Pred izbore u Srbiji: Normalizovani govor mržnje i medijsko nasilje

Autor: Nedim Sejdinović, Izvor: Media.ba

Predizborna kampanja u Srbiji nije prestajala od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine. To je već deceniju i kusur opšte mesto u izveštajima političkih i medijskih analitičara. Izbori se raspisuju redovno ili vanredno (od 2012. godine u Srbiji je održano šest ciklusa parlamentarnih izbora, od kojih su četiri bili vanredna, a za 25. oktobar zakazani su sedmi, takođe vanredni izbori), ali kampanja vlasti traje neprestano, uz agresivne pokušaje oblikovanja političkih preferencija građana. Pripremajmo se kao da će izbori biti sutra, naprednjačka je parafraza čuvene Titove rečenice. A izbori si, iz njihovog ugla, svojevrsni rat, borba na život i smrt.

Državni funkcioneri danonoćno promovišu „uspehe“, mobilišu pristalice, organizuju skupove na kojima je izbrisana granica između države i vladajuće stranke i žestoko napadaju političke protivnike i kritičke glasove. U središtu kampanje ipak nije stranka, već jedan čovek. Četrnaest godina sistematski se gradi kult ličnosti Aleksandra Vučića, uz marginalizaciju svih drugih političkih aktera, uključujući čak i njegove saradnike.

Većina najuticajnijih medija u Srbiji, uključujući televizije sa nacionalnom pokrivenošću, nalazi se pod čvrstom kontrolom vlasti. Oni nisu samo njeni saveznici ili propagandni kanali. Odavno su postali sastavni segment sprovođenja vlasti, kojim se društvo drži u stanju neprekidne političke mobilizacije i takoreći vanrednog stanja. U njihovim medijima državni „uspesi“ se ne preispituju, već nekritički slave; investicije, infrastrukturni projekti, međunarodni kontakti – predstavljaju se kao lična dostignuća Aleksandra Vučića, dok se institucionalna odgovornost, kao i uloga institucija u potpunosti zamagljuju.

U provladinom medijskom korpusu kritičko novinarstvo odavno ne postoji: ti mediji imaju samo promotivnu, nikako kontrolnu funkciju. Opozicioni političari, nezavisni stručnjaci i kritičari vlasti sistematski se isključuju iz javne rasprave, i u ovim medijima se pojavljuju isključivo kao mete napada.

Svetski rekorder u medijskom prisustvu

Medijsko prisustvo Aleksandra Vučića tokom proteklih 14 godina dostiglo je razmere koje će – bez preterivanja – teško ikada biti prevaziđene, ne samo u Srbiji nego u celom svetu, u državama koje imaju bar natruhe demokratskog sistema. Nije reč samo o učestalosti njegovih televizijskih gostovanja, već i o činjenici da se veliki deo tih nastupa odvija bez elementarnog novinarskog propitivanja. Umesto razgovora sa novinarima, građanima se nude višesatna obraćanja, uz pitanja koja uglavnom služe samo kao povod za iznošenje unapred pripremljenih poruka.

Prema podacima Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Vučić je samo tokom 18 dana avgusta 2026. godine imao čak 64 uključenja uživo u programe različitih televizija. Medijski prostor tretira se, dakle, kao resurs kojim vlast, odnosno sam Vučić, raspolaže bez ikakvih ograničenja. Indikativni su i nalazi najnovijeg, Preliminarnog izveštaja organizacije CRTA o izbornoj kampanji. Nakon što je Vučić 27. septembra podneo ostavku na funkciju predsednika Srbije, njegovo prisustvo u televizijskim programima nije se smanjilo, već je višestruko poraslo. Od početka kampanje do podnošenja ostavke zabeleženo je 27 njegovih uključenja uživo na nacionalnim i kablovskim televizijama, dok ih je u narednih 19 dana bilo čak 78. Na lokalnim televizijama broj prenosa porastao je sa 230 na 879.

Dakle, promena formalnog položaja u državi nije promenila njegov gotovo neograničen pristup programima, što rečito govori o njegovoj apsolutnoj, dramatičnoj dominaciji u medijima, politici i društvu. Sve ovo zvuči zastrašujuće, ali zapravo još nismo ni počeli da govorimo o najozbiljnijim problemima medija i ukupne društvene i političke scene Srbije, koju karakterišu najrazličitiji oblici nasilja – političko i medijsko, sledstveno i ulično.

