenja za ratne zločine u MUPu i tužioca da pogledaju film, kako bih ustanovio da nemamo nekih činjeničnih grešaka i da slučajno ne postoje neki elementi koji mogu ugroziti hapšenja i podizanja optužnica kao i buduću presudu. Činjenice su se poklapale sa našim saznanjima. Zamoljen sam da ne emitujemo film dok ne pohapse počinioce. Mislio sam da jer reč o par dana, ali taj period se protegao na nekoliko meseci. Kada se približila godišnjica otmice, ljut što se još nisu dogodila hapšenja, obavestio sam nadležne da ćemo emitovati film. Premijera je bila u Priboju, zajedno sa članovima porodica i meštanima. Pošto tada još uvek niko nije uhapšen i procesuiran katarzičnost događaja bila je samo delimična. Članovi porodica i meštani, mogli su da budu zadovoljni činjenicom da je sve ono što su znali ili naslućivali, obelodanjeno kroz film na vrlo profesionalan način. Sve što se desilo postalo je javno samim činom emitovanja na TV B92, a potom i na brojnim projekcima po različitim mestima Srbije, širom bivše Jugoslavije i na svetskim festivalima.

Ako se dobro sećam, neposredno nakon emitovanja na TV B 92 uhapšena su dva člana Osvetnika, dok je jedan od njih već bio u zatvoru zbog drugog dela. Jedan od najmonstruoznijih Srba u istoriji – Milan Lukić, sve vreme je bio tu negde, oko nas i činilo se da je nedodirljiv. Usledilo je dugo i iscrpljujuće suđenje.

Put do Sjeverina sada traje oko 4 sata. Verujem da je nekada trajao neuporedivo duže. Tokom puta zamišljam bake i deke, mame i tate, braću i sestre, kćeri i sinove ubijenih, zaronjene u sopstvenu tugu i nemoć tokom suočavanja sa onim što se desilo u mesto Mioča kroz koje prolaze na ovom putu. Razmišljam kroz koje sve nove traume su morali da prođu tokom suđenja, koje su sve laži, negiranja i uvrede same morali da čuju razmišljajući o tome kada će država ili države pronaći bar jednu kost tela svojih najmilijih, kako bi bili sahranjeni i ožaljeni. Sve to slušajući i čitajući dok osuđeni i neosuđeni slobodni ratni zločinci paradiraju raznim medijima, sa slobode ili zatvora, bez ikakvog kajanja za zločine, sa novim gomilama laži, teroja zavere, nacionalističkim i šovinističkim ideologijama. Klatno se sa strane pravde, zaštite žrtava, pravednih presuda, jasnih društvenih osuda zločina, iznošenja sve većeg broja dokumenata i činjenica o zloj prošlosti, intenzivnim radom na pronalaženju nestalih, nadoknadama svim civilnim žrtvama rata, obeštećenjima, jednom rečju svim radnjama koje su poznate kao najbolje prakse, kao najpravičnije za suočavanje sa prošlošću, za zaceljivanje rana, za zadovoljavanje ne samo krivične pravde, za stvaranje uslova za suživot, za pomirenje… postepeno sve više to klatno selilo na stranu ideologije počinilaca zločina. Kroz reviziju istorijski ili sudski utvrđenih činjenica, direktno se pljuvalo o lice porodicama žrtava. Činio se i čini novi zločin.

Sa tugom i besom zbog svega toga, odlazim na komemoraciju, kroz Podrinje koje kao da se oporavilo od rata od pre 30 godina. Tako bar deluje po kućama, putu, prelepoj prirodi i lepim selima u kojima sada gore samo drva u pećima. Čujem se sa koleginicom koja je radila na filmu, da kažem da idem posle 20 godina od premijere na mesto zločina, na novo suočavanje. Saznajem da je obolela od težeg oboljenja koje je ograničava da radi, da se kreće… Opet kao da se raspadam: još jedna žrtva počinjenih zločina, kojima se na različite načine bavila uključujući rad na B 92 gde je radila i na filmu Osvetnici. Nažalost, nije jedina žrtva novinarstva koje se na profesionalan način bavi temama od opšteg značaja a koje su vezane za ratove i zločine.

