Nepravedno su zapostavljane sve žrtve masovnih ubistava, streljanja dece i mladih 3. i 4. maja. Isto tako i brojni drugi ranjeni i povređeni u krvavom maju. Njihove porodice, deca i mladi koji su prisustvovali ovim zločinima i, srećom, prošli fizički neozleđeni, ali psihički, i na svaki drugi način, ostaće doživotno povređeni. Zapostavljeni su od institucija sistema, od stručnjaka iz različitih oblasti, od konkretnije masovne saosećajnosti i solidarnosti. I nikada nije kasno da se kaže da to zapostavaljanje mora da prestane. Da se sagleda stanje u kojem se nalaze sve žrtve i njihove porodice, da se izradi kratkoročni i dugoročni plan podrške i konkretne pomoći, i zdravstvene i finansijske i društvene. Pored tekstova o životima ubijene dece i mladih, proširićemo temu i na ranjene i na porodice žrtava, kao i na decu koja su prisustvovala ubistvima.