Kontinuirana eskalacija medijske agresije i govora mržnje

Politička propaganda i medijska dominacija – zvuči paradoksalno, ali stvari tako stoje – samo su manji deo problema. Mnogo opasnija posledica ovako uspostavljenog sistema jeste višegodišnje pretvaranje medija u prostor organizovanog zastrašivanja, ponižavanja i dehumanizacije političkih protivnika i kritičara. Govor mržnje, agresija i javni linč nisu incidenti, niti povremeni ispadi pojedinih urednika i novinara. Postali su redovan, normalizovani sadržaj medija pod kontrolom vlasti. Verovatno bi nedovoljno upućen građanin Srbije bio iznenađen kada bi mu neko rekao da su takve pojave nezamislive u razvijenim demokratskim društvima i da mogu imati razorne posledice.

Koliko je agresija duboko ukorenjena u medijskom prostoru pokazalo je istraživanje Komunikativna agresija u Srbiji 2024, koje je Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) objavio u decembru 2024. godine, a koje se nadovezalo na prethodno istraživanje ove institucije.

Prema rezultatima, u osam dnevnih listova i na 20 najčitanijih portala svakodnevno se u proseku objavi čak 698 tekstova koji sadrže elemente agresivne komunikacije, govora mržnje ili senzacionalizma. To znači da svaki od analiziranih medija objavi prosečno 25 takvih sadržaja dnevno. U odnosu na istraživanje iz 2019. godine, zabeležen je rast od gotovo devet odsto, a s obzirom na aktuelne političke turbulencije i eskalaciju društvenih podela, ima mnogo razloga za strahovanje da će rezultati narednog istraživanja biti još porazniji. Reč je, dakle, o stotinama tekstova svakog dana u kojima se vređanje, etiketiranje i ponižavanje političkih protivnika predstavlja kao prihvatljivo sredstvo političke borbe.

Analiziran je medijski sadržaj iz septembra 2024. godine, dakle pre pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici i početka masovnih studentskih i građanskih protesta. Od početka protesta, a naročito tokom aktuelne predizborne kampanje, javni prostor dodatno je zatrovan kampanjama protiv studenata, građanskih aktivista, nezavisnih novinara i drugih kritičara vlasti.

Političko neslaganje sa režimom sistematski se predstavlja kao neprijateljstvo prema državi. Kritika se izjednačava sa izdajom, protest sa pokušajem rušenja Srbije, a građani koji zahtevaju odgovornost institucija proglašavaju se opasnošću po društvo. Time se politički protivnik više ne tretira kao legitimni učesnik javnog života, već kao neprijatelj protiv kojeg su, ne samo u propagandnom smislu, dozvoljena sva sredstva. U pomenutom izveštaju koji je pripremila CRTA navodi se, recimo, da je u periodu od mesec dana na režimskim medijima emitovano čak 16 nezakonito prisluškivanih razgovora političkih aktivista.

Ključni izrazi govora mržnje i medijskog nasilja

Istraživanje CEPROM-a pokazalo je i ključne izraze govora mržnje i medijskog nasilja. Među najčešćim uvredljivim i diskriminatornim etiketama nalaze se „ustaše” – zabeležene u 437 tekstova, „izdajnici” – u 300 i „Šiptari” – u 169 tekstova. Upotreba izraza „strani plaćenik” porasla je sedam puta u odnosu na 2019. godinu, dok su se u medijskom rečniku učvrstile i etikete poput „bolesnici”, „nacisti”, „psihopate” i „izopačeni”. Dakle, radi se samo o jednom mesecu.

Ovakav rečnik odavno nije ograničen na tabloide. Prisutan je i u medijima koje formalno ne nazivamo tabloidima, iako se njihovo izveštavanje od tabloidnog suštinski ne razlikuje. Njime se, istovremeno svakodnevno služe i najviši predstavnici vlasti, čije izjave mediji potom prenose, pojačavaju i pretvaraju u višednevne, iscrpljujuće kampanje protiv označenih pojedinaca i grupa. Kao da se predstavnici vlasti i režimski mediji takmiče u tome ko će izgovoriti monstruozniju uvredu.