Pozvan sam od strane Mešihata islamske zajednice u Srbiji, koje je od strane porodica otetih, ovlašćeno da realizuje komemoracije. Pozvan sam kao neko ko je inicirao i producirao snimanje filma Otmica. Nešto kasnije, i predsednik Srbije je zamolio je da budem njegov izaslanik na ovom događaju pošto se kao specijalni izaslanik već bavim rešavanjem pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom. Prihvatam, svestan važnosti direktne komunikacije između porodica otetih i predsednika države, svestan činjenice da država sa najvišeg nivoa mora pokazati empatiju sa žrtvama i porodicama, i učiniti sve da se rane zaleče. Nemam gotovo nikakvu institucionalnu moć, jer sam van izvršne vlasti, ne želeći da primam bilo kakvu nadoknadu za bavljenje ovim temama. Ali i to je više od ničega. Uvek se potrudim da uradim sve što mogu. Da saslušam žrtve, porodice, da prenesem informacije, dam predloge i javno ih zastupam. Imam utisak da to ima svrhu i da doprinosi, bez obzira na to što je sve to još veoma daleko od onoga što bih i ja a i žrtve, porodice, želeli da se desi a što je u domenu minimuma čovečnosti i pravde.

Omer Hodžić, predsednik organizacionog odbora, imam, sa kojim sam kontaktirao u pripremi dolaska, imao je 10 godina, kada mu je odveden otac. To je saznao kada se vratio iz škole. Pokušavam da razumem kako je to razumeo tadašnji desetogodišnjak. Kasnije, u obraćanju muftije Mevluda Dudića, koji mu je bio profesor u školi, čujem da je Omer pisao rad o tome kako se osećao tog dana, i kako je razmišljao o tome da li će se babo vratiti i doneti mu poklon za rođendan koji je bio tog dana. Omer sa velikom posvećenošću dočekuje porodice i goste. Primećujem kod njega onaj nemir koji vrlo često susrećem kod porodica nestalih, ubijenih, koji se nikada neće smiriti sve dok se sve ne sazna, ne pronađu tela svojih najbližih, ne obavi ukop po običajima, učine javnim i saznaju sve činjenice i otkriju nalogodavci a ne samo počinioci. Dok se sve u potpunosti ne razjasni.

Oko deset hiljada je nestalih na prostorima Hrvatske, BiH, Srbije sa Kosovom ili bez. To je stotine hiljada onih koji su na njima povezani kao rodbina ili prijatelji, meštani, komšije. Pored njih, brojni su drugi primeri onih koji su ubijeni a da ti zločini nisu doživeli sudski epilog koji se ne bazira samo na presuđenim kaznama. I sve ono što se saznalo, sada se novim narativima, stvaranjem novih političkih okvira, menja, revidira… Rane koje su bar delimično zarasle, ponovo se otvaraju prekrajanjem istorijskih događaja, isticanjem zločinaca kao heroja, prikrivanjem zločina itd… Stotine su hiljade uznemirenih i posle skoro 30 godina od završetka ratova kao i 23 godine nakon bombardovanja SRJ.

Žao mi je što nisam ranije znao, da ponesem neki poklon Omeru za rođendan. I pored strasti koju posvećuje uspomeni i razrešavanju sudbine svog oca i ostalih otetih iz Sjeverina, njegov govor, i pored teških činjenica, ni u jednom trenutku ne prelazi ni jednu granicu. Iako uzbuđen, uspeva da održi dostojanstven ton komemoracije koja je planirana kao klanjanje dženaze-namaza za odvedene i nastradale šehide u odsustvu.

U proteklih 30 godina preminulo je najmanje 20 najbližih članova porodica otetih. Mnogo više je zauvek otišlo članova porodica koje se ne definišu kao najbliži. Odlaze a da nisu doživeli verski obred za odvedene, jer se ne zna kada će se pronaći bar jedna koščica od tela ubijenih, kako bi se obavio obred pri sahranjivanju. Uz izvinjenje zbog nepoznavanja terminologije, razumem da je klanjanje dženaze namaza za odvedene, neka vrsta verskog oproštaja od svih koji su ubijeni, pošto je jedino to utvrđeno.

