Kada pravda zatraži psihijatra (FOTO)

Autorka:  dr Slavica Plavšić

Ali nije pomerilo ono najvažnije: njegovu smirenost.

Dok su se u sudnici podizali tonovi, napolju je vladala tišina, a on, Andrej Tanko je ostao isti.

Ovog puta je bilo drugačije nego ranije. Bez buke.

Jer su 3. i 4. maj u Srbiji dani tuge i sećanja. O tome se napolju strogo vodilo računa, a i sam Andrej je apelovao na poštovanje tišine i pre i posle ročišta.

Ali tišina nije značila odsustvo podrške studenata i građana. Naprotiv. Bila je glasna.

Veliki baner: STUDENTI POBEĐUJU i još nekoliko manjih, ali dovoljno velikih da se vide, bili su dovoljni da naprave “vizuelnu buku”. Da podsete. Da ne dozvoli zaborav. Jer nekada je tišina glasnija od svake pištaljke i teža od svake parole.

a sam opet bila unutra, kao i ranije. Posle prethodnog teksta, koji je, iako se „ništa nije desilo“, očigledno rekao mnogo više nego što sam mislila, dogodila se jedna mala, simpatična scena.

Hodamo kroz grad i prijatelj me pita:

„Koja je to kivi zelena boja o kojoj pišeš?“

Tražimo je u izlozima, bezbroj zelenih boja, ali ne i ta.

U nekom trenutku nađemo, i to u jednom uličnom frižideru. Neki napitak, tačno ta boja. Tako shvatim da je ta slika, potpuno sporedna, ostala ljudima u glavi možda više nego mnogi proceduralni detalji.

Možda zato što je stvarna. Kao i sve ono što se dešava u sudnici.

Tišina koja odjekuje

A u sudnici, sve suprotno. Današnje ročište bilo je burno, mučno i iscrpljujuće. Počelo je zahtevom odbrane za izuzeće tužiteljke. Razloga je bilo više, između ostalog i to što se nije odazvala da izvrši uviđaj nakon velikog ekološkog akcidenta u Pančevu, kada se velika količina nafte izlila u Tamiš. Usledila je pauza od četrdeset pet minuta.

I onda nastavak, sa istom tužiteljkom. Kao da se ništa nije dogodilo. Zahtev za izuzeće nije prihvaćen.

Mehanizam sudnice

U sudnicu ulazi novi svedok, visoki funkcioner MUP-a. Opet isti postupak: sudija je najbrže moguće izgovorio uobičajeno: “Upozoravam vas da ste dužni da na sudu govorite istinu i samo istinu. U protivnom vam preti kazna zatvorom.

Visoki, krupni svedok je stao za govornicu, položio ruku i pročitao zakletvu ispisanu i zalepljenu na tom pultu: ” Zaklinjem se svojom čašću da ću govoriti istinu i samo istinu i da ništa što mi je poznato neću prećutati”…

Sve po redu i protokolu kao u američkim filmovima.

Suđenje je nastavljeno i celim tokom se odvijalo u vrlo napetoj i neprijatnoj atmosferi. U nekom trenutku branilac je rekao da nije dobro čuo neki odgovor, na šta je sudija bukvalno počeo da viče na njega :

“Nisam ja kriv što vi ne čujete”!!! 

I tu se nešto pomera. Ovo više nije samo postupak.

Ovo je sud! Skoro pa -strašni!

Sudija na ovom ročištu, potpuno drugačiji nego prošli put. Nema kivi zelene. Danas je u strogom dres-kodu.

Bela košulja, teget sako, bordo kravata. Ozbiljan i ljutit izraz lica. Kao da je stariji za nekoliko godina.

Pitanja se nižu i ponavljaju po ko zna koji put.

Opet rekapitulacija dešavanja: gde je bio tačno skup demonstranata, kojim ulicama su se kretali, gde su se sreli sa kordonom, da li je neko napadnut, gde ste tačno stajali, šta ste tačno videli, da li je neko povređen, da li se neko javio lekaru. Odgovori kratki i isti: Ne. Ne. Ne.

Nikome nije falila dlaka sa glave, niko nije povređen, svi su redovno nastavili da obavljaju svoj posao očuvanja reda i mira, niko se nije javio lekaru.

I pored toga, postupak ide dalje. I sada je strogi sudija odbijao mnoga pitanja branioca, šarmantnog gospodina Mikovića, koji je ovog puta zapamtio lekciju pa je gledao samo u sudiju, a ne na sve strane. Jer sudija je taj koji je glavni, koji odlučuje, čija je reč glavna i poslednja i ako to do sada neko nije zapamtio, neka se to više ne ponovi.

Ponovo je pronašao razlog da zapreti opomenom i novčanom kaznom braniocu.

Snaga u miru

U sudnici je vruće, sunce probija kroz venecijanere. Vazduh težak, atmosfera mučna. Napolju, tišina koja para uši. Kako mi nedostaje ona buka od ranije, želja i potreba da čujem poznate glasove koji traže pravdu za Andreja.

Iako mu se sudi, i osumnjičeni ima pravo da postavlja pitanje. Strogo, po proceduri. Kad i kako sudija dozvoli. Andrej pita svedoka jednostavno i jasno: “Da li ste učestvovali u identifikaciji osumnjičenog?”- sebe mora da oslovljava u trećem licu. 

Sudija opet vrlo povišenim tonom traži preciznije.

“Šta, kako, gde”- viče!