Od početka protesta isti obrasci primenjuju se na studente, profesore, novinare i građane koji ih podržavaju. Menjaju se mete, povodi i konkretne uvrede, ali je mehanizam isti: najpre se određena grupa javno označi kao neprijatelj, zatim se njeni pripadnici izlože organizovanoj medijskoj diskreditaciji, a njihovo pravo na političko delovanje i javni govor predstavlja se kao opasnost koju treba eliminisati.

U aktuelnoj predizbornoj kampanji taj mehanizam postao je još agresivniji. Samo je nebo granica. Politička bitka ne predstavlja se kao sukob različitih programa i ideja, već kao borba države protiv unutrašnjih neprijatelja. Sve to odavno nije samo medijski problem: ovakvim izveštavanjem podstiče se fizičko nasilje, a napadi na aktiviste i novinare beleže se bezmalo svakodnevno, bez odgovarajućih sankcija.

Treba svakako dodati i diskriminaciju medija kao jednu od ključnih odlika medijskog sistema u Srbiji. Režimski mediji imaju nekontrolisan pristup državnim i paradržavnim fondovima, kao i drugim pogodnostima, dok su nezavisni mediji izloženi kontinuiranim institucionalnim i drugim pritiscima, pa i organizovanim hakerskim napadima. Tu su, dakako, i verbalni i fizički napadi na njihove urednike i novinare, a već smo pisali i o procesu političkog preuzimanja medija koji posluju u okviru kompanije Adria News Network.

Reči za koje je nezamislivo da se nađu u javnom prostoru

Primera govora mržnje i medijskog nasilja predstavnika vlasti i medija iz njihove interesne zone ima toliko da je teško napraviti relevantan izbor kojim bi se ukazalo na ključne tendencije i obuhvatila ukupna brutalnost izraza. Problem predstavlja i to što se u izveštavanju koriste izrazi koje je nepristojno i citirati. U tome je najviše odmakao dnevnik Informer i njegova kablovska televizija, na kojoj se za političke protivnike i kritičare režima koriste izrazi čije bi pojavljivanje u javnom prostoru bilo nezamislivo u bilo kojoj zemlji koja drži do elementarnih civilizacijskih vrednosti.

Iako bi se o Regulatornom telu za elektronske medije (REM) i njegovoj odgovornosti za katastrofalno stanje na medijskoj sceni mogle napisati brojne studije, njegovo ponašanje u slučaju TV Informer posebno je indikativno. Savet ovog tela postao je, uslovno rečeno, funkcionalan tek u septembru ove godine, nakon što je bezmalo tri godine bio blokiran. Posle teških pregovora, u kojima su učestvovali predstavnici vlasti, međunarodne zajednice i relevantnih medijskih i novinarskih udruženja, dogovoreno je da Savet ima osam članova, od kojih su četiri predstavnici vlasti, a četiri nezavisni stručnjaci. Deveti član, koji bi trebalo da bude izabran iz redova manjinskih zajednica, još uvek nije izabran.

Nezavisni stručnjaci iz Saveta, upravo zbog dramatičnog kršenja zakona, etičkih načela i civilizacijskih normi, zahtevali su da i TV Informer bude uključen u sistematski monitoring izborne kampanje. Taj predlog su prvobitno prihvatili i ostali članovi Saveta. Međutim, predomislili su se, nema sumnje pod pritiskom vlasti, pa je zahtev u konačnici odbačen. To pokazuje da je, uprkos početku rada Saveta, ovo telo i dalje praktično blokirano, ali i da TV Informer uživa posebnu zaštitu vlasti kao njen ključni medijski instrument. I dalje nema ko da kontroliše razularene medije koji su u nadležnosti REM-a.

Organizovani napad na ključnog političkog protivnika

Mnogo pre početka kampanje započela je političko-medijsko-ulična hajka na Studentski pokret u Srbiji, koji je odavno najavio učešće na izborima. Za glavnu metu napada režim je odabrao rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića, jer se smatralo da će on biti nosilac Studentske liste, odnosno lider pokreta. Pojedini predstavnici vlasti i tabloidi predstavljali su ga kao političkog zaverenika, tajkuna i čoveka koji radi po stranim nalozima kako bi uništio Srbiju. Kampanja je trajala mesecima, a eskalirala je nakon upada policije u Rektorat. Rektorat je u brojnim medijima proglašen „terorističkom bazom“ i Đokićevim „brlogom“. U kampanju je uključena i veštačka inteligencija, odnosno manipulisalo se fotografijama i snimcima sa ciljem da se Đokić ponizi. Mnogi mediji širili su i netačnu tvrdnju da poseduje pet stanova u Beogradu.

