Kossev

Kosovska-zastava-na-crkvi-Sv.-Nikole-1-1280x960.jpg
Javni ServisAvgust 16, 2019
Foto: Fejsbuk stranica Parohija Novobrdska

Pošto su sinoć objavljene fotografije na kojima se na ostacima pravoslavnog hrama Sv. Nikole u Novom Brdu vijori kosovska zastava i prikazuje da je još jednom održavana manifestacija „Dani Artane“, oglasila se i Eparhija Raško-prizrenska. Posle sinoćne poruke arhimandrita Save Janjića da se radi o „ogromnoj provokaciji“, eparhija danas upućuje „najoštriji protest“ zbog aktivnosti u novobrdskoj specijalnoj zaštićenoj zoni koja obuhvata srpske srednjovekovne kulturno-istorijske i verske spomenike. To su, kako navode, neovlašćeno služenje rimokatoličke mise na temeljima hrama, postavljanje političkih obeležja Kosova i organizovanje javnih skupova i drugih aktivnosti. Eparhija navodi da je cilj kosovskih vlasti promovisanje srednjovekovnog grada Novog Brda kao etničke albanske lokacije pod neistorijskim imenom „Artana“.

Iz eparhije poručuju da je reč o flagrantnim kršenjima kosovskog Zakona o specijalnim zaštićenim zonama i sa “žaljenjem zaključuju da kosovske institucije direktno i svesno učestvuju u kršenju i podrivanju sopstvenih zakona”.

Eparhija zahteva hitno sazivanje sednice Saveta za sprovođenje i nadgledanje (SSN), kao i hitan prekid svih “nezakonitih i provokativnih aktivnosti na lokaciji srednjovekovnog grada Novo Brdo do daljnjeg”. Ovakvo ponašanje kosovskih institucija i rimokatoličke biskupije, kako navode “direktno narušava međuetničke i međuverske odnose i predstavlja flagrantan primer zloupotrebe kulturne baštine od posebnog značaja za Srpsku Pravoslavnu Crkvu i njenih verskih objekata u jeftine političke svrhe”.

U nastavku prenosimo protest Eparhije Raško-prizrenske:

Prema Zakonu o specijalnim zaštićenim zonama Kosova br. 03/L /039  srednjovekovni grad Novo Brdo (opština Novo Brdo/Novo Berde) uvršten je u spisak specijalnih zona kao baština od posebnog značaja za srpski narod. Kako se navodi u tekstu ovog pravnog akta, namena Zakona jeste da „osigura zaštitu srpskih pravoslavnih manastira, crkava i ostalih verskih mesta, kao i istorijskih i kulturnih mesta koja imaju poseban značaj za zajednicu kosovskih Srba, kao i za ostale zajednice na Kosovu, kroz uspostavljanje specijalnih zaštitnih zona.“ (Član 1).

U članu 3. Zakona navodi se da specijalne zaštićene zone, u koje spada i srednjovekovni grad Novo Brdo (član 7.3), imaju zadatak, između ostalog, „da očuvaju karakter i izgled mesta i kulturni ili arheološki kontekst, prirodno okruženje ili estetsko vizuelnu sredinu i da spreče nepovoljne razvoje oko zaštiećenih mesta u cilju harmoničnog i održivog razvoja zajednica koje žive u oblastima koje se nalaze oko takvih mesta.“

Foto: Fejsbuk stranica I.H.

Pomenuti zakon vrlo precizno definiše ulogu Saveta za sprovođenje i nadgledanje (SSN) koji inače čine: šef kancelarije EU na Kosovu, šef kancelarije OEBS-a na Kosovu, Kosovski ministri kulture i prostornog planiranja kao i Episkop Raško-prizrenski, kao predstavnik SPC. U članovima 5. i 6. zakona jasno se govori o zabranjenim i ograničenim aktivnostima u okviru Specijalnih zaštićenih zona (SZZ). Među njima u članu 6.b  pominju se sasvim jasno i „javna okupljanja, rekreacija i zabava“. Konkretno u slučaju srednjovekovnog grada Novo Brdo u članu zakona (7.3) kaže se da je za zonu Novog Brda predviđeno da se nadležna opština direktno konsultuje sa Srpskom pravoslavnom Crkvom, a ako se sporazum ne postigne, onda se problem rešava sa Savetom za sprovođenje i nadgledanje.

Imajući u vidu provizije ovog zakona u kontekstu najnovijih zbivanja može se zaključiti da su:

Kosovske institucije koje stoje iza organizovanja tzv. „Dana Artane“, postavljanja kosovskih zastava na novobrdsku tvrđavu, posebno na ostatke sredonjvekovnog pravoslavnog hrama Sv. Nikole, prekršile su niz odredbi ovog zakona jer nikakve konsultacije sa SSN-om nije bilo. Takođe, ove aktivnosti su održane bez saglasnosti nadležnih opštinskih struktura (na čijem čelu je predstavnik srpske zajednice), koje su u svakom slučaju bile dužne da obaveste Srpsku Pravoslavnu Crkvu u skladu sa zakonom o specijalnim zonama. Eparhija Raško-prizrenska, kancelarije EU i kancelarija OEBS-a nisu obaveštene o ovim aktivnostima i samostalno angažovanje kosovskog ministarstva kulture na neovlašćenim radovima na hramu Sv. Nikole pre nekoliko meseci predstavlja takođe otvoreni prekršaj zakona. Istovremeno, predstavljanjem ostataka pravoslavne crkve Sv. Nikole kao rimokatoličke, iako postoje vrlo detaljni istorijski dokazi i materijalni artefakti iz ranijih arheoloških istraživanja i istorijske literature da je reč o pravoslavnoj crkvi, sprovodi se neskriveni pokušaj menjanja istorijskog i verskog karaktera ove lokacije sa konačnim ciljem albanizacije cele lokacije Novog Brda, koji se u istoriji nikada nije nazivao Artana, ni kod Albanaca ni kod Srba, niti se igde u relevantnoj istorijskoj literaturi pod tim imenom pominje. Ukoliko bi se ovakvo ponašanje nastavilo došlo bi do ozbiljnog narušavanja ionako teških međuetničkih i međuverskih odnosa u situaciji kontinuirane diskriminacije srpskog naroda i sistematskog rušenja i skrnavljenja pravoslavnih hramova i grobalja u poslednjih 20 godina.

Foto: Fejsbuk stranica Parohija Novobrdska

Imajući u vidu druga kršenja Zakona o specijalnim zaštićenim zonama Eparhija Raško-prizrenska sa žaljenjem mora da zaključi da kosovske institucije direktno i svesno učestvuju u kršenju i podrivanju sopstvenih zakona. Na sličan način lokalne opštinske strukture u Dečanima uz neskrivenu podršku premijera (sada u ostavci) i vlade Kosova otvoreno sprečavaju izvršenje sudske odluke Ustavnog suda Kosova od 2016. godine u vezi imovine manastira Visoki Dečani, takođe zaštićene zone i UNESKO spomenika svetske kulturne baštine.  Drevno rimsko pravo na kome počiva zakonodavstvo evropske civilizacije uči nas da se na bezakonju zakon ne može graditi i posebno da nepoznavanje zakona nema opravdanja (ignorantia juris non excusat). Sve to pokazuje da kosovske institucije nemaju ni volje ni profesionalnog kapaciteta da sprovode ni sopstvene zakone, a kamoli da se odgovorno brinu o srpskoj duhovnoj i kulturnoj baštini.

Stoga Eparhija Raško-prizrenska zahteva hitno sazivanje sednice Saveta za sprovođenje i nadgledanje (SSN), kao i hitan prekid svih nezakonitih i provokativnih aktivnosti na lokaciji srednjovekovnog grada Novo Brdo do daljnjeg jer ponašanje kosovskih institucija i rimokatoličke biskupije direktno narušava međuetničke i međuverske odnose i predstavlja flagrantan primer zloupotrebe kulturne baštine od posebnog značaja za Srpsku Pravoslavnu Crkvu i njenih verskih objekata u jeftine političke svrhe.

Eparhija Raško-prizrenska će se povodom ovih provokacija kosovskih institucija na lokaciji srednjovekovnog grada Novog Brda obratiti međunarodnim predstavnicima u Prištini, kao i relevantnim međunarodnim organizacijama za zaštitu verskih prava i kulturnog nasleđa i tražiti adekvatnu reakciju i dodatnu institucionalnu i bezbednosnu zaštitu.

Ministasrtvo kulture RS: Nastavite da se brukate pred celim svetom, time pomažete Srbiji

Ministarstvo kulture i informisanja RS takođe je reagovalo na vest o postavljanju zastave Kosova na srednjovekovnoj tvrđavi u Novom Brdu.

“Nikakve šarene tkanine nejasnog simboličkog značenja, ne mogu da posluže drugoj nameni nego da obrišu prašinu vekova sa bisera srpske srednjovekovne duhovnosti i evropske i svetske kulturne baštine,” smatraju iz ovog ministarstva.

Poručuju da motive za ovo “predcivilizacijsko ponašanje možda treba potražiti u dubokim virovima i tami varvarske svesti, koja u nedostatku sopstvenog, poseže za otimanjem tuđeg kulturnog nasleđa i identiteta”.

Ministarstvo kulture RS “ohrabruje” prištinske vlasti “da nastave da se brukaju pred čestitim delom albanske javnosti i pred celim svetom, jer time samo pomažu Srbiji”.


Članak ERP: Flagrantno kršenje Zakona o specijalnim zaštićenim zonama u Novom Brdu, hitno sazivanje sednice SSN i prekid nezakonitih aktivnosti do daljnjeg se pojavljuje prvo na KoSSev.

isis-1.jpg
Javni ServisAvgust 16, 2019
FOTO: Getty

Izvor: The Economist/1843 (Tekst je izvorno preveden sa engleskog, osim naslova koji je adaptiran. Intervju se objavljuje uz dozvolu autora)

Piše: Aleksandar Klap (Alexander Clapp)

Fitim Ladrovci otputovao je u Siriju kako bi učestvovao u svetom ratu. Iako se vratio na Kosovo, on i dalje poziva na džihad. Iako retko daje intervjue, pristao je da popriča sa Aleksandrom Klapom (Alexander Clapp).

Putovanje koje je dovelo do toga da Fitim Ladrovci postane jedan od najozloglašenijih ljudi na Balkanu počelo je u oktobru 2013. godine, kada je imao 23 godine. Uzeo je svoju ušteđevinu u iznosu od 350 dolara, oprostio se od supruge i napustio Obilić, tmurni grad na centralnom Kosovu. U glavnom gradu, Prištini, ukrcao se na avion za Istanbul, a zatim je drugim letom otputovao za Hataj, provinciju na jugoistoku Turske. Na aerodromu ga je dočekao krupan Arapin obučen u crnu trenerku i sa naočarima za sunce, koji ga je odvezao do jednospratne kuće ispunjene krevetima na sprat, gde je Ladrovci iznenađeno zatekao još šest Albanaca. Dvojicu muškaraca, dve žene čiji su muževi nekoliko meseci ranije prešli u Siriju, dvoje dece – dvogodišnjeg dečaka i devojčicu od šest meseci koja je neprestano plakala.

