“Počela sam da se osvrćem na ulici i da izbegavam izlazak po mraku. Moj sin je tada imao šest godina i bilo je teško objasniti mu zašto nas policija svakodnevno obilazi. On je izlazio da se igra ispred zgrade, a ja sam ga nadgledala i razmišljala da, ako neko zaista želi da mi naudi, to može učiniti i tako što će nauditi mom detetu. Smanjila sam i svoje i njegove izlaske i svela naš život samo na ono što je bilo najnužnije. Strah je rastao i kod mene i kod cele porodice. Kako je vreme odmicalo, bilo je sve teže – ne samo meni, već i mojim najbližima”