Uz dobrodošlicu novom ministru

Ocena o „ograničenom napretku” u poglavlju 10, koje se odnosi i na oblast telekomunikacija u godišnjem izveštaju Evropske komisije, bolja je od ocene da „nema napretka” koje karakteriše stanje u domenu slobode izražavanja u poglavlju 23.  Imajući to u vidu, prioritet bi trebalo da ima promptno poboljšanje stanja u medijskoj sferi, u odnosu na polje telekomunikacija koje nije u toj meri opterećeno brojnim nagomilanim problemima. Niko nije naivan da veruje da je stanje u telekomunikacijama ružičasto, ali čak i površna analiza stanja pokazuje gde prvo treba gasiti požar. U sektoru informisanja. Uostalom, pitajte Jadranku Joksimović zašto je odbila ponuđeno ministarstvo.

Ministar Mihailo Jovanović je dočekan uz uvažavanje rezultata iz domena u kojima je stručan i ozbiljnu zapitanost kako će se snaći u složenom domenu informisanja. Situaciju čini komplikovanom i činjenica da je predlog za njegovo imenovanje došao iz kabineta premijerke, koja se tokom prethodnih pet godina suočavala sa ozbiljnim opstrukcijama iz Ministarstva kulture i informisanja, čiji čelnici nisu želeli da se bave rešavanjem problema u ovom sektoru. U takvim okolnostima, kao iznuđeno rešenje je prihvaćen model po kojem je Medijska strategija, umesto u resornom ministarstvu, rađena unutar kabineta premijerke. Ova, tada spasonosna formula, pokazala je svoje loše strane tokom višegodišnje ignorantske implementacije ključnih postulata strateškog dokumenta od strane resornog ministarstva.

Formiranje novog ministarstva trebalo je da bude idealna prilika za otklon od ovakvog načina rada. Umesto toga, imenovanjem novog ministra iz bliskog okruženja premijerke, koji nema nikakvih dodirnih tačaka sa zahtevnijim delom novog ministarstva, dobili smo jasan signal da kabinet u Nemanjinoj 11 suštinski ne želi da bude isključen iz aktivnog učešća u sektoru informisanja. Problem je što je novo ministarstvo samo jedno od 25 u novoj Vladi koja će imati mnogo bitnijih prioriteta, koje je premijerka već istakla u svom ekspozeu.

Ni potencijalno imenovanje respektabilnog državnog sekretara iz domena informisanja teško može da izmeni osećaj da je prevladao tehnokratski pristup rešavanju senzitivne oblasti koji se neće rešiti premijerkinom najavom da će „prioritet Vlade u narednom mandatu biti usvajanje seta medijskih zakona, pre svega Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima.” Pogotovo kada se za koji mesec ulazi u četvrtu godinu primene petogodišnje Medijske strategije koja vrvi od Vladinih hvaljenih, ali i neispunjenih, namera i obećanja.

Organizacija rada novog ministarstva biće nesporni izazov, za koji niko neće imati previše razumevanja, imajući u vidu prethodnih devet meseci nerada tehničke Vlade u domenu informisanja, koje je trebalo iskoristiti za osmišljavanje budućeg funkcionisanja. Paralelno će morati da se radi na ispunjavanju jasnih preporuka na koje objektivno ukazuje godišnji izveštaj Evropske komisije. Ovaj realan odraz trenutnog stanja u domenu slobode izražavanja treba da bude ključna platforma za buduće aktivnosti novog ministarstva. Ovome treba dodati sadržaj Evropskog akta o slobodi medija čiji je predlog usvojila Evropska komisija, a čije odredbe treba imati u vidu prilikom predstojećih izmena i dopuna medijskih zakona.

O radu prethodne ministarke i njenog prethodnika koji su „brinuli” o informisanju, najbolje govori činjenica da je ovaj sektor morao da spašava glavu i utekne od kulture uz koju je bukvalno vegetirao tokom poslednjih šest godina. Zato logična fuzija sa telekomunikacijama ne treba da znači i nastavak podređene uloge informisanja, što je preovlađujući stav stručne javnosti nakon imenovanja novog ministra. Sve to treba imati u vidu da bi se napravio ravnomerni balans koji je poremećen već na samom početku pragmatičnim pristupom premijerke koji sluti da se, sa novim ministarstvom, suštinski ništa neće promeniti u dosadašnjoj praksi.

Uz dobrodošlicu, voleo bih da me budući potezi novog ministra demantuju.