Ulazimo u gradski autobus i sedamo u prvi red iza srednjih vrata. Krajičkom oka i svesti registrujem da iza nas sedi relativno mlađa žena, oko 35-40 godina, ni po čemu upadljivog, kamoli jurodivog, izgleda i držanja. Posle nekog vremena, u autobus ulaze dvojica dečaka starih oko 12-13 godina, izgledom i držanjem tipični lokalni školarci. Zezaju se, razgovaraju međusobno na nekom šatrovačkom koji nekom tvrđem uhu može da zaliči na strani jezik.

Imam 65 godina i osam meseci, i ne izlazim iz kuće. Nije mi pravo, ali razumela sam da je to za moje dobro i za dobro drugih oko mene, a razmišljanjem i analiziranjem da li je trebalo i moglo drugačije baviću se kad korona prođe.

Nema ničeg pogubnijeg po demokratiju od straha. Straha od druge nacije ili vere ili rase, straha od gubitka radnog mesta, straha od izbeglica, straha od gastarbajtera, straha od korona virusa.

Kad je počelo bombardovanje SRJ pre evo još malo pa 21 godinu, u "Vremenu" je održan redakcijski sastanak. Kratko je trajao. Žare nam je rekao da imamo dve opcije: ili da ne izlazimo, ili da izlazimo. Ako se odlučimo za drugu, onda bi trebalo da se vizuelno i sadržajno promenimo. Zato što, koliko god mi bili protiv Slobodana Miloševića, dok traje bombardovanje nije bitan on već država koja je napadnuta. Izabrali smo drugu varijantu. "Vreme" je imalo format dnevnih novina, crno zaglavlje, pisali smo informacije, izveštavali o zajedništvu i lepim stvarima, i izlazili dva puta nedeljno.

Praktično je, iako ne i formalno, Svetska zdravstvena organizacija juče proglasila pandemiju. Virus korone napao je ceo svet kao neko nevidljivo zlo iz horor filmova, a mi smo pred njim nemoćni. Možemo samo da ostanemo razumni i primenjujemo preventivne mere. Naša zemlja ne preduzima sve preventivne mere, ali mi sami to možemo. Ako znamo kako.