Aktivista neformalne grupe mladih SviĆe – u prevodi sviće svima i svi će doprineti tome – Nikola Ristić široj javnosti je poznat kao jedan od najprivođenijih „bundžija“. Kao demonstrant je „prepoznat“ lane ispred RIK-a kad mu je tabloid Alo objavio fotografiju iz lične karte. U boji. To je bio početak medijske I policijske pažnje, uz sasluženje BIA-e čiji je krešendo za sada u višesatnom privođenju u Novom Sadu, a pre toga višednevnom zadržavanju zbog blokade Prokopa nakon protesta proziv Rio Tinto u Beogradu. Već zbog protesta protiv izbornih krađa, tadašnja premijerka, a sadašnja predsednica parlamenta Ana Brnabić, uz pomoć TV Pink, nazvala ga je, skupa s njegovim kolegom i saborcem Ivanom Bjelićem, takođe višestrukim aktivističkim „povratnikom“ i na ulice i u pritvor „fašistima i nasilnicima“. Da nije tragično to targetiranje, bilo bi smešno, kažu svi koji znaju našeg sagovornika.

Odbijao sam i uvek ću odbiti ulogu ako je deo projekta koja služi nekome ili nečemu kao propaganda i ako je uperena protiv celog jednog naroda. Pokojni kolega Laušević mi je jednom rekao na probi predstave „Emigranti“ koju smo radili u Americi: „Može da ti bude žao ako neku ulogu nisi dobio da odigraš, ali nemoj nikad da dozvoliš da žališ zbog one na koju si pristao“

Smatram da su solidarnost, psihoterapija (ako je potrebna) i stvaranje novih smislenih veza ili nalaženje novog smislenog sadržaja u životu najbolji lek za žalost, kaže za Novi magazin danska spisateljica i psihološkinja, čiji se drugi roman Plavi tonovi nedavno pojavio na srpskom jeziku

Istoričarka umetnosti Irina Subotić prava je sagovornica za analizu aktuelnog ubijanja Beograda – rušenjem i gradnjom istovremeno. Beograd na vodi se širi, na sve strane niču zgrade koje nisu ni prošle pored Generalnog urbanističkog plana, u planu su velelepni hoteli gde im mesto nije, a na drugoj se ruši znameniti hotel „Jugoslavija“, sklanja se uprkos otporima Stari savski most, na redu su Generalštab i Sajam...

U tih 60 godina mnogo toga se događalo, ali ono što mi se čini da je važno na prvoj tački je ono što je već ušlo u frazu „pedeset nijansi sive“. Dakle, taj režim je bio ni crni ni beli nego sivi, postojale su nijanse i u različitim razdobljima i u različitim delovima Jugoslavije, i u različitim sredinama koje su funkcionisale po svojoj logici, smatra Žarko Puhovski