Veran Matić – Opet vi?!

Piše: Veran Matić

Na granici sa naše strane potpuno neuređeni pristup, haos, nemogućnost da bilo ko prođe. Kola hitne pomoći iz Bugarske nema ko da sporvede kroz taj haos i lako se mogu dogoditi nesrećni epilozi.

Veliki broj automobila sa registracijama iz Srbije, očigledno je da je Jadransko more sve privlačnije, konstatujem sa setom. Od pre tri godine, kada su počele zajedničke komemoracije, praktično sam more zamenio prisustvom na stratištima od Jasenovca, Jadovnog, Grubora, Varivoda, Voćina, pa do Vukovara. Na žalost, saznajem da veoma mali broj putnika na more obiđe neko od stratišta, naročito ono koje je nezaobilazno uz autoput, Jasenovac. Možda i ta činjenica, da ni sami ne vodimo dovoljno računa o posećivanju spomenika, mesta stradanja, odavanju pijeteta žrtvama i sećanja na zločine, čini ranjivim na manipulacije svih vrsta.

Predstavnik granične policije Hrvatske ljubazno efikasno obavlja formalnosti, pita kada se vraćamo, i kada mu saopštimo tu informaciju on najavljuje da će sigurno biti velika gužva ali pošto je on na smeni, najaviće nas i policija će nam pomoći da prođemo bez prevelikog čekanja. U hotelu u Zagrebu, ljubazni recepcionar želi dobrodošlicu, jer se već dobro poznajemo, redovan sam gost četrdeset godina.

Dolazimo u sam centar Gline, na mesto na kojem se dogodio nepojamni zločin. Na mestu na kojem je zapaljena i srušena crkva, nalazi se Hrvatski dom. Nekada je to bio Spomen dom izgrađen šezdesetih u čast sećanja na žrtve, a onda 1995. godine preimenovan u Hrvatski dom, u kojem se često odvijaju i događaji sa revizionističkim narativima, uključujući i o monstruoznim zločinima upravo na tom mestu. Već deset godina Antifašistička liga Hrvatske i sve srpske organizacije zahtevaju da se vrati uloga i ime Spomen doma, a Hrvatski dom izgradi na nekom drugom mestu. Nema nikakvih odgovora ni lokalnih ni nacionalnih vlasti. I to je odgovor. Onaj oko kojeg se gomila opravdani gnev, isto kao i oko nekažnjivosti pozdrava „za dom spremni“ i brojnih drugih prekršaja civilizacijskih standarda kojima se ne samo koketira sa fašizmom, promocijom ustaštva, već često takvi prekršaji urušavaju rezultate pomaka koji se prave teškom mukom između srpske zajednice i vlasti Republike Hrvatske, proizvode incidente koji prerastaju u pretnje pod kojima žive svi koji se suprostavljaju takvoj politici. I, naravno, najveće pretnje usmerene su prema Srbima.

Srećem koleginicu novinarku hrvatskog nacionalnog medija. „Opet Vi?“ kaže mi.

Može da znači „opet vi Srbi?“, ali ne, mislim da je lično. „Opet Vi?“ može da znači pohvalni pozdrav, ali nije tako zvučalo. „Opet Vi?“ može da znači da se priželjkuje neko drugi, neko ko bi svojim ponašanjem, gestovima i zapaljivim govorom dao prostora da se razmašu naslovne stranice u govoru mržnje, a moji pomirljivi govori baš nisu nešto poželjno za medije kakvi su danas. „Opet Vi?“ može da znači i opet vi iz Srbije. Nedavno sam na tviteru pročitao razmišljanje politikologa Dejana Jovića iz Zagreba, u kojem tumačeći stvaranje prepreka predsedniku Vučiću da poseti Jasenovac, ali i drugim predsednicima Srbije od kojih ga ni jedan nije posetio, konstatovao „Službena Hrvatska smatra da u Jasenovcu nisu stradali građani Srbije nego Srbi iz Hrvatske i BiH (tj NDH). Kad se radi o Srbima u Hrvatskoj, Hrvatska ne prihvaća da njih predstavlja Srbija. Ergo, Pupovac da, Vučić ne. Etnopolitika da, ali samo kada se radi o Hrvatima u BiH, inače ne“.

I ako je tako, mislim da je veoma važno da što više svih kojima je do toga stalo obilaze ova stratišta, prisustvuju komemoracijama, i predstavnika države Srbije a posebno iz različitih institucija. Niko čak ni dečje ekskurzije nije sprečavao, ali nije bilo onih koji bi ih organizovali. U svakom slučaju koleginica „Opet vi?“ pogrešno je navela moje ime u izveštaju: Vedran ima potpuno drugačije značenje od Veran, čak bi Vjeran moglo da se protumači kao prevod na hrvatski.

U govorima Vesna Teršelič i Milorad Pupovac sjajno, detaljno, emotivno govore o tome šta se i kako dogodilo na ovom mestu. Odlučujem se da govorim o primeru koji govori da postoji još neko, osim političara i politika, i da naše politike moraju mnogo više preslikavati takva ponašanja, taj govor, te gestove.

Otvaranje prostora za Ljude

Govor Verana Matića na komemoraciji u Glini

Zajedničke komemoracije koje su počele da se organizuju pre dve tri godine, shvatio sam kao ozbiljnu priliku da se iskazivanjem pijeteta prema žrtvama, empatije i poštovanja prema porodicama nastradalih, stvore prostori za normalizaciju odnosa u Hrvatskoj, a potom i između Hrvatske i Srbije. Ovih dana dobio sam radosnu poruku od Mire Grubor da se nešto pozitivno ipak dogodilo:

„Dragi Verane. Napokon dođe i ovaj dan da javim dobru vest. Svi papiri za obnovu Grubora su kompletirani i ovih dana bi trebalo da se raspiše tender. Šta reći?? Presrećna..

