Veran Matić – 33 godine od osnivanja Radija B92

Piše: Veran Matić

U prethodnih godinu dana Mašiću su se pridružili Goca Suša, Miša Vasić, Slaviša Lekić, Velja Pavlović, Milan Vlajčić i Vesa Simonović… Ovaj impozantan spisak novinarskih i ljudskih veličina svedočanstvo je kako dolazi na naplatu sve ono što smo zajedno preživeli tokom prethodne tri decenije. Kao na nekoj imaginarnoj neprekinutoj traci, odlaze dokazani borci za poštovanje profesionalnih postulata. Mnoge od njih su načele „vesele“ devedesete, a definitivno su ih potrošile post-petoktobarske tranzcione dve decenije koje nisu imale milosti ne omogućivši im spokojne penzionerske dane.

Sa mnogima od njih mi sa B92 bili smo veoma bliski. Nekada u toj meri da je tokom devedesetih bilo teško razabrati granicu gde se završava Radio B92 a počinje redakcija Vremena. Sada to deluje neverovatno, baš kao i neupitna međusobna solidarnost redakcija u teškim vremenima o kojoj sam pisao povodom Vesinog iznenadnog odlaska.

Za nas koji smo svojevremeno osnovali ili potekli iz B92, Mašićeva smrt je jedna od najvećih trauma te vrste. Možda i najveća nakon smrti Zorana Mamule pre dve decenije. Makijev odlazak je značio okončanje doba nevinosti, odrastanja i ulazak u svet odraslih u kojem smo svi smrtni, pa i mi sa B92. Mašićev iznenadni odlazak nas je brutalno suočio sa spoznajom da smo svi zašli u drugo poluvreme naših života u kojem se sve češće srećemo na komemoracijama, sahranama i kremacijama. Viđamo se u čituljama.

U takvim okolnostima, osvrt na prethodnih godinu dana nosi sa sobom skoro svakodnevno podsećanje na ono što se u tom intervalu dešavalo pre tri decenije u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Dok je bilo mogućnosti i telefonskih veza, na radiju smo uživo prenosili šta se događa na granicama, na Plitvicama, u Dubrovniku, Vukovaru, Bijeljini, Višegradu, Sarajevu… Napravili smo prvu beogradsku barikadu ukazujući na besmisao onoga što je preko noći postala nova realnost te ’92 godine. Pokušavali smo da dozovemo pameti ovdašnje političare masovnošću antiratnih akcija poput „Crnog flora“ u kojoj smo bili suorganizatori, ili ključnom ulogom u projektu okupljanja supergrupe „Rimtutituki“, organizaciji njihovog legendarnog koncerta na kamionu ili antiratnim koncertom „Ne računaje na nas“. Ili koncertom „Mir, brate, mir“ na Trgu Republike. Trudili smo se koliko smo mogli, idealistički pokušavajući da se odupremo tadašnjoj spirali zla.

Iz današnje perspektive sa trodecenijskom distancom, lako je imati naknadnu pamet. Naročito su glasni i prodorni tumači vremena u kojem većinu njih ne pamtim iz prvih redova u kojima su bili novinari iz redakcija čiji su bardovi preminuuli u poslednje vreme. Legitiman je njihov pokušaj da nametnu drugačiji narativ o našoj prošlosti, tom vremenu, okolnostima i ulozi koju je imao Radio B92 i  njegovi ljudi. Na svu sreću, ima nas još uvek dosta koji smo aktivni i koje služi pamćenje. Ne da bi živeli u prošlosti već da bi se suprostavili reviziji i pokušali da onima koji to žele prenesemo naša iskustva.

Radio B92 je ostavio tragove, neuništive, i kada jer reč o zločinima koje su činili neki u naše ime, i kada su činili neki drugi protiv onih kojima smo pripadali…

Sećajući se nas iz tog vremena, možemo da se posvetimo podvizima kojih ni tada nismo bili svesni možda i do danas… Ali vrednosti koje smo tada zastupali i danas su one koje se olako diskredituju, koje nas iznova čine izdajnicima, plaćenicima. I iako su životima plaćene cene takvih diskreditacija, i iako su godinama potvrđeni prinicipi i vrednosti na kojima smo nastali i koje smo stvarali…..

Zanimljivo je da je upravo u proteklih godinu dana na različitim nivoima poraslo interesovanje za nasleđe koje za sobom ostavio B92, iako je prošlo toliko vremena. Nije u pitanju samo akademska zaintresovanost, već novo preispitivanje mogućnosti građenja slične institucije ili sličnih institucija, medijskih projekata, medijskih kuća. Preispitivanje mogućnosti korišćenja iskustava kojima su savladavane sve prepreke i gradila profesionalna mreža. I svakako da danas postoji više prostora i mogućnosti nego pre tridesetak godina. I neka nova sinergija sa mladih snagama, novim inicijativama verujem da bi mogla da da odgovor na krizu medija, neki novi i profesionalni i poslovni model, održivosti profesionalnog, kreativnog, društveno odgovornog medija koji je i pokret.