Sledećeg dana Albanci su prebačeni do granice i rečeno im je da nastave da hodaju nekoliko milja dok ne stignu do autobusa. Ukrcali su se u beli minibus, a pridružila im se grupa ljudi sa Kavkaza čije su divlje crvene brade, kako je rekao Ladrovci, učinile da oni deluju „poput lavova“. Prešli su peščani, lunarni pejzaž, putujući duboko u Siriju. „Seoski kraj mi je delovao lepo“, rekao je Ladrovci. „Ali sve vreme sam se tresao. Ono što me je najviše plašilo bila je ideja da ću dospeti u Asadove ruke“.

Ladrovci je prešao stotine kilometara kako bi se borio protiv Bašara al-Asada, sirijskog predsednika koji je u prvim danima arapskog proleća 2011. ugušio ulične proteste. Kasnije je Asad počeo da ubija svoje protivnike. Ladrovci nije završio školu niti je uspeo da zadrži posao. Osećaj za pravdu stekao je u mladosti kada su devedesetih godina prošlog veka Albanci ustali protiv Srba i borili se za nezavisnu državu uz pomoć Amerike. Kosovo, zemlja koju su stvorili, bila je pretežno muslimanska. Ladrovci je verovao da je njegova uloga u Siriji slična ulozi Amerikanaca na Kosovu – spašavanje potlačenog naroda. Sa gađenjem izgovara Asadovo ime, opisujući ga kao „čoveka koji o islamu ne zna ništa“.

Novi regrut je proveo prve tri noći u Siriji u fabrici na periferiji Alepa – grada koji je tada bio podeljen između vladinih i pobunjeničkih snaga. Nakon višednevnog putovanja, Ladrovciju je laknulo kada je video podove presvučene sunđerastim dušecima. Smestio se u ćošak blizu onih ljudi čiji je jezik razumeo. Albanci su u Evropi raštrkani po Kosovu, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Grčkoj i samoj Albaniji. U ratom razorenom sirijskom gradu, našli su se stisnuti jedni pored drugih. „Arapi su nas poređali kao sardine“, rekao je on.

Ladrovci je planirao da se pridruži al-Nusra grupi – ogranku Al Kaide osnovanom 2012. godine, koji je imao labav savez sa nizom drugih paravojnih jedinica, kako islamističkih, tako i neislamističkih. Kao i svi ostali regruti, predao je svoju životnu ušteđevinu. Zauzvrat, obećana mu je plata od 115 dolara mesečno – pristojna plata na Kosovu.

Regruti su kamionima transportovani do kampa za obuku u Alepu. Ladrovci je iz prikolice belog kamiona mogao da vidi veliku prašnjavu površinu okruženu žičanom ogradom. Unutra se nalazilo polje sa preprekama u vidu guma i penjalica, kao i strelište. Muškarci su spavali u velikoj kući od cigle i tri puta dnevno jeli piletinu i pirinač. Dvojica Turaka je imalo zadatak da ih dovedu u formu. Neki Čečeni su imali vojno iskustvo, ali većina dobrovoljaca su bili neiskusni mladići.

Muškarci su dobili mogućnost da biraju da li će provesti tri meseca trenirajući kako bi postali snajperisti ili pripadnici tenkovske divizije, ili da pohađaju tronedeljni kurs, a zatim da se pridruže pešadijskom udarnom timu koji će ići Sirijom sa ciljem okupiranja teritorije. Ladrovci je izabrao ovu drugu opciju. Želeo je da se što pre priključi akciji. Jutra je provodio na strelištu, ispaljujući prave metke iz svog kalašnjikova, trčeći, a zatim ponovo pucajući. Ostatak dana provodio je u molitvama i predavanjima o religiji.

Ladrovci navodi da je otišao u Siriju da spasi nevine civile od pokolja. Ali ubrzo se našao usred značajnije borbe za budućnost islama. Teološka pitanja su bila osporavana na bojnom polju. Da li je bilo prihvatljivo ubijati pripadnike iste religije u Alahovo ime? Da li je moguće izgraditi državu na osnovu Kurana? Ladrovci je počeo da veruje da je samo jedna organizacija imala prave odgovore, zato je zajedno sa većinom regrutovanih Albanaca odbacio al-Nusru i zakleo se na vernost Islamskoj državi (ID).

Ladrovci nije znao arapski jezik i imao je samo blag uvid u teološke karakteristike koje su razdvajale sunite od šiita. Ali on je smatrao da su ambicija i žar Islamske države jednostavni i privlačni – ako niste bili uz Islamsku državu, na leđima vam je bila nacrtana meta. Grupa je tako dobro usavršila okrutnost da je delovala kao stvorena za televiziju – zarobljenici u kavezima, zapaljeni zarobljenici, smrt svakog ko joj se suprotstavi. Ladrovci bi na početku na takve stvari ustukao. Ali, usred neizvesnih saveza i unutrašnjih sukoba, njega je privukla jasnoća Islamske države. Civili koje je ubila Islamska država su „dobili ono što su zaslužili“.

Ladrovci je proveo godinu dana na ratištu u Siriji pre nego što se vratio na Kosovo. U zatvoru je proveo tri godine – tehnički zbog govora mržnje, a ne zbog njegovih aktivnosti u okviru Islamske države, a zatim se vratio u Obilić. On navodi da jedino čega se kaje jeste to što je uopšte napustio Siriju. „Da mogu, vratio bih se sutra“, rekao je on. Broj stanovnika Kosova koji su otišli u Siriju da bi se pridružili Islamskoj državi je veći nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Više od 300 stanovnika jedne od najsiromašnijih država u Evropi je otišlo u Siriju između 2014 i 2016, preneo je Njujork Tajms.

Islamska država danas ne postoji kao geografski entitet. Ali na Kosovu, zemlji kojoj se Ladrovci otvoreno podsmeva, on i dalje ostaje veran kalifatu. On je samo jedan od desetine hiljada ljudi koji su napustili svoje domove kako bi se pridružili Islamskoj državi. Ovi pojedinci predstavljaju posebno težak i brzo rastući problem vlada širom sveta. Šta treba uraditi sa borcima koji se vrate?

U oktobru 2018. godine, nekoliko meseci nakon što je Ladrovci pušten iz zatvora, otišao sam u Obilić, zagušljav grad sa 6.000 ljudi koji žive blizu ogromne termoelektrane na ugalj. Kada sam taksistu pitao o meštanima koji su otišli da se pridruže džihadu, počeo je da psuje Ladrovcija, nazivajući ga „bolesnim psom“.

„Izgubio sam pola porodice u ratu protiv Srba“, rekao je on. „Ne možete naći nikoga u ovoj zemlji koji nekoga nije izgubio. Ali mi ne odlazimo u Siriju da sečemo ljudima glave“.

Ladrovci živi na kraju blatnjave staze nekoliko stotina metara od termoelektrane, u konstrukciji od cigle i cerade. Kokoške kljucaju po dvorištu u kojem buja korov. Ladrovcija smo zatekli kako gura kolica. Kada je saznao zašto sam došao, rekao mi je da ga više nikada ne posetim tamo. Nije želeo da privlači pažnju svojih komšija.

Ladrovci je visok i žilav. Koža mu je sivkaste boje. Njegov dugi nos natkrivljuje se iznad tanke jareće bradice. Nepopustljivo je davao samo jednosložne odgovore. Samo su mu oči pokazivale emocije, to su bile dve tamne kugle koje su se nervozno pomerale u očnim dupljama i retko susretale sa mojim pogledom.

Nije delovao ni zastrašujuće niti impozantno. Umesto toga je izgledao kao da ga njegova iskustva proganjaju. U roku od pola godine, četiri puta sam se susreo sa Ladrovcijem i razgovarao sa njim skoro deset sati. Ponekad bi se njegov gnev odjednom pojavio.“Osećam potrebu da te izbodem nožem“, rekao je jednom. U drugim trenucima, njegov bes bi nestao. Pokazao je interesovanje za bolesnu majku mog fiksera, raspitujući se za njeno zdravlje svaki put kad bismo se sreli. Ali ostao je nepoverljiv i zatvoren. Kad sam ga pitao da li mogu da se upoznam sa njegovom suprugom, on je to kratko odbio. Kad god bi naš razgovor došao do neke potencijalno šokantne teme, on bi se zaustavio i bolesno nasmejao. „Koliko ste ljudi ubili?“ Smeh. „Da li trenutno posedujete oružje?“ Smeh.

Veći deo dana provodi kod kuće, a noću radi kao čuvar u hitnoj službi u Prištini, deset kilometara južnije. Vlada je Ladrovciju zabranila da posećuje lokalnu džamiju. Tokom moje prve posete, drugi stanovnici Obilića, uhvaćeni između prezira i straha, dali su sve od sebe da podrže izmišljotinu da se Ladrovci nikada nije vratio (taksista je bio izuzetak).

Ladrovci je sebe doživljavao kao otpadnika dugo pre nego što je otišao u Siriju. Na početku rata na Kosovu, 1998. godine, njegovo rodno mesto Drenica, u centru zemlje, bilo je žarište albanskog separatizma. Jedno od njegovih najranijih sećanja je buka koju su pravile srpske paravojne snage koje su napale grad, okupile odrasle muškarce i streljale desetine njih ispred njegove osnovne škole. Njegov stariji brat Mentor pokušao je da se sakrije. Ali kada su Srbi pretražili njihov dom, uhvatili su Mentora i bajonetom ga udarili u glavu. Obesili su njegovo nesvesno telo na ulazna vrata i udarali ga kundacima dok je Ladrovci posmatrao. Mentor od tada nikada više nije hodao. Tokom egzodusa stotina ljudi, porodica je pobegla na jug. Noću su putovali kroz šume i prešli preko toliko hladne reke da, kako kaže Ladrovci, „mi se uvukla hladnoća u kostima“. Porodica je prestala sa bežanjem u Obiliću i tamo započela novi život.