Nadam se da ste zivi, zdravi i veseli…“

Učinjen je ogroman napor svih vas ovde i vlade Republike Hrvatske i Grubora da bi do toga došlo. Sigurno da ima još projekata na koje možete biti ponosni. Ali u isto vreme, svesni i koliko je to malo u odnosu na potrebe. I koliko su veliki izazovi da bi se pomoglo svima da dobiju vodu, struju, školu, da dostojanstveno žive.

Ipak, kao da su ciljevi zajedničkih komemoracija potisnuti u drugi plan. I kada tako nešto napravite, otvorite prostor za nove sporove, za povratak na staro, na zloupotrebu žrtava… Jedan incident dovodi do drugog. I danas elementarno pravo na dostojno žalovanje i iskazivanje pijeteta osporava se tako da za to mora biti nekih specijalnih uslova, i stvaranja posebnih okolnosti.

Žao mi je što do danas nismo postigli konsenzus oko odnosa prema žrtvama, jer se međusobno uništavamo novim sporovima, trošimo vreme koje se moglo iskoristiti na unaređenje kvaliteta života.

Početkom godine imali smo višemesečnu dramu vezanu za nestanak mladića Mateja Periša koji je došao na doček Nove godine u Beograd. Tih više od četiri meseca Beograđani i Splićani, Hrvati i Srbi, delili su empatiju sa porodicom Periš i posebno sa divnim ocem Nenadom, koji je u svojoj boli za nestalim sinom svima održao lekciju o poštovanju, poverenju, širenju ljubavi i zahvalnosti.

Potraga za nestalim Matejom odvijala se uz međusobnu saradnju policija, političara, država. I kada je ispraćano telo nastradalog mladića, veliki deo Beograda čini je to sa dubokim žaljenjem i empatijom prema porodici. Otac Mateja Periša posle svega je pre nekoliko dana sudio vaterpolo utakmicu Svetskog kupa između Srbije i Crne Gore. Srbija je zasluženo izgubila tu utakmicu, ali je sve nekako ostalo u senci da je posle svega što je taj čovek i njegova porodica doživela, on smogao snage da se vrati svom poslu i pored vode sudi baš u meču u kojem igra Srbija u kojoj se, sticajem okolnosti, njemu desila velika tragedija.

To pokazuje da se može i mora dalje, da nas zajedničke tragedije spajaju i da pokazuju naše pravo lice u kojima preovladava pomoć, razumevanje, solidarnost i uteha u bolu. Tome ne mogu da naškode ni tabloidi, jer kada imamo tu vrstu utemeljenja u ključnim ljudskim postulatima, dolazi do izražaja ono najbolje u nama. I to bez obzira na jaz koji stvaraju oni koji bi da među nama bude manje Nenada Nene Periša, koji je svojim ponašanjem i primerom pokazao da je moguće praviti mostove:

„Hteo bih da se zahvalim gradu Beogradu na velikom srcu koje mi je dao. Bez obzira na to što je moj sin tu završio ovozemaljski život, srce koje mi je Beograd dao i građani Beograda i cele Srbije mi je jako pomoglo da, kroz ovih 139 dana, osetim ljudsku ljubav, ljudsku brigu, saosećanje i sve ono što čoveku u takvim trenucima treba“.

Završio bih ovaj govor pitanjima za sve nas: zašto ovakve gestove i reči ne bi bile uobičajene u našoj komunkaciji. Zašto potragu za skoro 2.000 nestalih ne bi radili na isti način, a ne da nam nestali služe za nadgornjavanje u krivici. Molim se za trenutak kada ćemo prestati da žrtve zloupotrebljavamo i otvorimo prostor za ljude sa vrednostima koje je iskazao naš prijatelj Periš.

***

Povratak u Beograd, prepun autoput, nekad nazvan Autoput Bratstva i Jedinstva. Nemačke registarske table dominiraju, potom albanske, švajcarske… nema mnogo srpskih. Kolona ispred granice oko 10 kilometara. Na hrvatskoj strani mnogo više saobraćajnih patrola koje čuvaju zaustavnu traku. Kada smo im se javili, vrlo ljubazno sopštavaju da nas čekaju. Sprovode do granice koju prelazim a onda sledi potpuni haos između dve zemlje. Taj prostor niko ko kontroliše, svi voze u svim smerovima i tu se zadržavamo oko sat vremena. Kao da se između nas i Hrvatske, nas i Evrope, nalazi zona haosa i bezvlašća, prostor koji je pre put u nekog ništavilo, nego put u Evropu. Ne verujem da su ovakvi problemi teško rešivi, nego kao da neko namerno proizvodi ovakve barijere, da nam se čini da je to neprohodan prostor, i da tamo ne treba ni ići, na koju god stranu i iz bilo kojeg motiva da je neko krenuo.

Ićiću i dalje na komemoracije. Jer mislim da je važno, jer je i meni važno. Sledeća je krajem aprila u Gruborama, gde odlazim treći put. Sa Gruborima sam jako puno radio na obnovi i ove nedelje sam dobio poruku od Mire Grubor koju sam već citirao. Mali pomaci, uz veliki napor, ali veoma važni. Od tih pomaka nikako ne smemo odustati, i kada vas pitaju Opet vi? i kada se čini da ste nepoželjni. Bez nas bi i ovi mali pomaci bili sve manje mogući.