Paralelno s tim, pojavile su se stotine grafita na fasadama zgrada u Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima, na kojima je pisalo: „Rektor Đokić ubica“ (aludira se na samoubistvo studentkinje na Filozofskom fakultetu u Beogradu koje je za potrebe propagande proglašeno ubistvom), „Rektor lopov“, „Rektor lopuža“ i „Rektor Đokić ustaša“. Tu je i grafit „Đokica Piculić“. Inače, izraz „piculić“ koristi se kao pogrda za studente u Srbiji, uz poruku da su oni sledbenici i plaćenici Tonina Picule, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, koji prati napredak zemlje u procesu evropskih integracija. Njega inače i predstavnici vlasti i režimski mediji nazivaju „ustašom“.

Kada se ispostavilo da Đokić ne samo što nije nosilac Studentske liste već se na njoj uopšte ni ne nalazi, režimski mediji bili su nakratko zbunjeni, a onda su napade usmerili na Iliju Srdanovića, kardiologa i profesora na novosadskom Medicinskom fakultetu, koji se nalazi na prvom mestu liste „Studenti pobeđuju“. Srdanović je do tada bio potpuno nepoznato ime široj javnosti.

Prema monitoringu organizacija CRTA, tokom samo pet dana, od 14. do 18. septembra 2026. godine, na sedam portala objavljeno je čak 247 tekstova kojima je Srdanović direktno diskreditovan i u kojima je širen govor mržnje. Glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević nazivao ga je „bednikom“, „ološem“, „pokvarenjakom“ i „gadom ljudskim“. Proglašavan je „nasilnikom“ i „ženomrscem“, a posebno je isticano njegovo crnogorsko poreklo: povezivan je sa Milom Đukanovićem i nazivan „milogorcem“ koji mrzi Srbiju.

Uz pomoć veštačke inteligencije, fotografija na kojoj je Srdanović podigao ruku izmenjena je tako da izgleda kao da je podigao palac i kažiprst, što se predstavlja kao stari simbol crnogorskog independentizma. Čak je i fotografija grupe mladih ljudi sa crnogorskom zastavom obrađena tako da izgleda kao da se na njoj nalazi Srdanović u mladosti, na navodnoj arhivskoj fotografiji, čime je predstavljen kao dugogodišnji podržavalac „crnogorskog secesionizma“. Veštačka inteligencija korišćena je i kako bi se navodno dokazalo da je Srdanović štampačem gađao koleginicu.

Vrhunac je predstavljao falsifikat dokumenta hrvatskog katastra kojim se navodno dokazuje da Srdanović poseduje vilu na hrvatskom primorju. Svi ovi falsifikati brzo su razotkriveni na društvenim mrežama i u nezavisnim medijima, ali ostaje pitanje koliko su dubok trag ostavili u svesti javnosti. Naime, čak i očigledne laži, ovako žestoko intonirane, ostavljaju emocionalni trag na primaocima poruka i, kako kažu psiholozi, podsvesno utiču na njihove odluke. Zato se takve poruke najčešće i koriste u ovom obliku.

Studenti i srednjoškolci – državni neprijatelji br. 1

Studenti kao društvena grupacija, zajedno sa drugim građanima koji ih podržavaju, uključujući i srednjoškolce, već dugo se nazivaju pogrdnim imenima, a kako se izbori približavaju, retorika dobija nove dimenzije. Oni su državni neprijatelji br. 1, a njihov ključni greh je to što su svojim političkim aktivizmom uspeli ozbiljno da poljuljaju vlast Aleksandra Vučića. Po pravilu se povezuju sa okolnim državama, koje su ih, navodno, instrumentalizovale da rade na rušenju Srbije. Sudeći po režimskoj propagandi, okolni narodi nemaju pametnija posla nego da kuju zavere protiv Srbije i njenog neprikosnovenog lidera. Visoki funkcioner Vučićeve stranke Vladimir Đukanović studente naziva „parapolitičkim pokretom stranih službi“, dok su uobičajeni nazivi za njih u režimskoj propagandi – „blokaderi ustaše“, „teroristi“, „fašisti“, „nasilnici“, „zgubidani“ i „lažni studenti“.