Tokom njegovog odrastanja, Ladrovcijeva svest o sebi kao interno raseljenom licu pretvorila se u trajni osećaj otuđenosti. Za diplomate i radnike NVO-a koji su nakon rata u velikom broju pristizali u Prištinu, najmlađa evropska država izgledala je kao zemlja mogućnosti. Glavni grad je dobio nova ministarstva, trgovačke centre i jedanaest stopa visoku bronzanu statuu Bila Klintona – spasioca Kosovara. Ali u Obiliću se ništa nije promenilo. Ljudi su jedva sastavljali kraj sa krajem. Kuće su i dalje bile oronule. Grad i njegova okolina imaju najveće stope obolelih od raka na Kosovu, verovatno i zbog isparenja iz termoelektrane. Ladrovci kaže da mu je majka često bila bolesna, a njegov brat nije mogao da radi. Ladrovci je sa dvanaest godina počeo da izdržava porodicu. Radio je kojekakve građevinske poslove, a njegovi prijatelji kažu da je ponekad krao hranu. „Obilić je trebalo da nas spasi“, rekao je on. „Ali umesto toga to je bio pakao“.

Vehabizam, puritanski pokret u Islamu koji je promovisala Saudijska Arabija, zahvatio je Kosovo početkom 2000-ih. Novcem iz Zaliva finansirane su blistave nove džamije sa bakrenim krovovima i hromiranim elementima koje su grubo narastale pored skromnih planinskih sela. Imami sa Bliskog Istoka dolazili su da nadgledaju nove verske objekte.

U Srbici, u blizini Obilića, dobrotvorna organizacija koja je pružala pomoć ratnim siročićima dodelila je lokalnoj džamiji konzervativnog propovednika. Opština je ubrzo postala plodno tle za radikalne ideje. Srbica je bila jedan od prvih kosovskih gradova gde su devojke masovno počele da nose marame. Među njima je bila i sedamnaestogodišnjakinja, Mihane Baljeci. Njen rođak je 2010. upoznao Ladrovcija, a zatim je upoznao njih dvoje. Baljeci i Ladrovci su se nakon tri meseca venčali.

Ladrovci tada gotovo ništa nije znao o islamu. Njegova nova supruga upoznala ga je s radikalnim sveštenicima preko Jutjuba. U haotičnim posledicama rata u Iraku, mnogi takvi propovednici stvorili su revizionističku interpretaciju uloge Amerike u ratovima na Kosovu, tvrdeći da su Amerikanci zemlju pretvorili u njenog vazala, umesto da je oslobode. Oni su tvrdili da će šerijatski zakon rešiti kosovsko bezakonje i birokratsku disfunkciju. Daleko od toga da su nezavisni, tvrdili su oni, kosovskim muslimanima je oduzeta njihova istorijska sudbina.

Do 2012. godine, Ladrovci je počeo da vodi diskusiju o tim idejama po forumima na internetu sa imenima kao što su al-šerijat i al-džihad. Izgledalo je da forumi nude beg od svakodnevice i smisao. Braća, kako je Ladrovci zvao ljude koji su vrebali na tim forumima, imali su malo toga zajedničkog, osim godina starosti (većina njih je bila u ranim dvadesetim). Mnogi su bili siromašni, a nekoliko njih su bili dosta imućni. Neki su već bili u Siriji, a drugi nisu mogli da pronađu zemlju na mapi. Delovalo je da razumeju njegovu teskobu i osećaj besmislenosti. I ponudili su rešenje za njegov problem: Kuran.

Braća su se takođe lično srela – u lisnatom uglu parka u Prištini. Upravo je na jednom od ovih sastanaka počeo novi Ladrovcijev život. Došao je autobusom iz Obilića, rekavši samo svojoj ženi kuda ide. Braća su se nenametljivo poređala u krug. Tokom najmanje desetak sesija, grupa je raspravljala o religioznim temama pozivajući se na napola upamćene lekcije izvučene iz onlajn propovedi. Ali upravo je Sirija konzumirala većinu njihovih rasprava. Sukob je pokrenuo duboka pitanja. Kako bi izgledala država stvorena po Alahovoj volji? Zašto je Zapad došao na Kosovo i u Irak, ali ne u Siriju?

Ladrovci je mesecima živeo drugim životom. Do leta 2013. petorica iz grupe su otišli u potrazi za odgovorima. Video snimci koje su poslali iz Sirije pokazivali su kako hvataju svet za gušu. Nosili su mitraljeze i naređivali poslušnim ljudima u dalekoj zemlji. Ladrovci je oktobra 2013. godine rekao supruzi da ide u Siriju kako bi im izgradio bolji život.

Ladrovci je ostao tajanstven povodom toga ko je organizovao njegovo putovanje na Bliski Istok: on govori o Albancu koji ima sina Muhameda koji živi u Švajcarskoj. Direktor Kosovske antiterorističke službe, Fatos Makoli, šest godina je radio na rekonstrukciji mreža koje su slale Kosovare u Siriju i Irak. Prema njegovim rečima, vatreni imami probudili su žar za džihadom. Paralelno sa njima delovao je i niz ćelija povezanih sa Al Kaidom. Oni su često dobijali novčana sredstva iz Saudijske Arabije. Regruti u tim ćelijama birali su najbesnije ljude za koje su mislili da će poštovati naređenja. „Bilo je jasno da ih ne zanimaju pobožni muslimani, već podvodljivi“, rekao mi je Makoli. Mnogi od ovih muškaraca rekli su roditeljima da idu u Nemačku da traže posao. Umesto toga kupili su avionske karte za Tursku.

Kosovari su u Siriji bili pod komandom Ljavdrima Muhadžerija, poznatog kao vođa Albanaca. Bivši plaćenik američkih snaga u Avganistanu, Muhadžeri je bio krupan čovek iz kojeg je zračio autoritet. Ladrovci ga je opisao kao „čoveka koji je znao da zapoveda drugim ljudima“. Organizovao je svoje trupe poput mafije, ali on lično je retko bio deo borbi, provodeći većinu vremena upravljajući reketiranjem u blizini Alepa i zatvarajući svakog ko bi mu se suprotstavio.

Muhadžerijeva kontradiktorna biografija – instrument američke moći koji je postao džihadista – utelovila je iskrivljenu politiku identiteta novonastale Islamske države. Muhadžeri je okupio Balkance koji su znali albanski pod svoju komandu. Nedeljama su zajedno jeli, spavali, svađali se i molili se. Ali Ladrovci je prezirao njihovu zajedničku nacionalnost. „Celog života nam je govoreno da budemo ponosni na to“, rekao je on o svom albanskom identitetu. Prezirno je govorio o Kosovu kao o „zemlji nevernika“.

Postoji propagandni video snimak pod nazivom „Zveket mačeva“ koji prikazuje grupu balkanskih boraca blizu Alepa. Oni su prikazani kako nose mačeve i crne zastave. Snimak pokazuje gomilu zapaljenih pasoša. „Ovi pasoši su vaši tirani“, govori Muhadžeri u mikrofon, dok njihovi nacionalni identiteti – albanski, makedonski, kosovski, crnogorski, bosanski –  nestaju u plamenu. „Mi smo muslimani! Kalifat je sada vaša država!“

Poput mnogih evropskih boraca, Ladrovci je dobio odobrenje da napusti Siriju samo iz jednog razloga: kako bi doveo svoju suprugu. Baljeci je oduvek želela da mu se pridruži. Ladrovci se januara 2014. vratio u Obilić, gde je ostao nekoliko nedelja. Čuvši za njegov povratak, Makoli je poslao agente da ga ispitaju. „Znamo da ste bili u Siriji“, jedan od njih mu je kazao. U njegovoj kući pronađen je minobacač. „To je bilo staro jugoslovensko oružje koje sam dobio i pre Sirije“, protestovao je Ladrovci. Određen mu je kratak pritvor i pušten je uz kauciju, ali dva dana kasnije nije se pojavio na sudu. Do tada se već vratio u Siriju sa svojom suprugom. „Fitim Ladrovci nikada ne bi trebalo da bude pušten na slobodu“, rekao je Makoli, koji okrivljuje kosovsku nefunkcionalnu birokratiju za ometanje njegovih napora u borbi protiv terorizma.

Baljeci je boravila u Manbiju, gradu na severu Sirije, u kojem su boravile Albanke čiji su se muževi borili na frontu. Krajem maja 2014. godine, Ladrovcijevoj jedinici je naređeno da pomogne u zauzimanju Deir ez-Zora, provincije bogate naftom, koja se nalazi na granici između Sirije i Iraka. Njeno zauzimanje objedinilo bi teritorije iz dve zemlje pod kontrolom ID.

Ladrovci mi je na salveti nacrtao plan napada na Abu Hamam, prašnjavi betonski grad na istočnoj obali Eufrata. Stanovnici grada, pripadnici plemena pod nazivom al-Šaitat, dobili su podršku u vidu iranskih paravojnih jedinica. Ladrovcijev odred bio je deo napada sa tri strana.

Ladrovci je krenuo prema granici sa konvojem džipova i kamiona. Grupe raseljenih ljudi su sa strahopoštovanjem posmatrali dok je konvoj prolazio. Abu Hamam je bio jezivo tih kad su Albanci pristigli, osim nekoliko pasa lutalica, koje su ubrzo pobili. Grad je tokom rata više puta zauziman i izgoreli automobili su se mogli videti na trotoarima. Međutim, kako su Albanci napredovali, dočekani su snajperima. Pregrupisali su se u male odrede, prelazeći iz kuće u kuću kako bi isterali branioce. Dok je Ladrovcijev tim ulazio u jednu od tih kuća, dva čoveka na motociklima otvorila su vatru. Albanci su upali unutra i sklonili se u ciglenu peć na drugom spratu. Potrošile su im se baterije na radiju tako da nisu mogli da pozovu pomoć. Satima su ležali prilepljeni uz pod, bezuspešno dozivajući drugove. „To je bio jedini put u ratu kada sam osetio da mi je došao kraj“, rekao je Ladrovci. Tek kasnije je saznao da su vojnici ostalih odreda pobijeni ili poslati na druge lokacije.

Čučeći unutar kuće, ne usuđujući se da se pomeri, Ladrovci je mogao da vidi stado ovaca kako prolazi kroz ničiju zemlju. Na trenutak je zamislio da se vraća u Obilić – grad prepun ovaca.Zvuk metka iz snajpera prekinuo je njegovo sanjarenje. Metak ga je zamalo promašio, ali je razbio komad opeke koji je posekao njegovu desnu ruku. Ladrovci je krvario u toj meri da je pomislio kako bi mogao da umre. Dobrovoljno se javio da otrči do zapovednika na periferiji grada i zamoli ih da pošalju tenk kako bi privukao neprijateljsku vatru. Njegovi prijatelji su bacili jastuke na zemlju kako bi ublažili njegov pad. Ladrovci je skočio kroz prozor i odjurio, praćen pucnjavom koja je dolazila sa svih strana. Uspeo je da ubedi komandante da pošalju tenk i njegovi saborci su spašeni.

