Biljanin direkt*

3. November 2020.
Izjave, tekstovi, intervjui Biljane Srbljanović, vrlo jasni, argumentovani, ipak, mnogo više razotkrivaju kroz reakcije na tekstove, tj. na samu Biljanu, od samih činjenica koje saopšti ili napiše.
_MG_7130
Veran Matić. Foto: Nebojša Babić

Piše: Veran Matić

Ne postoji polemika sa iznetim činjenicama, već samo strašna količina lične mržnje i potreba za povređivanjem, vređanjem, diskreditovanjem ličnosti. Ako pomislite da je reč o nekim anonimusima koji tako prikriveni seju mržnju, oni su ovde nebitniji. Citiraću samo deo iz tvita Zorana Živkovića, bivšeg premijera, čelnika Demokratske stranke, sada takođe opozicione stranke. On piše „… narkomanka sumnjivog morala…”, ni reči o sadržaju teksta, polemike oko teksta. Ne, samo surova etiketa, koju će posle multiplikovati na mrežama i kao „velika istina” stići do onih koji su spremni da se i nasilno obračunavaju. Govor mržnje je predvorje fizičkog nasilja.

Tekst Biljane Srbljanović „Pobeda Vraga“, objavljen na „Javnom servisu“, očekivano je izazvao brojne reakcije.

Brže od društvenih mreža, reagovao je portal „Direktno“ koji je napao njene stavove.

Do trenutka pisanja ovog Dnevnika, taj tekst je nepotpisan. 

I to je najveći problem na koji je ukazala Antonela Riha, jednostavnim pitanjem na koji nije dobila odgovor: Zašto ne potpišete tekst, ime autora?

Drugi veliki problem je što ovaj tekst napada autorku bez mogućnosti da se čitaoci, makar putem linka, upoznaju sa sadržajem njenog teksta, koji je povod za kritiku koja prevazilazi sadržaj teksta.

Ne želeći ni da prepričaju tekst Biljane Srbljanović (jer se, po njihovim rečima, „upotrebljene reči kose sa kodeksom novinarstva“), uredništvo portala „Direktno“ radi suprotno etičkim i profesionalnim normama Kodeksa onlajn medija.

Tu dolazimo do glavnog problema u kojem ovakav urednički potez, u maniru nedogovornog tabloidnog novinarstva, ne nailazi na zasluženu i argumentovanu osudu u najboljoj tradiciji postojanja „naših i njihovih novinara

Umesto toga, vidimo klasično spinovanje u kojem se na društvenim mrežama uglavnom ne polemiše o sadržaju teksta, već se pažnja smišljeno preusmerava na osudu autorke koja, navodno, selektivno bira teme koje komentariše u javnosti.

Tako za jednog koji je među prvima bacio kamen, jedina tema kojom bi svi trebalo da se bave jeste samo Aleksandar Vučić.

„A sada bez zezanja, recite mi da li i jedna od tih iznesenih tvrdnji ne stoji za Vučića: Plaki za Miloševićem, slavio Đinđićevu smrt, hteo da istrebi Muslimane, širio epidemiju…. i Biljana ni reči. A valjda je bitnija kritika živog predsednika, no preminulih sveštenika?”

Istina je da se autorka bavila „preminulim sveštenikom“ mnogo puta za njegovog života.

Recimo, pre više od dvadeset godina, davno pre postojanja društvenih mreža, 1. januara, 2000. godine, časopis „Vreme“ je objavio njen tekst sa sledećim navodima o Amfilohiju Radoviću:

„…Ima takođe i jedna, istina neretka mudrost Amfilohija Radovića, koja govori o ljudima koji su zbog poslednjeg klanja napustili Kosovo. Ona kazuje da se ’geografski gledano umanjio broj našeg naroda na Kosovu’, ali to u stvari nije ni važno, jer nekako to i nisu bili kvalitetni ljudi, čim su svetu zemlju, kako Vladika mudro zaključuje, napustili ’da bi napunili svoje debelo crevo’, ali sve to srećom nikako neće uticati na pravno-političko gledište na stvari, u kome je Kosovo i dalje suvereno naše. Koliko je tačna mudrost zlatoustog duhovnika govori i vest o četvorici izbeglica sa svete zemlje koji su se u potrazi za punivom za creva, u prestonici srpskoj a na našu sramotu, smrzli do smrti u noći od srede na četvrtak, a na minus sedamnaest ovozemaljske temperature. Tražili su grešnici način da prežive i to im nije pošlo za rukom, a nije ni trebalo, pop smatra, jer zašto su uopšte i odlazili odande. A, da. Da dodam još nešto, a u korist svešteničke oratorske prakse, nesrećnici nisu čak ni bili Srbi, nego Cigani. Da se zna…”

U avgustu, 2019. godine, Biljana Srbljanović je u intervjuu novinskoj agenciji Beta izjavila da „predsednik Srbije Aleksandar Vučić mora da shvati da je on predsednik i onih koji ne glasaju za njega, štaviše, da je njima još više odgovoran i da je duboka podeljenost društva i nemogućnost bilo kakvog konsenzusa vlasti i opozicije isljučivo njegova odgovornost“.

I šta ćemo sada? Da se izvinjavamo? Demantujemo? Negiramo? Prećutimo da nismo bili u pravu kada smo navodili neistine o autorki?

Za početak, moramo da se uozbiljimo i da izađemo iz rovova.

Nama je potrebna temeljna promena sistema u kojem je postalo uobičajeno da „Direktno“ u tabloidnom maniru napadne Biljanu Srbljanović ili nekog drugog, poput svakodnevnih tabloidnih napada sa kioska, TV ekrana, portala ili društvenih mreža.

Milan Antonijević je na tviteru napisao: „Kome je do morala, neka ide u crkvu, rekao je Đinđić, te stoga, sve što zamerate Biljani Srbljanović možete zamerati tek kada se zamonaši, do tada, morate biti svesni činjenice da se ona ne pretvara da je svetica, nepogrešiva, a ono što sada piše je ubojito, jer je takva istina“.

Nisam se ni onda slagao sa ovom izjavom Zorana Đinđića da se moral praktikuje samo u crkvi. Videli smo da to nije tačno, niti da  se to tamo praktikuje, niti da morala nema van crkve i da ne treba da ga bude. Upravo suprotno. Mislim da je veoma moralno čistiti u svom dvorištu.

I tu dolazimo da velikog razotkrivanja: suočavanje sa našom lošom, zlom prošlošću ne prihvata se ni kod vlasti ni kod opozicije, a kao što vidimo, ni kod onih koji se definišu često kao nezavisni intelektualci. Jer da je tako, polemisalo bi se o sadržaju Biljaninog teksta. A to je, onda, bolno suočavanje i sa sopstvenim zabludama, često saučestvovanjem i sa beskrajnim nesrećnim ponavljanjem.

Umesto lekovite debate, lakše je proizvesti atmosferu hajke i linča, koja natera autorku da poisključuje sve uređaje preko kojih stižu i zatvori se u četiri zida. To je očigledno ono što se odomaćilo kao „dijalog” kod nas.

Zato sam sve ovo morao ovako direktno da napišem.


*bokserski udarac ispruženom rukom tako da ruka pođe najkraćim putem u pravcu protivnikovog tela 

Share