Razumem takođe da je to jedan vid „relaksacije“, formalno ispunjenje, i prema porodicama i zajednici. Značaj događaju dao je i reis ul ulema Husein Kavazović, muftija Mevlud Dudić i veliki broj prisutnih imama.

Razumem da to može predstavljati i jedan vid olakšanja, ali verujem isto tako da je i ovo klanjanje dženaza bio još jedno uznemirenje. Jedno ili nekoliko, za njih verujem ne predstavlja veliku razliku.

Jedna baka drži fotografiju svog brata, fotografiju iz normalnog života, nasmejanog i u uglu manju fotografiju iz hotela Vilina Vlas pored Višegrada, gde je mučen i ubijen. Prepoznajem fotografiju koja se nalazi i u filmu Otmica. Raspad. Prilazim zamolim da poljubim fotografiju. Zagrlim je i objasnim ko sam. Još jedna tura suza, bake od 83 godine, koja za bratom plače već 30 godina, nema svoje dece, jedino bratovu decu koja su tada bila veoma mala. Danas su u Nemačkoj, ne žele da dođu, kažu „gde da dođemo kada ni ostaci tela oca nisu nađena.“ Kaže mi da ne može i neće da umre dok ne sahrani brata koji joj je sve…

Previše puta sam čuo tu rečenicu, od Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, na Kosovu…

Ne verujem da u administracijama država, ne može da se nađe mesto, uloga, obaveza, da se sa ovim ljudima komunicira na dostojanstven način, da se sve ono što je dostupno u ovom trenutku stavi na raspolaganje da se ove tuge umanje pojedinačno za svakoga.

U protivnom će nas ove tuge potpuno poništiti kao ljude.

Govor imama Priboja Haruna Eminagića, besprekoran pregled događaja, implikacija, osećanja… prave poruke, duboko humanističke. Činjenice o kojima govori su precizne. Vodi se računa da nikome ne daju šansu da budu krivo protumačene. Pijetet, empatija za sve prisutne, za porodice, za meštane, za Bošnjake, za Srbe, za one koji su se pobunili. Za ćutanje zajednice kada su se zla događala. Razumem i kao poruku političkim i društvenim liderima Bošnjačkog naroda koji su u mogućnosti da kroz učešće u vlasti ne samo naprave pomake, nego i daju ključna rešenja za slučaj Sjeverin. Glavni imam Eminagić je održao ne samo lekciju u govorništvu, već i ispravnom odnosu prema žrtvama, počiniocima, prema ulozi države, pojedinaca, suživotu. Koliko je malo u društvenim odnosima ovakvih otvorenih poruka na teškim temama. Muftija Mevlud Dudić, očinski i odgovorno politički govori, nastojeći da i ove probleme stavi u kontekst realnosti države i regiona. Reis ul ulema Kavazović, govori slično patrijarhu Porfiriju kada se nađe u ovakvim situacijama.

Uloga vere, verskih zajednica raste ne samo kada je reć o verskim već i o društvenim pitanjima. Samim tim i odgovornost verskih zajednicasve više  raste. Zbog toga ni danas ne mogu da razumem odluku da se promocija knjige Milana Lukića, zločinca osuđenog na doživotnu robiju, za kojeg je i sudski utvđeno da je jedan od najvećih monstruma ratova na ovim prostorima. održi pre desetak godina u parohijskom domu Hrama Svetog Save. U toj knjizi se potpuno negiraju utvđene činjenice i istina o njegovim zločinima. Koliko to duboko vređa uspomenu na žrtve, porodice žrtava, više stotina, užasno mučenih, silovanih, spaljivanih… toliko vređa i Bošnjake, Srbe, Hrvate…

Siguran sam da verskim zajednicama, državnim institucijam, administraciji nije teško da naprave mehanizma reagovanja na svako prekrajanje istorijski i sudski utvrđenih činjenica. Jer, ako nemamo zadovoljenje pravde u punom obimu, ako nemamo supčavanje sa prošlošću, ako nemamo lekcije istorije sa zajedničkim postulatima zasnovanim na utvrđenim činjenicama, ako… niko ne može garantovati da se zlo neće ponoviti.