Abu Hamam je osvojen sutradan, a preostali meštani su okupljeni na jedno mesto. Muhadžeri je pronašao pripadnika plemena koji je, pod prisilom, priznao da je minobacačem ubio dvojicu Albanaca. Zavezao je zarobljenika za telegrafski stub i obratio se kamermanu na pidžin arapskom: „Ovaj čovek je raketom ubio dva vojnika Islamske države. Slava Alahu!“ Udaljio se 50 jardi, spustio minobacač i razneo zarobljenika. Otprilike mesec dana kasnije, Abu Bakr al-Bagdadi, vođa ID-a, proglasio je stvaranje kalifata.

Kada sam pitao Ladrovcija kako izgleda proterivanje ljudi koje nije mogao da razume iz zemalja o kojima je malo toga znao, on me je ispravio. On nije proterivao te ljude, rekao je. On ih je „oslobađao“.

U avgustu 2014. kosovski javni servis emitivao je intervju sa ženom po imenu Pranvera Zena, koja je rekla da su njen suprug i osmogodišnji sin Erion otputovali ​​za vikend i da se nisu vratili. Nakon toga, Zena je dobila poruku od svog supruga da se pridružio Islamskoj državi, a da je Erion u Siriji. Zena je jecajući pokazala fotografije Eriona kako kleči pred crnom zastavom Islamske države. Kosovska vlada, kako je ona rekla, nije uspela da joj pomogne. Ona je molila druge Kosovare koji su u Islamskoj državi da joj pomognu da dovede Eriona kući.

Otprilike u isto vreme Ladrovci je primetio dečaka iz Albanije koji je živeo u vojnom kampu u blizini Rake, glavnog grada kalifata. Saznao je da se njegov otac bori na frontu u Iraku blizu Mosula. Ladrovci je bio zabrinut za njega –i on je takođe u detinjstvu izgubio svoj dom. Okoreli borac i Erion, „tihi i uplašeni“ dečak, su sklopili prijateljstvo. U ranu jesen, Ladrovci je jednom nedeljno počeo da vodi Eriona u internet kafiće na svom motociklu kako bi dečak mogao da razgovara sa majkom preko Skajpa. Ladrovci se ubrzo obratio Erionovom ujaku sa zahtevom: u zamenu za 11.000 dolara i imunitet od krivičnog gonjenja, vratio bi Eriona na Kosovo.

Moguće je da se Ladrovci jednostavno umorio od rata. Ali možda je postojao još veći razlog zašto je želeo da ode. Muhadžeri je postajao sve luđi, snimajući se kako ubija vojnike optužene za špijuniranje. Ladrovci je možda čak i počeo da se takmiči sa njim za vernost albanskih regruta i možda je bio mučen zbog osporavanja njegovog autoriteta. Kada pitam Ladrovcija o njegovom odnosu sa Muhadžerijem, on samo počne da se cereka.

Erion je Ladrovciju ponudio izlaz. Dečakova sudbina postala je kontroverzna tema na Kosovu i vlada je bila pod pritiskom da ga spasi. Premijer je odobrio plan kojim bi Ladrovci dobio imunitet u zamenu za „humanitarni čin“ vraćanja Eriona u zemlju. Operacija je bila opasna – vlasti su trebale da sarađuju sa turskom vladom kako bi izvukle Ladrovcija, njegovu ženu i dečaka iz neprijateljske teritorije. Ladrovci je njih troje prokrijumčaro iz Sirije koristeći puteve prepune izbeglicama – „najnesrećnijim ljudima“  koje je Ladrovci ikada video. Njih troje su otišli u Gaziantep, grad u Turskoj, gde su čekali, „paranoični na sve“. Posle pet dana, kosovske bezbednosne službe pokupile su ih iz hotela i stavile na komercijalni let na put kući. Dva policajca na tajnom zadatku sedeli su pored njih tokom leta.

Aerodrom u Prištini bio je preplavljen policijom i novinarima. Kad je Erion izašao iz aviona, majka je pojurila prema njemu da ga zagrli. Dok su se kamere koncentrisale na srećan susret, službe bezbednosti su tiho ispratile Ladrovcija i njegovu suprugu.

Erionova porodica kaže da ne zameraju Ladrovciju zbog ucenjivanja. „Molili smo sve Albance u Siriji koje smo mogli da nam pomognu da vratimo Eriona“, rekao mi je Suad Sadulahi, Erionov rođak. „Čak smo pitali i Ljavdrima Muhadžerija. Fitim [Ladrovci] bio je jedini koji je pristao“. Dve nedelje nakon što se Erion vratio, Sadulahi je otputovao u Obilić kako bi Ladrovciju predao novac koji mu je obećao. Kad su se upoznali, Sadulahi je počeo da razume zašto se Ladrovci okrenuo ka džihadu. „Ušao sam u tu kuću, bacio pogled na tu porodicu – na neverovatno siromaštvo u kojem je ta porodica živela – i sećam se da sam pomislio: Fitimovi razlozi za pridruživanje Islamskoj državi nisu imali nikakve veze sa islamom“.

Nekoliko dana nakon što je Ladrovci dezertirao, ID je zatražila njegovu glavu. Grupa simpatizera Islamske države sačekala ga je na ulici i on je morao da izvadi pištolj kako bi ih oterao. Šest nedelja nakon povratka, probudila ga je majka iz popodnevne dremke. Četrdeset policajaca je opkolilo njegovu kuću. Došli su da ga odvedu u zatvor.

Ladrovci veruje da su kosovske vlasti odustale od dogovora da ga ne terete. Službe bezbednosti pričaju drugu priču. Malo nakon što se Ladrovci vratio, kaže Makoli, počeo je na Fejsbuku da deli uspomene na vreme koje je proveo u Islamskoj državi, uključujući video zapise koje su prikazivali odsecanje glava i reči hvale za kalif. Ladrovci to ne poriče, ali tvrdi da mu je život nakon povratka u Obilić bio užasan. Nedostajalo mu je uzbuđenje i solidarnost Islamske države. Većina njegovih prijatelja nabavila je vize za EU ​​i napustila grad u potrazi za boljim životom. Oni koji su ostali, plašili su ga se. ID je želela njegovu smrt. Ladrovci to nikada ne bi priznao, ali moguće je da je namerno iscenirao sopstveno hapšenje. Zatvor je za njega bio najsigurnije mesto.

Tokom tri godine provedene u zatvoru, Ladrovciju su prilazili radikalizovani zatvorenici koji su želeli da služe kalifatu u Evropi. Sreo je zaverenike koji su umešani u bezuspešne zavere da otruju vodu u Prištini i napadnu gostujuću izraelsku fudbalsku reprezentaciju iz zasede. Pratio je vesti iz Sirije i tugovao zbog toga što je, jedan po jedan, svaki Albanac kojeg je poznavao ubijen u vazdušnim napadima. Takođe je saznao da mu je žena rodila sina.

Imao je i drugu vrstu posetilaca. Pojedinci iz stranih ambasada ispitivali su ga o terorističkim mrežama širom Evrope. Zašto su puške sa Balkana upotrebljene u Bataklan masakru u Parizu u novembru 2015? Zašto su albanski džihadisti prelazili Jadran da bi se sreli sa italijanskim mafijašima? Vezan za sto i obučen u narandžasto zatvorsko odelo, Ladrovci je ogorčeno odgovarao. „Moj sin će postati izvrstan bombaš samoubica“, rekao je jednom diplomati. Ipak, iako on to negira, za Ladrovcija se naširoko veruje da je doušnik kosovskih bezbednosnih službi. „Zašto bi inače bio pušten nakon samo tri godine?“, upitao je jedan kosovski zvaničnik.

Vlade širom sveta suočavaju se sa problemom pronalaženja najboljeg načina da izađu na kraj sa povratkom džihadista kao što je Ladrovci. Administracije na Bliskom Istoku nemaju resurse da se o njima brinu. Njihove matične zemlje su koristile različite pristupe. Albanija je zatvorila samo one koji su regrutovali ljude. Švedska skoro nikoga nije teretila. Izgleda da će Amerika vratiti borce Islamske države u njihovu domovinu kada postoje dovoljni dokazi da se odmah po njihovom dolasku protiv njih podigne optužnica.

Borba protiv Al-Kaide je prirodna tačka poređenja. Članovi Al-Kaide uglavnom su bili mladi, obrazovani muškarci arapskog porekla u svojim dvadesetima. Francuska, Nemačka i Španija stvorile su pravne mehanizme koji su omogućili zatvaranje bilo koga ko je planirao napad. Zakoni koji su stupili na snagu nakon 11. septembra uveli su mogućnost da zaverenici provedu u zatvoru po petnaest i više godina – dovoljno dugo, kako je tada razmišljano, da bi se oni vratili u društvo omekšani srednjim životnim godinama.

Ali ID nije Al-Kaida. Na svom vrhuncu, ID je imala 40 000 boraca iz 80 različitih zemalja. Za razliku od članova al-Kaide, oni nisu pripadali nekom određenom tipu ljudi. Obično ne postoji dovoljno dokaza kako bi se oni doveli u vezu sa određenim planovima protiv njihovih matičnih država. Najveći broj njih može da se tereti isključivo zbog toga što su bili pripadnici terorističke grupe. Ipak, to je teško dokazati. „Osim ako nemate video snimak koji pokazuje kako ti ljudi čine zločine, ovo slučaj se oslanja samo na izjave strana“, rekao je Piter Numan (Peter Neumann), profesor bezbednosnih studija na Kings Koledž Londonu. U većini evropskih zemalja ovo krivično delo ne kažnjava se dužom zatvorskom kaznom.

Veći broj pripadnika Islamske države je pušten iz zatvora nego pripadnika Al Kaide – mnogi su još uvek mladi i gnevniji nego što su bili kada su se priključili. Više od 400 ljudi koje francuski zatvorski sistem trenutno klasifikuje kao „radikalne“ biće pušteno na slobodu do kraja ove godine. „ID je sve ove ljude privukla u orbitu džihadista“, navodi Numan. „Ona ih je zlostavljala, međusobno povezala, usadila im određene veštine. Za deset godina, tokom sledeće generacije, ovaj ogromni skup ljudi može biti ponovo aktiviran, bilo od strane Islamske države ili nekog od novih internacionalnih džihadista“.

Postoje dve teorije o tome kako se treba odnositi prema džihadistima koji se vrate u svoju domovinu. Prva – deradikalizacija – fokusira se na osporavanje njihovog pogleda na svet. Radikali koji su se pokajali posećuju zatvorenike kako bi ih ubedili da se odreknu svojih ubeđenja. Nakon puštanja na slobodu, bivši osuđenici dobijaju posao kako bi se reintegrisali u društvo. Druga strategija – isključenje – zasniva se na pretpostavci da se njihov sistem verovanja nikada neće promeniti. Umesto toga, ona se fokusira na uveravanje muškaraca kao što je Ladrovci da je njihova taktika jednostavno uzaludna. Bivšim članovima Islamske države može se dozvoliti da zastupaju ekstremne stavove. Ali, strategija isključenja pokušava da im oduzme mogućnost da ostvare svoje namere tako što ih stavlja pod stalni nadzor i raskida njihove veze sa drugim ekstremistima.