Andrej mirno preformuliše pitanje. Bez reakcije, bez promene tona. Kao i uvek.

I možda je upravo tu ključ cele priče. Ne u postupku. Ne u optužnici. Ne u svedocima. Nego u njemu.

Jer Andrej Tanko nije postao simbol slučajno.

Nije to bila samo ona fotografija. Da je bio bilo ko drugi, sve bi se već zaboravilo. Ali nije. On je ostao. I svakim danom postaje sve prisutniji.

Ne zato što govori glasno, nego zato što ne odustaje. Zato što stoji mirno. Zato što ne uzvraća. Zato što razume šta brani i dosledan je u tome.

Njegova snaga nije u reakciji, nego u kontroli.

U sposobnosti da ostane pribran dok ga razvlače mesecima. Da sedi u sudnici i sluša apsurd, bez gubitka dostojanstva. Da odgovara mirno čak i kada je glas sudije vrlo povišen. Da ne pokaže slabost tamo gde bi mnogi odavno pukli. To nije poza. To je karakter. To je unutrašnja stabilnost koju ne možete da odglumite.

I zato ovaj proces ima problem. Jer ne može da pobedi ono što ne može da slomi.

Poslednji čin apsurda

Tužiteljka je i ovog puta bila amimična, bez facijalne ekspresije i jasnog govora tela. Prethodni put se klatila u stolici, a sada u uspravnom stavu napred-nazad. Onako, pronicljivo ženski , primetila sam da je svaki put na sebi imala haljinu. Ovoga puta je to bila stroga, poslovna, u lepoj teget boji, ukrašena “zlatnim dugmadima ” celom dužinom. Kaiš je bio od istog takvog materijala, u struku skupljen velikom “zlatnom šnalom”,

Tačno u 16:30, mnogo posle isteka radnog vremena, tužiteljka je zatražila reč i preložila sledeće:

-da se sudu dostavi sam materijal iz MUP-a,

-da se svi video snimci daju na pegled i veštačenje Nacionalnom forenzičkom centru u Beogradu,

-da se za optuženog zatraži psihološko i neuropsihijatrisko veštačenje .

Sudija je sve njene predloge prihvatio bez kolebanja i odmah saopštio imena lekara koji će biti pozvani kao sudski veštaci.

Deluje kao da su se već prethodno dogovorili i da je sada samo saopšteno.

U trenutku se pitam da li je ovo moguće? Sada mi je još više muka i osećam pritisak u glavi. Gledam Andreja, vidim mu samo polovinu lica i da se malo zacrveneo.

Ali, to je od jakog sunca koje se probija između venecijanera.

I tu se, prvi put tog dana, nešto stvarno prelomilo. Ne u sudnici. Napolju. Mama Zita ovog puta nije izdržala. Stajala je sa ostalima, u tišini. I kada je čula šta se dešava, ili možda samo videla na našim licima, suze su krenule. Tiho, ali nezaustavljivo. Telo je drhtalo, a lice skupilo u bolni grč. Predugo je bila jaka i stoički i hrabro podnosila kako joj jedino dete razvlače najstrašnije.

Probila sam se do nje, zagrlila je. Rekla sam joj ono što u takvim trenucima jedino može da se kaže: da će sve biti u redu. Da je teško, ali da smo svi tu, da ćemo i dalje svi biti tu. I da će se sve dobro završiti. 

Slično sam rekla i Andreju, dok smo izlazili iz sudnice.

On je klimnuo glavom. Mirno. Bez trunke panike. Kao neko ko tačno zna šta se dešava i kako će se izboriti s tim.

I tada sam, prvi put tog dana, pomislila nešto sasvim jasno. Ne kao neko ko piše, nego kao lekar.

Ako u ovoj sudnici postoji neko ko ne zahteva nikakvo veštačenje, onda je to upravo Andrej Tanko.

Jer stabilnost nije odsustvo pritiska. Stabilnost je sposobnost da pod pritiskom ostaneš svoj.

Dok je ročište trajalo, novinari su se u nekom trenutku razišli. Novinarka Nove TV me je zamolila za izjavu za centralni dnevnik.

Pitala sam je: „Kako da vam prepričam četiri sata za prilog od tri minuta?“ Zastala je. Pokušala  sam da objasnim  ono što se ne vidi u kratkim vestima. Da ovo nije samo jedan postupak. Da je ovo maraton bez cilja. Da se troše vreme, energija i resursi, na dokazivanje nečega što sve vreme izmiče zdravom razumu.

Rekla sam  i ono što svi osećamo, ali retko izgovaramo naglas: da u zemlji u kojoj su nasilje i bezakonje postali svakodnevica, pravosuđe se bavi izmišljenim prekršajem. Bavi se prskalicom za cveće i običnom vodom i pravi od toga maratonski sudski proces.

I da poruka nije skrivena. Naprotiv. Vrlo je jasna.

Ako se ovako postupa prema Andreju, mladiću koji je, u svakom smislu, gotovo idealan, šta onda čeka sve druge? To nije jedan izolovani slučaj. To je poruka svima.

Sledeće ročište je 29. maja u 10:30.

A mi?

Mi znamo gde ćemo biti. Uz njega. Jer u ovoj borbi niko nije sam. Jer ovde se ne ispituje Andrej, nego granice apsurda.

STUDENTI POBEĐUJU.

Ovaj tekst posvećujem hrabroj Andrejevoj majci, divnoj gospođi Ziti Tanko.