Ove godine u osnovi komemoracije, bio je verski obred što je neka vrsta presedana zbog tridesetogodišnjice uz odluku da se kroz verski obred obavi pokušaj delimičnog smiraja za porodice i zajedicu.

Ovo je istovremeno, podvlačenje crte ispod učinjenog.

Ako napravimo komparaciju sa Drugim svetskim ratom, posle 30 godina, to je već Evropa u 1975. godini, već obuhvaćena integracijom, suočavanjem sa prošlošću, prvenstveno Nemačke, koje je zalog za buduće ujedinjenje Evrope…

Naš region je danas daleko od perspektive koju je tih godina imala Evropa, i nekako daleko od preduslova ali i snažnih paralelnih procesa vezanih za suočavanje sa prošlošću.

Bacamo po jednu ružu za svakog ubijenog meštanina Sjeverina sa mosta u Mioči, u Lim, sa mesta odakle su odvedeni. Čuje se kako dolazi srpska svadbarska kolona. Most je pun verskih poglavara, članova porodica… U izgledu je neka vrsta narušavanja pijeteta prema žrtvama prema sećanju… sa jedne strane policija koja obezbeđuje događaj, nisam shvatio baš koja, srpska ili bosanska, reaguje zaustavljanjem svadbarske kolone dovoljno daleko od mosta, a sa druge strane, muftija i reis ul ulema, požuruju događaj doprinoseći da se ovo neplanirano ukrštenje odigra u skladu sa međusobnim poštovanjem i uvažavanjem događaja.

Na kratko sam u industrijskoj zoni Priboja koja je pomalo i u BiH… razgovaram sa direktorom Poliestera. U pitanju je privatizovana firma sa 80 zaposlenih koja 80% robe uglavnom izvozi u Zapadnu Evropu… Još nekoliko sličnih firmi. Nekakav dobar znak.

U Priboju su skoro sve partije u vlasti, osim Zdrave Srbije, Stamatovića sa Zlatibora. Iako SNS sa svojom koalicijom može sam da formira vlast, u koaliciji su i sve Bošnjačke stranke. Reklo bi se da postoji konsenzus i u izvršnoj vlasti.

Da sam neka vlast, sudbine odvedenih, njihovih porodica, meštana i Sjeverina i Štrpca i drugih mesta iz kojih su postradali Bošnjaci, rešavao bih po najpozitivnijim svetskim standardima iz ove oblasti. Bila bi to sinergije lokalnog konsenzusa i nacionalne politike koju je predsednik Vučić predstavio kao maksimalno inkluzivnu za predstavnike Bošnjačkog naroda (kako je obećao kada je reč o novoj Vladi), sa fondovima Evropske komisije, različitih međunarodnih organizacija, fondacija koje se bave suočavanjem sa prošlošću…

Ako se to ne dogodi, svi će snositi dgovornost za to što nema velikih pomaka ni posle 30 godina. Ne u odnosima između partija, već u narodu.

Mislim da je neophodno uraditi sledeće:

Obnoviti potragu za nestalima. Jedna oteta osoba pronađena je i identifikovana prilikom isušivanja jezera Perućac. Pretraga je tada obustavljena, a veruje se da u tom jezeru ima još jako puno ostataka tela iz brojnih sukoba… U ovom trenutku kao da nema aktivnih potraga. Siguran sam da postoje iskustva iz potraga kada nije isušeno jezero. Nije teško i zato treba učiniti što je moguće.

Dati porodicama status civilnih žrtava rata jer oni to jesu –  kako god to zakon definisao. To se može učiniti menjanjem zakona ili određenim uredbama, odlukama organa lokalne samouprave, aktivnostima organizacija civilnog društva…

Obešteti porodice odvedenih i ubijenih jer su i sudovi u Beogradu i Hagu utvrdili šta se dogodilo.

Sramotno je izvrdavanje usled spekulacija da se to dogodilo 100 metara dalje od granice Jugoslavije i BiH. Pogotovo što te ’92. granice faktički nisu ni postojale u trenutku kada su svi odvedeni imali potvrde da se kreću jedinim mogućim putem do posla i nazad kući.