Nekoliko nedelja pre nego što sam se prvi put sreo sa Ladrovcijem, on je započeo process isključenja. Pripadnici tajne službe su ga svakodnevno posmatrali i bio je sprečen da ostvari svoje stare kontakte. Ipak, pohvalio mi se kako bi mogao da nabavi oružje i rekao da je ponovo posetio forume na kojima se prvi put upoznao sa braćom. A njegova supruga nije završila u zatvoru, čak ni nakon što je priznala da je pisala vođi Islamske države predlažući da postane bombaš-samoubica na Kosovu.

Kada sam se šest meseci kasnije vratio u Obilić, Ladrovci je bio potpuno drugačiji čovek. Prišao mi je šepureći se i uzviknuo: „Nisam naoružan! Ne brinite!“Više mu nije bio problem da se rukuje sa mnom i nije se protivio cigaretama ili muzici u pozadini. Čak su mu i oči izgubile onaj paranoičan pogled.

Još uvek se pomalo čudno ponašao. Stekao je naviku da pokušava da ubije psa lutalice gađajući ih kamenicama. Kad je igrao fudbal, ponekad bi podsticao saigrače da mu dodaju loptu tako što bi izvadio pištolj iz pojasa (njegovi prijatelji insistiraju na tome da je ovo bila samo šala).

Neki drugi stanovnici grada izgleda kao da su srdačniji prema njemu. Većina ljudi sa kojima sam razgovarao želi da napuste Obilić. Ladrovci je otišao ​​u Siriju kako bi uradio nešto sa svojim životom, rekao je jedan od njih. Na njega se gledalo kao na nekoga čije ambicije se mogu oprostiti, slično onima koji su otišli ​​u zapadnu Evropu u potrazi za poslom, a takođe su mu se divili zbog toga što je doveo Eriona kući. Zajednica se okupljala oko njega, obraćajući pažnju na registarske tablice vladinih vozila ili nepoznate bradate muškarce. Dok smo se šetali glavnom ulicom, neko iz auta je svirnuo Ladrovciju. Pokazao je kažiprstom prema nebu u znak pozdrava Islamskoj državi. Vozač je uzvratio pozdrav. Isključenje ga je pretvorilo u neku vrstu slavne ličnosti, a Ladrovci se zagrejao za tu ulogu. Kad sam ga ponovo pitao da li postoji nešto zbog čega se kaje, on je viknuo: „Kalifat još nije gotov!“

Službe bezbednosti su se potrudile da razumeju paradoks čoveka koji izgleda kao da je konačno kod svoje kuće, čak iako želi da se vrati u Siriju. „Da li smatram da je njegova nostalgija za Islamskom državom prava? Ne“, kaže Makoli. „Da li mislim da je Fitim [Ladrovci] opasan? Da“. (Ladrovci je od našeg poslednjeg sastanka stavljen u kućni pritvor.)

Tokom moje poslednje posete Obiliću pozvao sam Ladrovcija. Umesto njega, njegova supruga se javila na telefon. „Znam ko ste“, rekla mi je. „Znam za vaše sastanke sa Fitimom i kunem vam se da ako ga još jednom kontaktirate, Alaha mi, više nikad neće hodati“.

Članak Ekskluzivna ispovest Fatmira Ladrovcija, borca ISIS-a sa Kosova za Ekonomist: Kalifat još nije gotov se pojavljuje prvo na KoSSev.

pic-1024x576.jpg
Javni ServisAvgust 14, 2019

Naše je da oprostimo i da pamtimo, ali ne da zlopamtimo, poručio je juče u Goraždevcu iguman Visokih Dečana Sava Janjić, na obeležavanju 16-godišnjice ubistva dečaka Panta Dakiča i Ivana Jovovića. Hrišćane je pozvao da istraju u veri, običajima i predanjima koji su ih kroz vekove održali na Kosovu i Metohiji, kazao je. „Sve sile sveta nemoćne su da nas sačuvaju ako nemamo veru“, poručio je.

Iguman manastira Visoki Dečani, otac Sava, služio je juče u Hramu presvete Bogorodice u Goraždevcu parastos dečacima ubijenim u rafalnoj paljbi dok su se kupali na reci Bistrici.

„Uzeti su kao najlepši plod u svom detinjstvu. Nikada neću zaboraviti kada sam video to mesto zločina gde su se videli krv, patičice i njihova odeća. Hvala Bogu, neki su se i oporavili i hvala Bogu da nije bilo više žrtava“, kazao je na početku svoje besede otac Sava.

Ubice nisu pronađene, a istraga je obustavljena 2010. godine. Sredinom i krajem 2015. godine, na Goraždevac su izvršena još dva gotovo identična napada, srećom bez žrtava. Ni počinioci ovih napada nisu pronađeni.

Otac Sava Janjić pozvao je okupljene u goraždevačkoj crkvi da ne osećaju gorčinu prema onima koji su činili zločine, ne samo u vremenu rata, već i u vremenu mira.

„Oni će zasigurno odgovarati, ako ne pred sudom čovečijim, sigurno pred sudom Božijim. Prepustimo mi to Gospodu i pomolimo se da im Gospod da pokajanja, da bi i oni u poslednjem trenutku se pokajali i dobili oproštaj od Gospoda. Naše jeste da oprostimo, ali naše jeste i da pamtimo, ali ne da zlopamtimo, da pamtimo molitveno sećajući se onih koji su postradali“, preneo je poruku pomirenja.

Na šesnaestu godišnjicu zločina otac Sava je uputio ipak i poruku utehe.

„Uz svu tugu i bol, sećanje na nevinopostradale, Ivana i Pantu, i na sve ostale koji su ovde postradali, znane i neznane, čija imena samo Bog zna, radujemo se istovremeno i blagodarimo Gospodu što nas nije zaboravio, što nas nije ostavio“.

„Da budemo dostojni i živimo dostojno, da budemo dostojni imena Hristovog, da živimo u miru i da se objedinimo u veri i svesti da smo deca Svetog Save“, kazao je apelujući na prevladavanje svih razlika.

„Ako izgubimo tu veru, ništa nas neće sačuvati, jer sve sile sveta nemoćne su da nas sačuvaju ukoliko nemamo tu veru. To je vera koja je održala i ovo selo kroz vekove osmanske vlasti, to je vera koja je sačuvala brojne naše vernike i severno i južno od Ibra, širom Kosova i Metohije. To je vera koja je sačuvala i preostale Srbe u Krajini i na svim stratištima gde je naš narod stradao“, naglasio je iguman Visokih Dečana.

Na Kosovu mir srpski narod može da postigne jedino istrajavanjem u veri i očuvanjem domova i predanja, kao i okupljanjem oko svetinja.

„Da ostanemo koliko je god to moguće verno svedočeći svoju veru i Gospod će nam podariti mir, mir pre svega u našoj duši, mir koji se ne može steći nikakvim materijalnim bogatstvima, moći i slavom koji su prolazni, osim mira, koji se ne zadobija nikakvim  zemaljskim sredstvima“.

Čak i onda kada pojedincima ne izgleda onako kako su očekivali, srpski narod koji veruje u Hrista treba da zna i veruje da on svakom daje ono što je za njega najbolje, te da je u njemu i njegovom carstvu istinska radost i otadžbina.

„To carstvo počinje ovde u našim srcima, kada oprostimo prvo jedni drugima, kada se izmirimo jedni sa drugima, a tome nas uče i naši novomučenici, Panto i Ivan, otac Stefan i Hariton – koji su život svoj položili za veru svedočeći istinu“, kazao je otac Sava podsetivši i na otmicu i brutalna ubistva pravoslavnih monaha u Metohiji neposredno nakon rata.

Sa dečanskim arhimandritom pomen je služio još jedan iguman, omiljen u srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, otac Ilarion iz manastira Draganac, nekada i sam dečanski monah.

Članak Iz besede oca Save: Da oprostimo, pamtimo, ne da zlopamtimo. Da živimo dostojno se pojavljuje prvo na KoSSev.

IMG-3714-1024x768-300x225-1.jpg
Javni ServisAvgust 10, 2019

U Goraždevcu je večeras završen tradicionalni turnir u malom fudbalu pred oko stopedeset gledalaca i navijača.

Ovogodišnji pehar i novčanu nagradu osvojila je ekipa „Kosača“. Meč je prekinut ranije pri rezultatu 1:0 za „Kosače“, jer je ekipa „Aleksandar Vučić“, napustila teren nezadovoljna odlukom sudije da ne dosudi penal u njihovu korist nakone jedne sporne situacije.

Tradicionalni turnir u malom fudbalu održava se svake godine početkom avgusta. Tradicija je duga više od pola veka i nije prekidana osim u avgustu 1999. godine, zbog loše bezbednosne situacije u tada jedinom preostalom srpskom selu u Opštini Peć.

Poslednjih godina primetan je pad broja ekipa i kvaliteta organizacije turnira.

Radio Goraždevac

Članak Goraždevac: Ekipa „Kosača“ pobedila ekipu „Aleksandar Vučić“ u malom fudbalu se pojavljuje prvo na KoSSev.

Pasos-srpski-300x169-2-1.jpg
Javni ServisAvgust 10, 2019

Piše: Milica Andrić Rakić

Za razliku od odluke o taksama, koja je najavljena i obrazložena o političkim ciljevima, ova odluka Vlade Kosova došla je bez javnog upozorenja putnicima i bez obrazloženja zašto je do reciprociteta došlo sada.

„Carinski službenik mi je saopštio da je u mom slučaju jedino potrebna lična karta i da me ne može pustiti ako je nemam kod sebe, iako sam sa sobom imala pasoš. Bio je jednako zbunjen kao i ja. Rekao mi je da je ta odluka stupila na snagu prvog avgusta ali da ne zna zbog čega“, objašnjava za DW situaciju sa prištinskog aerodroma Jovana Radosavljević koje je 4. avgusta, kao i mnogo puta pre toga pokušala da poleti sa tog aerodroma koristeći srpski pasoš.

„Rekao je da su instrukcije jasne: državljani Republike Srbije sa prebivalištem van Kosova i Metohije ne mogu proći pasošku kontrolu bez predate lične karte na uvid“, objašnjava dalje Radosavljević ono što joj se u tom trenutku učinilo kao čudna praksa, za nekoliko dana će postati vest u većini srpskih medija, ali tek nakon što se pročuje da se ista odluka sprovodi i na drumskim prelazima.

