Samo(održivost) medija

Piše: Veran Matić

Znam kolege, čitave redakcije, koji godinama rade dodatne poslove kako bi mogli da prežive, jer u svom mediju ne mogu da dobiju zaslužene plate, ali sloboda koju dobijaju najčešće nema cenu.

I tako godinama, decenijama… U međuvremenu, kao dinosaurusi nestaju, umiru, najčešće prerano, ako je ikada vreme. I godinama je sve manje novinara koje pamtimo po definicijama novinarstva. I sve je manje medija koji mogu da prežive  i uz takav „biznis model“, sa minimalnim platama, projektnim finansiranjem, donacijama. Gubi se supstanca jer onom brzinom kojom odlaze novinari sa ovog sveta ili iz profesije, ne nadoknađuje se mladim, poletnim, entuzijastičnim, obrazovanim… Nestaju i mediji ili doživaljaju transformacije, prateći klasične biznis modele koji su odavno odumrli. Sa druge strane, statistika govori o prevelikom broju medija koji se osnivaju kako bi političkim orijentacijama pokupili sredstva iz projektnog finansiranja, ili kao biznis modeli glasila lokalnih moćnika….

Poslednji podaci iz Registra medija govore da je u Srbiji registrovano čak 2.508 medija.

Iako postoje opravdane dileme o tome da li ovoliki broj medija zaista i radi, činjenica je da je, skoro dve decenije unazad, u neskladu sa marketinškim i donatorskim budžetima kao i celokupnom finansijskom situacijom u zemlji.

Ako se nešto korenito ne promeni, politička zloupotreba će urušiti projektno sufinsiranje kojim bi trebalo da se štiti i promoviše zakonom definisan javni interes u medijima. Nažalost, tome je svoj doprinos dalo i Ministarstvo kulture i informisanja koje je kroz institut tzv. „pojedinačnih davanja“ zaobišlo konkurs i diskrecionom odlukom prethodnog ministra nekolicini medija dodelilo 15 miliona dinara budžetskih sredstava.

Već sam pisao o šansi koju ima novi gradonačelnik Kragujevca koji će, šest godina nakon usvajanja medijskih zakona, konačno raspisati konkurs za projektno sufinansiranje.

Kako to kod nas obično biva – dug je put od raskida sa lošom praksom do konkretne realizacije.

Naime, izdvojeno je samo 3 miliona dinara, što je izuzetno mala suma imajući u vidu da na ovaj konkurs mogu da se prijave svi mediji, a samo u Kragujevcu ih, prema Registru medija, ima oko 30.

Epidemija Kovid-19 je donela sa sobom i promene u pogledu poverenja u profesionalne medije i, prema nekim istraživanjima, uticala je na veću spremnost publike da finansira ove medije.

Očito je da treba raditi na novim biznis modelima i u tom smislu su dobrodošli predlozi za finansiranje pojedinih domaćih medija putem interneta: donacijama, članstvom, pretplatom ili putem grupnog finansiranja.

Sećam se da smo još pre trideset godina imali pionirske pokušaje u sličnim akcijama poput Lože B92 i „Dinar za predajnik“ (na krovu Doma omladine), na osnovu kojih smo dodatno motivisali najvernije slušaoce i sledbenike Radija B92.

Vremena su se promenila, ali su problemi finansiranja i dalje prisutni. Kao i uvek kada su u pitanju nekada nezavisni a sada profesionalni mediji. Ali ovo nije samo pitanje medijske zajednice i novinara. Ovo je dramatično pitanje bezbednosti u jednoj zemlji, bezbednosti u svetu, u kojem sve veću dominaciju preuzimaju lažne vesti.

Jedino razvojem profesionalnog novinarstva i medija posvećenih osnovnim novinarskim postulatima, moguće je stvoriti kontrolni mehanizam za „život u laži“. Svima mora biti u interesu opstanak i unapređenje profesionalnog novinarstva.

A ne samo zanesenjacima koji kao koleginica Jovanka Nikolić, vlasnica portala Glas Šumadije, urednica kragujevačke Svetlosti u najtežim vremenima devedesetih, pokreću pored medijskog biznisa pokreću i druge, na primer, pečenje rakije po porodičnom receptu još od čukundede…kako bi opstali i kao novinari.