Neophodno je da država ubuduće stane iza obeležavanja 22. oktobra u Sjeverinu, putem lokalne samouprave ili nadležnog ministastva i da se na tom nivou i odvija komemoracija, podsećanje na nevine žrtve, kako bi sve činjenice vezane za ovaj zločin i druge, poput otmice u Štrpcima postali zvanični državni narativ.

Potebno je napraviti mehanizme koji onemogućavaju revizionizam, koji javno iskrivljavanje sudski utvđenih činjenica čine kažnjivim uz izricanje maksimalnih kazni.

Neophodno je da se otvore arhive  i to prvo Savezne vlade koja je odmah osnovala Komisiju za utvrđivanja činjenica otmice u Sjeverinu. Ministar Grubač je sigurno utvrdio šta se tada događalo i to je verovatno prikriveno. Sada sve treba učiniti potpuno javno dostupnim jer ne postoji ni jedan razlog za bilo kakvu tajnost. Takođe je neopnodno učiniti javno dostupnim svu dokumentaciju vezanu za suđenja pripadnicima grupe Milana Lukića u Beogradu kao i tokom suđenja u Hagu.

Ovo mislim da je neophodno i za sve druge slučajeve poput otmice u Štrpcima koje su veom blizu Sjeverina.

Ako se ovo što predlažem ne dogodi, sa potpunim pravom će se porodice odvedenih, otetih, ubijenih osećati diskriminisanim. Ako je pored istraga i presuda to dominanatan osećaj, onda se postavlja pitanje statusa bošnjačke manjine u Srbiji čiji predstavnici participiraju u vlasti u raznim partijama još od 5. oktobra.

Umesto pozitivne diskriminacije prema manjinama, i posebno civilnim žrtvama i porodicama civilnih žrtava iz manjinskih grupa, imamo diskrimanaciju; umesto da se pronađu mehanizmi koji će omogućiti ravnopravnost kada je reč o civilnim žrtvama rata Srba i drugih, svedočimo o teškom osećaju nepravde tamo gde nikada ne bi smelo da ga bude. Upravo suprotno  – to bi trebalo da bude prvo na listi prioriteta koje treba rešiti.

Jedan od dečaka koji je ostao bez svog najbližeg, imao je tada samo 13 godina. Sedam godina kasnije, u uniformi vojske SR Jugoslavije, nije mu palo na pamet da je napusti prilikom bombardovanja zemlje.

Ozbiljna država morala bi da ne samo vrlo pozitivno vrednuje ovakvu vrstu lojalnosti, već i da pronađe mehanizme da to ne bude izuzetak već da bude na obostrano zadovoljstvo i postane svojevrsni standard.

Sad je malo i jasnije zašto se vraćam u Beograd, takođe tužan.

Jedini optimizam predstavlja upravo ta autentična snaga potomaka žrtava, da se izbore za pravdu, na način koji predstavlja lekciju iz humanosti i tolerancije.

Otmica – dokumentarni film; Televizija Insajder, ponedeljak 24.10. u 21:00

Dokumentarni film »Otmica« je priča o prvom masovnom ratnom zločinu nad građanima SRJ, koji su počinili pripadnici takozvane paravojne formacije pod komandom Milana Lukića iz Višegrada. Govori o otmici 16 Muslimana iz Sjeverina i predstavlja jedan mogući odgovor na pitanje o sudbini nestalih radnika pribojskih preduzeća koji su ujutro, 22. oktobra 1992., godine, pošli na posao.

Priča o priči; Televizija Insajder, ponedeljak 24.10. u 21:48

U emisiji Priča o priči, govoriće se o tome kako je moguće da 30 godina nakon stravičnog zločina, otmice u Sjeverinu, žrtve nisu dobile satisfakciju, ni pred domaćim, ni pred međunarodnim sudovima? Gosti Jasmine Pašić: Omer Hodžić i Dževad Koldžić – članovi porodica nastradalih i Mihailo Pavlović – Fond za humanitarno pravo.