Odnosi Beograda i Prištine su na silaznoj putanji od novembra prošle godine kada je usvajanjem odluke o uvođenju takse od najpre 10, a kasnije i 100 odsto na uvoz proizvoda iz Srbije i Bosne i Hercegovine obustavljen dijalog u Briselu. Većina od preko 20 dogovora koji su tekovina ovog diplomatskog pokušaja EU, ušli su u fazu regresije, pa ne samo da se neki ne sprovode, nego se komplikuje i sprovođenje onih koji su donekle funkcionisali. Najnoviji primer u nizu je Sporazum o slobodi kretanja.

Za razliku od taksi, ova odluka ipak u skladu sa sporazumom?

U nekom trenutku tokom protekle nedelje, kosovsko Ministarstvo spoljnih poslova, bez prethodne najave odlučuje da promeni politiku granične policije i na prelazima zabranjuje upotrebu srpskih pasoša izdatih osobama sa prebivalištem u gradovima centralne Srbije. Srpski pasoši koji se izdaju za državljane Srbije sa prebivalištem na teritoriji gradova na Kosovu zabranjeni su još juna 2017. godine.

Kosovo tvrdi da je najnovija odluka u skladu sa Sporazumom o slobodi kretanja iz 2011.

Sporazum o slobodi kretanja zaista ne obuhvata nikakav dogovor u vezi sa pasošima. Kako je autorki teksta još 2017. objasnio tadašnji srpski pregovarač, Borko Stefanović, u ovoj fazi su pregovori bili striktno tehnički i podrazumevali su upoznavanje obe strane sa izgledom dokumenata u upotrebi. Tada je, kako je objasnio, razmenjen „specimen“ ličnih karata, vozačkih dozvola i izvoda iz matične knjige rođenih na obe strane.

„Srbija nije diskutovala o važnosti pasoša kao putnog dokumenta, niti bi nam palo na pamet da dovodimo u pitanje validnost sopstvenih dokumenata“, objasnio je Stefanović.

Slično je tumačenje i predsednika Aleksandra Vučića. Za njega se podrazumeva da „ako imate pravo da prelaz pređete sa ličnom kartom, imate pravo i da to učinite sa pasošem“.

Međutim, upravo se to ne podrazumeva za srpske vlasti kada su imaoci kosovskih dokumenata u pitanju. Iako je Sporazum o slobodi kretanja u velikoj meri olakšao putovanje imaocima kosovskih dokumenata u i kroz Srbiju, zanemarivši pritom kosovske Srbe i njihovu mogućnost da putuju južno od Ibra sa srpskim dokumentima, Srbija iz posebnih procedura za ulazak imaoca ovih dokumenata na teritoriju centralne Srbije izuzima kosovske pasoše.

Uz izdavanje posebnog dokumenta o ulasku/izlasku osoba sa kosovskom ličnom kartom, vozačkom dozvolom, ili u slučaju maloletnika, izvodom iz matične knjige rođenih, može ući u centralnu Srbiju, ali ne i sa kosovskim pasošem.

Isti način interpretacije sporazuma sada koriste i kosovske vlasti. Pasoši nisu deo sporazuma, što znači da se pasoši ne prihvataju kao validna putna dokumenta.

Bitno je napomenuti da prema Sporazumu, Kosovo takođe ima pravo na proceduru izdavanja dokumenta o ulasku/izlasku, čime bi se dodatno mogao zakomplikovati ulaz na Kosovo. Takođe, iako nije bilo u obavezi po sporazumu, Kosovo je do sada prihvatalo srpske pasoše jer su tada putnicima prilikom prelaska ta putna dokumenta overavana pečatom „Republike Kosovo“ što je odličje državnosti koje je Kosovu bilo bitno da iskaže.

Ko pije, a ko plaća?

Za razliku od odluke o taksama, koja je najavljena i obrazložena političkim ciljevima, ova odluka Vlade Kosova došla je bez javnog upozorenja putnicima i bez obrazloženja zašto je do reciprociteta došlo sada.

„Da ni sami službenici, a ni putnici koji relativno često koriste ovaj aerodrom zbog jeftinijih i frekventnijih letova, nisu bili upoznati sa novom odlukom, potvrdio je i sam službenik na pasoškoj kontroli da je bilo nekoliko slučajeva da su putnici propustili letove jer nisu imali propisane isprave, iako o tome nisu bili obavešteni“, objasnila je za DW Radosavljević, inače direktorka organizacije Nova društvena inicijativa iz Mitrovice.

Odmah po vesti o zabrani srpskih pasoša reagovali su i Albanci iz Bujanovca, Medveđe i Preševa, zatraživši da budu izuzeti iz ove odluke jer su mnogi već „zarobljeni“ na Kosovu gde borave u poseti porodicama povodom predstojećeg Bajrama ili treba da slete na Prištinski aerodrom kada se budu vraćali sa letnjih odbora.

Odluka deluje kao politička, ali pored javnog upozorenja o uvođenju ovakve odluke, izostalo je „preuzimanje odgovornosti“ bilo kog zvaničnika iz Prištine zbog uvođenja ovako iznenadne nove prakse. Pritom, Vlada Kosova se nakon ostavke kosovskog predsednika, Ramuša Haradinaja, nalazi u nerazjašnjenoj situaciji i postavlja se pitanje ko je uopšte imao nadležnost da donese takvu odluku.

„Meni je lično čudna da se ova odluka sada uvede. Verujem da ima veze sa reciprocitetom i Sporazumom o slobodi kretanja koji je potpisan 2011, ali mi je tajming nejasan. Gužve koje se stvaraju na prelazima u letnjem periodu mogu biti razlog, jer kosovska strana tvrdi da je za gužve odgovorna Srbija. Ova odluka, po meni, jedino može da ima veze sa frustracijom Prištine koja proizilazi iz odnosa sa Srbijom i mrtvim Briselskim dijalogom“, smatra Radosavljević.

Ova odluka najnegativnije će se odraziti na maloletnu decu. Srbija ne izdaje izvode iz matične knjige rođenih sa fotografijom, dok nije izvesno da će srpski organi prihvatiti da izdaju internacionalni izvod namenjen za teritoriju Kosova.

DW

Članak Kosovo zabranilo srpske pasoše se pojavljuje prvo na KoSSev.

042016-crta-09-300x199-1.jpg
Javni ServisAvgust 10, 2019
Tamara Skrozza je novinarka nedeljnika Vreme i Novinske agencije FoNet. Novinarstvom je počela da se bavi 1997, kao novinarka nezavisnog Radio Indexa, da bi u maju 2000. počela da piše i za nedeljnik „Vreme“. Sarađivala je sa više mesečnih revijalnih izdanja i TV produkcija, a trenutno – pored rada u matičnim redakcijama – piše za portal Cenzolovka i magazin „Optimist“. Aktivna u grupama za slobodu medija.
Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.

Piše: Tamara Skrozza

Ima reči od kojih dobijam alergijsku reakciju. I fraza koje mi izazivaju digestivne probleme.

Kad neko, na primer, kaže „lepši pol“ – a u „lepšem polu“ pritom ima mnogo onih koje lepotom nisu ni prineti nekim muškarcima.

Ili kad neko, recimo, iste te muškarce označi kao „jači pol“. A istovremeno, ima onoliko žena koje su fizički, mentalno, finansijski i na sve druge načine jače od „jačeg pola“.

Isto tako, kad se pomene „bolja polovina“ ili „lepša polovina“, ispada da je ona druga strana „lošija polovina“, „ružnija polovina“. U najboljem slučaju, ispada da je „polovina“, što je takođe jezivo – jer podrazumeva da je čovek ceo, samo ako pronađe onaj nedostajući deo, fatalnu polovinu sebe.

Osim toga, nervira me kada se kaže „konstruktivni razgovori“, „saradnja u regionu“, „očuvanje mira i stabilnosti“. Sve to, naime, ne znači ništa: ako su razgovori stvarno bili konstruktivni, reci o čemu se razgovaralo i kako se završilo; ako region sarađuje, reci u čemu i kako konkretno; šta tačno znače „mir“ i „stabilnost“, pa da se o tome siti ispričamo.

*****

No, ni po jada za sve to što mi ide na živce: sve je to, u manjoj ili većoj meri zapravo bezopasno. Ne zato što je samo po sebi benigno, već ga je benignim učinila hiperinflacija, prevelika upotreba. Toliko puta dnevno čujemo te i slične besmislene, stereotipne ili bizarne fraze, da su se one vremenom jednostavno izlizale i izgubile snagu i moć koju su primarno posedovale.

Problem je, međutim, u frazama koje na ovom terenu – uprkos besomučnom ponavljanju – i dalje imaju moć. One uzburkavaju krv svakom ko je sirotinja, čija su očekivanja izneverena, svakom koga su izdali ljudi ili država, ko želi nekakvu osvetu ili poravnanje, ko je u manjoj ili većoj meri povodljiv, ko se nada ili veruje da će jednog dana biti bolje, da pod ovim plavim nebom ima nekakve pravde.

A takvi su, u potpunosti ili delimično, skoro svi na Balkanu – svako od nas ponaosob.

Možda najpoznatija iz tog serijala jeste rečenica Slobodana Miloševića iz 1987. godine:

„Niko ne sme da vas bije“. Do iznemoglosti ponavljana, ispisivana po transparentima, postala je svojevrsni moto Miloševićevog režima, iako je te koje niko nije smeo da bije, u međuvremenu nemilice prebijao svako – uključujući i samog Slobu, koji se nije libio da podigne pendrek, pa i pištolj, na svoje političke protivnike.

Mnogo je onih koji su u poslednje vreme pokušali da se približe toj antologijskoj paroli. Tako je recimo Aleksandar Vučić, ljut što Evropska unija dozvoljava Hašimu Tačiju da gliserom oplovljava Gazivode, krajem septembra prošle godine uzdahuo i uz predugačke, teatralne pauze, saopštio da „srpska suza nema roditelja“. Htelo se reći da je Srbija usamljena, da nema saveznike, da je Evropska unija ne razume, ali to valjda ne bi zvučalo tako poetično i mobilišuće. Baš kao što ne bi zvučalo ni pravo, istinito objašnjenje – da predsednik itekako voli evropske lidere, da oni očigledno vole njega, da njegova „suza“ ima i roditelja i hranitelja, ali da povremeno mora da se dodvori i domaćoj javnosti, da kaže kako se on eto bori za sve nas.

Isto tako, pre nekoliko dana je predsednica Hrvatske briljirala podsećanjem na vojnu akciju Oluja 1995, tokom koje su stotine hiljada Srba proterane i ostale bez doma: „Najradije bih uhvatila pušku i otišla na ratiše, ali shvatala sam da nije stvar samo u mecima i u suočavanju s onima ispred vas“.