Indikativan je tekst Informera sa porukom da su „blokaderi teroristi pokazali i dokazali da su najgori nasilnici i fašisti“. U ovom tekstu, kao i u nekim drugim, studenti se predstavljaju kao zavisnici od teških opijata. Tu je i tekst koji se pojavio u mnogim tabloidima pod naslovom „Konačno potvrđeno da je sve deo iste agende duboke države: Ko sa tzv. studentske liste ima kontakt sa Šiptarima?“. U tekstu se koriste formulacije poput „domaća blokaderska sekta“ i „ekstremisti“, a studenti se nazivaju i „plaćenicima NVO sektora“. Autor poredi način imenovanja Studentske liste sa nazivom nacističke partije, a pominje i OVK. Osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, čija je stranka koalicioni partner Vučićeve Srpske napredne stranke, u Informeru tvrdi da su studenti ubice koji su bacili studentkinju sa petog sprata Filozofskog fakulteta.

Posebno su indikativni brojni falsifikati koji se šire društvenim mrežama, često preko naloga povezanih sa naprednjačkim aktivistima. Takve objave potom se masovno dele. Jedan od njih je tvrdnja da su Albanci u Prištini tokom protesta podrške kosovskom političaru Hašimu Tačiju nosili transparent „Studenti pobeđuju“.

Nije neuobičajeno da sadržaji sa društvenih mreža završe u tradicionalnim medijima bliskim vlasti. Dovoljna je jedna objava, pa makar potekla i sa lažnog profila, da se pokrene medijska histerija koja se potom preliva i u izjave najviših državnih funkcionera. Povod za to vrlo često može biti sadržaj objavljen na nekom lažnom profilu. Tako je lažni profil potpredsednika Federacije Bosne i Hercegovine Igora Stojanovića na mreži X iskorišćen za čitav niz objava u režimskim medijima, u kojima se tvrdilo da studenti „spremaju teror nad sopstvenim roditeljima“.

Primeri su bezbrojni i mogli bismo da ih navodimo do jutra. No, ovo je mali tekst, a i naša je snaga mala da pobrojimo sve oblike govora mržnje i medijskog nasilja usmerenog protiv glavnih aktera političke i društvene scene koji se ne nalaze u režimskom taboru.

Nisu, naravno, samo studenti na meti. Tu su i novinari nezavisnih medija – Vučić je pre neki dan televiziju N1 nazvao „fašističkom“ zato što nije bila zainteresovana za njegovo gostovanje, ali i nevladin sektor. Tako je, recimo, SHARE Fondacija u periodu od 1. septembra do 4. oktobra 2026. registrovala 130 tekstova u kojima se CRTA pominje u izrazito negativnom kontekstu.

Da li će se stvari promeniti posle izbora?

Medijske i novinarske organizacije godinama su pokušavale da promene zastrašujuće stanje na medijskoj sceni Srbije – izmenama zakona i podzakonskih akata, usvajanjem strateških dokumenata i pregovorima sa vlašću. Ali što su više energije ulagale u te pokušaje, medijska scena je iz dana u dan postajala sve gora.

Zakoni ne mogu rešiti problem u zemlji u kojoj oni važe samo za protivnike vlasti. Parafraziramo starog radikala Nikolu Pašića, koji je nekada davno rekao da su zakoni „za protivnici“. Na kraju su odustale od takvog pristupa i odlučile se za vaninstitucionalnu borbu.

Odavno je postalo opšte mesto da vlast Aleksandra Vučića medije dosledno i nepokolebljivo instrumentalizuje na način koji je u suprotnosti s temeljnim civilizacijskim vrednostima i da se medijska scena ne može suštinski promeniti dok je ovaj režim na vlasti.

Ostaje nada da će posle izbora doći do političkih promena i da će se u Srbiju vratiti normalnost. Građani Srbije odavno su žedni normalnosti, a malo gde je ta žeđ toliko opravdana kao u medijskom prostoru. Jer ovakva medijska scena nije nikakva slučajna anomalija: ona je odraz vlasti koja ju je stvorila, neguje je i svakodnevno koristi kao jedno od svojih najvažnijih oružja.

Tekst je prenet sa portala Media.ba.