Za one kojima Grabar Kitarović nije predsednica i one koji smatraju da je upravo ona najozbiljnija konkurencija Ivici Dačiću po stepenu lupetanja – sve to je zaista smehotresno. Zamislimo, uostalom, Kolindu kako baca bombe na bunkere, puca po Kninu, vozi tenk, previja ranjenike ili obavlja bilo kakvu vojnu aktivnost! Međutim, s druge strane, sigurno je da je hrvatska predsednica s tom pričom osvojila svoje potencijalne birače – isti oni koji „padaju“ na Vučićeve suze-siročiće, isti oni koji su „padali“ na Slobine parole, lako „padnu“ na Kolindu s puškom. Jer, to su zapravo isti ljudi, samo s različitim zastavama i različitim vođama koje su spremni da slede, bez obzira na sve.

******

S druge strane, ni te predsedničke jezičke bravure nisu najopasnije. One se pojavljuju s vremena na vreme, u prigodnim trenucima, pod reflektorima. Što se mene tiče, najopasnije je ono što se čuje svakog dana, čega je sve češće, što samo po sebi nije opasno, ali što je u poslednjih tridesetak godina obično najavljivalo krv ili pratilo krvoproliće.

Pre svega, tu je imenica „narod“: na primer, ono kad lider obeća kako će Srbija zaštiti „svoj narod“ (u nastavku: „i neće sedeti skrštenih ruku“), kako „naš narod“ ima/radi/hoće ovo ili ono, ili kako su intelektualci „lepo smislili da narod crkne“. Zahvaljujući takvim sad već decenijskim zaklinjanjima, ta je imenica izgubila svoje primarno značenje i odavno više ne označava građane i građanke koji pripadaju istom etnicitetu: već godinama, ona je u mom vokabularu izjednačena sa grupom ljudi koje će lider pre ili kasnije ostaviti na cedilu, jer ih i ne smatra ljudima, već beslovesnom masom koja nema ime, privatnost, život, ili prava.

Reč „živalj“ još je grđa: tu je narod sveden na one koji beže, koji su već uništeni, ostavljeni bez ičega, koji ne znaju, ne umeju, nemaju, nisu svesni. Tako smo pre neki dan čuli da je predsednik Srbije „veoma zadovoljan zbog činjenice da Srbija nikada nije investirala u srpski živalj na KiM kao što to sada radi“. Zašto živalj? Zašto ne „građane i građanke“, zašto ne „ljude“? Konačno, kako se to tačno „investira u živalj“? Šta to tačno i praktično znači?

U istom rangu su i „vekovna ognjišta“. Današnja deca verovatno čak ni iz knjiga i filmova više ne mogu da saznaju šta su u prevodu ognjišta. Malo je zapravo onih mlađih od 60-70 godina koji bi kroz maglu mogli da se sete šta to zapravo znači i kako izgleda. Zašto nam ne kažu da je „najbitnije da ljudi ostanu u svojim domovima“, da sačuvaju svoje kuće i živote, umesto poruke o čuvanju ili napuštanju ognjišta? Jednostavno, kao i u slučaju one suze, puške, naroda ili življa – reč je o čistoj poetici. Sazvučju tonova i značenja koje podiže, uzbuđuje, uzburkava krv, mobiliše.

Jer, ognjište nije samo kuća, stan, šporet, kupatilo i špajz: to su kosti predaka, tradicija, istorija, vera, živi i mrtvi, suze i puške.

I sve bi to bilo u redu, pokazivalo bi – ako ništa drugo – bogatstvo jezika, da nam ne tako davna istorija pokazuje da su upravo oni koji su pričali o ognjištima, bili najodgovorniji za napuštanje tih ognjišta; da su oni koji su se pozivali na narod, taj narod ostavljali na kolenima; da su iza onih koji su sa političkih tribina zapomagali o življu, ostajala samo groblja.

*****

Žao mi je što ne govorim albanski, ali sigurno je i taj jezik bogat rečima duboko ukorenjenim u politici poslednjih decenija, kojima su lideri zavaravali i zavodili, manipulisali i zloupotrebljavali one o čijem su interesima trebalo da vode računa.

Još više, žao mi je što reči koje smo već pomalo zaboravili ponovo ulaze u upotrebu, što ih opet čujemo svakog dana i što je sasvim sigurno da baš one – kao i toliko puta do sada – najavljuju mrak i zlo.

……

Tamara Skrozza je novinarka nedeljnika Vreme i Novinske agencije FoNet. Novinarstvom je počela da se bavi 1997, kao novinarka nezavisnog Radio Indexa, da bi u maju 2000. počela da piše i za nedeljnik „Vreme“. Sarađivala je sa više mesečnih revijalnih izdanja i TV produkcija, a trenutno – pored rada u matičnim redakcijama – piše za portal Cenzolovka i magazin „Optimist“. Aktivna u grupama za slobodu medija.
Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.

 

Članak Poetika zla i mraka se pojavljuje prvo na KoSSev.

Screenshot_1-2-1.png
Javni ServisAvgust 10, 2019

Kosovska javnost već nekoliko dana sa posebnom pažnjom prati slučaj Riljinda Beriše (Rilind Berisha) prvenstveno zbog poziva koji je dobio iz Haga iako je on tokom rata na Kosovu imao svega osam godina.

U međuvremenu, Beriša, inače službenik kosovskog ministarstva pravde, pojavio se u Hagu, i kako su tada preneli kosovski mediji, dva dana za redom je ispitivan.

Kako je naveo portal Epoka e re, on je drugog dana odbio da odgovori na pitanja tužioca Specijalnog suda bez prisustva advokata i tada je ispitivanje i prekinuto.

Isti portal, tada je naveo i da nakon što je Beriša odbio da odgovori na postavljena pitanja, jedan od tužioca Specijalnog suda pokušao je da pošalje slučaj sudu i da ga na taj način zadrže u Hagu do nove odluke suda.

Međutim, prema izvorima Epoka e re, advokat Riljinda Beriše je intervenisao kako Beriša ne bi ostao u Hagu i kako bi se  vratio na Kosovo.

Sada u medijima u Prištini isplivavaju i novi ekskluzivni detalji

Beriša, koji inače radi u Kancelariji za zaštitu potencijalnih optuženih od strane Specijalnog suda pri kosovskom ministarstvu pravde, nije osumnjičen za bilo kakav „zločin“ u ratu, već je ispitivan zbog navodnog „curenja osetljivih informacija iz kancelarija“, prenosi Gazeta Express, pozivajući se na svoje izvore.

„Berišin poziv u Hag, nije imao nikakve veze sa onim čega se sećao iz prošlog rata, već sa funkcijom koju trenutno obavlja u ministarstvu pravde, odnosno u Kancelariji za zaštitu potencijalnih optuženih od strane Specijalnog suda“, piše Gazeta.

Razlog poziva u Hag bio je taj što se sumnjiči da je počinio „neke povrede zakona“ tokom obavljanja dužnosti kao i zbog „curenja“, dodaje Gazeta Express.

Kako ovaj prištinski portal prenosi, Beriša, kao ni njegov šef Driton Ljajći (Driton Lajçi), nisu želeli da komenatarišu razloge za poziv u Hag.

S druge strane, kosovsko ministarstvo pravde tvrdi da je Beriša bio pozvan da govori o mandatu kancelarije u kojoj radi, ali nisu objasnili zašto onda na razgovor nije pozvan i sam direktor kancelarije, Driton Ljajći.

Nije isključeno, prema istom izvoru, da Beriša bude opet pozvan.

„Zvali su ga i pitali i pitali više pitanja o mandatu kancelarije, o ljudima koji su dobili pozivu Specijalnog suda, kako su komunicirali sa njima. Drugog dana odbio je da odgovora na pitanja, jer više nije imao šta da odgovori, jer je sve o načinu komunikacije određeno je mandatom kancelarije. Ali nije isključeno da će ga ponovo pozvati ako imaju bilo kakvih nedoumica u komunikacijskom radu“, to je barem verzija službenika Ministarstva pravde koji nije želeo da bude imenovan, prenosi Gazeta Express.

Gazeta Express kontaktirala je Specijalni sud u vezi sa Berišom, međutim, osim toga da sud ne komentariše medijske izveštaje, drugih odgovora nije bilo.

„Specijalni sud ne komentariše medijske izveštaje ili status istrage ili kada će biti podignute potencijalne optužnice. Takođe, Specijalni sud je dužan da štiti privatnost svih pojedinaca“, rekao je portparol Kristofer Benet.

Podsećamo, Beriša je protekle nedelje na svom nalogu na društvenoj mreži Fejsbuk napisao da je 18. jula ove godine dobio poziv da se petog avgusta pojavi pred Specijalnim sudom u Hagu. Tom prilikom je naveo i da ne zna zbog čega je poziv i dobio.

KoSSev: Spisak do sada javnosti poznatih ispitanih

Specijalno tužilaštvo za ratne zločine na Kosovu, od novembra prošle godine pa do danas, ispitalo je više stotina osoba. U nastavku sledi lista osoba koje su javno saopštile da su ispitane od strane ove institucije:

  1. Gani Geci, bivši poslanik LDD, ispitan je početkom novembra na nepoznatoj lokaciji na Kosovu. Kako je sam izjavio, biće svedok za pet ubistava pred sudom u Hagu.
  2. Rustem Mustafa – Remi, bivši komandant „Operativne zone OVK“ u Labu i bivši poslanik Skupštine Kosova, ispitan 14. i 15. januara u Hagu. Ispitivan u svojstvu „osumnjičenog svedoka“, kako je sam rekao. Advokat – Arianit Koci.
  3. Astrit Šabani, bivši pripadnik OVK, je na odsluženju zatvorske kazne od 20 godina u zatvoru u Dubravi, zbog ubistva 4 Roma i jednog Albanca. Specijalno tužilaštvo ispitalo ga je u zatvoru 8. decembra, kako prištinski mediji prenose, zbog sumnje da je ubio jednog Srbina i dvojicu Roma.
  4. Sokolj Dobruna, bivši predsednik „Vojnog suda Oslobodilačke vojske Kosova“, pozvan je od Specijalnog suda na ispitivanje 12. decembra u Prištini. Prvobitno mu, kako su prištinski mediji javili, nije predočeno u kom svojstvu će biti ispitan, tokom ispitivanja u Hagu 13-14 decembra, video je, po sopstvenoj izjavi da je pisalo svedok, ali da na osnovu pitanja koja su mu postavljali, kako je rekao, ne može da isključi mogućnost i da bude osumnjičen.
  5. Nazif Mehmeti, Kapetan Dini, bivši „šef vojne policije OVK u operativnoj zoni Laba“. Pozvan je od Specijalnog suda da se pojavi na saslušanju od 22. do 24. januara u Hagu. Nije mu predočeno u kom svojstvu će biti ispitan. Advokat – Tahir Recaj.
  6. Sami Ljuštaku, bivši komandant OVK, pripadnik tzv. „Dreničke grupe“. Ljuštaku je ispitan i 17. januara u Hagu, „branio se ćutanjem“. Nije mu predočeno u kom svojstvu će biti ispitan. Advokat – Arianit Koci.
  7. Remzi Šalja, komandant „Crvena Jabuka“, „komandant specijalne jedinice glavnog štaba OVK“, pozvan je na saslušanje 17. januara u Hagu. Nije mu predočeno u kom svojstvu će biti ispitan. Izjavio je da se „neće predati“ niti odgovoriti na poziv. Advokat- Natalj Bulakaj. U međuvremenu je stigla i nova vest– Šalji se „gubi svaki trag“, a početkom februara je Osnovni sud u Prizrenu izdao međunarodnu poternicu za Šaljom. Šalja je 24. maja uhapšen po nalogu Osnovnog suda u Prizrenu a u skladu sa optužnicom za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Početkom jula osuđen je na 14 godina zatvora zbog otmice Albanca koji je kasnije pronađen mrtav.
  8. Safet Sulja, pukovnik OVK, deo „operativne zone Paštrik“, pozvan od Specijalnog suda na saslušanje 12. decembra u Prištini. Kako je sam izjavio, pozvan je u svojstvu svedoka. Ispitan je kada i Sokolj Dobruna, od 13-14. decembra.
  9. Sabahajdin Cena, bivši „OVK“ pripadnik u „operativnoj zoni Paštrik“, saslušan 14. i 15. januara u Prištini. Njegov advokat, Mahmut Haljimi, izjavio je da je njegov klijent ispitan u svojstvu osumnjičenog.
  10. Suljejman Seljimi, bivši glavni komandant „OVK“, dobio poziv za saslušanje u Hagu za 9. januar. Nije se odazvao pozivu zbog „narušenog zdravlja“, ali je potom ispitan u Prištini 6. februara. Trenutno je na uslovnom otpustu sa izdržavanja zatvorske kazne zbog počinjenih ratnih zločina protiv civilnog stanovništva.
  11. Raimonda Reci, prva pripadnica OVK koja je dobila poziv za saslušanje od Specijalnog suda u Hagu. Poziv joj je uručen početkom decembra, i kako je navela, rečeno je da je pozvana u svojstvu svedoka.
  12. Ismet Tara, poznatiji kao „Komandant Hodža“ primio je poziv za saslušanje 20. decembra. Tara je ispitan u Hagu, u svojstvu osumnjičenog 17. februara, a ispitivanje je trajalo nekoliko dana.
  13. Naser Krasnići, bivši komandant OVK za oblast Paštrik ispitivan je dva dana u Prištini, saopštio je njegov advokat Fljorin Vertopin 18. januara.
  14. Nazif Mehmeti, bivši šef vojne policije OVK u operativnoj zoni Laba, ispitan je u svojstvu osumnjičenog u Prištini 22. i 23. januara.
  15. Faton Mehmetaj, bivši član OVK, ispitan je 4. februara u Hagu. Nije poznato u kom svojstvu je Mehmetaj bio ispitivan.
  16. Mahir Hasani, pozvan na ispitivanje 11. februara u Hagu, javio je prištinski Insajderi, ali je vest demantovao sam Hasani. Međutim, početkom februara, advokatska kancelarija Artana Ćekinija saopštila je da je specijalno veće Ustavnog suda suspendovalo nalog specijalnog tužioca prema g. Hasaniju za predaju dokumenata, podataka, beleški i specifikovanih dokumenata iz naloga specijalnog tužioca.
  17. Ljahi Ibrahimaj (Lahi Ibrahimaj) general OVK iz Metohije (Dukagjin), potvrdio je 11. februara da mu je uručen poziv od strane Specijalizovanih veća i najavio da će ga tužilac ispitati. Odbio je da kaže kada će biti ispitan i u kom svojstvu.
  18. Isuf Gaši ispitan je od strane Kancelarije specijalnog tužioca 20. februara u svojstvu svedoka.
  19. Pjeter Šalja poznatiji kao „Komandant vuk“ ispitan je u svojstvu osumnjičenog u Briselu. Ovu vest saopštio je Šalja 21. februara, ali tada nije precizirao kada je ispitan, već je naveo da je bio ispitan „pre nekoliko dana“.
  20. Bljerim Kuči, poslanik Alijanse za budućnost Kosova, prvobitno je potvrdio da će biti ispitan 12. marta. On je izjavio da će „ispuniti svoju obavezu“ i odazvati se sudu. Kuči nije objasnio u kom svojstvu ga je pozvao Specijalni sud, ali je zatražio od medija da ga ne kontaktiraju sa dodatnim zahtevima. U međuvremenu, portal Zeri je preneo vest da se očekuje da Kuči bude ispitan u Hagu 7. aprila.
  21. Osman Karpuzi, bivši pripadnik OVK, potvrdio je prošlog meseca da je pozvan na ispitivanje u Hag 13. i 14. marta.
  22. Baškim Ndrecaj, bivši pripadnik OVK iz Suve Reke 13. marta dobio je poziv Specijalnog suda. Ndrecaj je ispitan maja i to kako je saopštio, u svojstvu osumnjičenog. Rekao je i da se branio ćutanjem.
  23. Saljih Ljajći, komandant 136. brigade OVK, ispitan je 14. marta, saopštilo je „Udruženje ratnih veterana OVK“ iz Peći, ali ne i u kom svojstvu je bio ispitan.
  24. Enver Šalja, bivši predstavnik OVK u Nemačkoj. Poziv za saslušanje u svojstvu svedoka uručen mu je upravo u Hagu gde je boravio zajedno sa Ismetom Tarom koji je tamo ispitivan u svojstvu osumnjičenog.
  25. Bivši pripadnik OVK kojem je u Tirani izvađen bubreg, čiji identitet je poznat TV Kljan Kosova, ispitan je tokom marta u kancelarijama EULEX-a u Prištini.
  26. Rahim Hašimi (Rrahim Hashim), bivši pripadnik “Delta komandnih snaga” 138. brigade OVK, primio je poziv Specijalnog suda i pojaviće se na ispitivanju 9. aprila u Hagu u svojstvu osumnjičenog. Hašimija je uhapsila Kosovska policija u maju zbog sumnje da je sa organizovanom kriminalnom grupom počinio krivična dela „zelenašenje“, „prinuda“ i „prevara“, međutim, za razliku od četvorice uhapšenih u akciji „Talas“ kojima je određen pritvor, Hašimi je odmah po hapšenju oslobođen.
  27. Mendim Daka – Šari (Mendim Daka „Sharri“) bivši komandant specijalne jedinice „Generalštaba OVK“, kako je prenela Gazeta Express 13. maja trebalo je da putuje u Hag na poziv Specijalnog suda.
  28. Fljamur Hoti (Flamur Hoti), bivši pripadnik OVK, kako je sam potvrdio, pozvan je od strane Specijalnog suda za 28. maj. Nije poznato da li je i u kom svojstvu ispitan.
  29. Šukri Buja (Shukri Buja), bivši komandant OVK za zonu Nerodimlja i bivši gradonačelnik Lipljana, kako je sam potvrdio za Gazetu Express, biće ispitan u svojstvu osumnjičenog za ratne zločine na Kosovu 17. jula u Hagu.
  30. Ramiz Ćerićin (Ramiz Qeriqin), poznat kao „komandant Lav“, ispitan je 9. jula u Prištini u svojstvu osumnjičenog, kako je sam naveo. Medijima je rekao da nije mogao da putuje u Hag zato što nema pasoš jer je na poternici INTERPOL-a, pa mu je omogućeno da bude saslušan u kancelariji EULEX-a u Prištini.
  31. Naim Maljoku, savetnik kosovskog premijera, Ramuša Haradinaja i bivši načelnik Oslobodilačke vojske Kosova, saopštio je 10. jula da je u Hag pozvan u svojstvu svedoka.
  32. Ramuš Haradinaj, koji je u tom trenutku vršio funkciju premijera, saopštio je 19. jula da je dobio poziv za ispitivanje od Kancelarije specijalnog tužioca i da će se u Hagu pojaviti u svojstvu osumnjičenog zbog čega je podneo ostavku na funkciju premijera. Haradinaj je bio ispitan u Hagu 24. jula.
  33. Bisljim Zurapi (Bislim Zyrapi), savetnik predsednika Kosova i istovremeno bivši načelnik štaba OVK, pozvan je od strane Specijalnog suda u svojstvu osumnjičenog. Saslušanje je, kako je sam potvrdio za kosovske medije, zakazano za 4. avgust.
  34. Sokolj Bašoten (Sokol Bashotën), kao i grupa bivših pripadnika OVK iz Prizrena, biće saslušana u Hagu, potvrdio je za Insajderi predsednik bivših pripadnika OVK, Hisni Gucati (Hysni Gucati). Datum zakazanog ispitivanja, za sada nije poznat.
  35. Jakup Krasnići, bivši predsednik kosovske skupštine, ispitivanje je bilo zakazano za 24. jul, nije saopštio u kom svojstvu će biti ispitan.
  36. Miljaim Zeka, poslanik u kosovskoj skupštini, dva puta je već bio ispitan od strane Specijalnog suda, potvrdio je on. Kako je sam naveo, ispitan je u vezi sa slučajevima ubistva Ahmeta Krasnićija, Rastina Kićine, ali i još jednom slučaju o zatvoreniku koji je rekao da mu je Zeka „spasio život u zatvoru OVK u Albaniji“.
  37. Avdi Ibrahimi, pripadnik „OVK“ „Brigade Paštrik“, pozvan je da da iskaz 2. oktobra, ali nije saopštio u kom svojstvu će biti ispitan.
  38. Jedan pripadnik „OVK“ iz „Brigade Paštrik“ je dobio poziv za ispitivanje prošle nedelje. Želeo je da ostane anoniman, a o njegovom pozivu je javnost obavestilo Udruženje veterana „OVK“. Nije saopšteno u kom svojstvu će biti ispitan.
  39. Novinar Nuhi Bitići saopštio je krajem jula da ga je ispitao specijalni tužilac, ali nije predočio gde, niti u kom svojstvu je ispitan.
  40. Time Kadrijaj, poslanicu u kosovskoj skupštini, koja je tokom rata služila u OVK kao vojni lekar u zoni Dukađini (Metohija), kontaktirao je Specijalni sud i u Hagu bi trebalo da se pojavi u septembru.
  41. Riljind Beriša, službenik kosovskog Ministarstva pravde, poziv je dobio 18.jula a pred sudom u Hagu bi trebalo da se pojavi 5. avgusta. Nije poznato u kom svojstvu će biti ispitan. Beriša je tokom rata na Kosovu imao samo osam godina.

Članak Službenik kosovskog ministarstva pravde u Hag pozvan zbog curenja informacija? se pojavljuje prvo na KoSSev.