Vreme se u Srbiji meri do 3. i 4. maja 2023. i posle njega

Autor: Veran Matić

Od samog početka, sistemsko režimska marginalizacija masovnih ubistva u Ribnikaru, Duboni i Orašju kao da je bila odličan alibi većinskom delu našeg društva da po više osnova pobegne  od ove teme. 

Svako je imao svoje opravdanje za ovakav stav.

Roditelji, jer su im deca živa i zdrava za razliku od onih čija su nevino nastradala. 

Mediji, jer su unesrećene porodice bile nespremna da svoju intimu dele sa tablodima.

Opozicija, jer je bila uvređena stavom roditelja žrtava u Ribnikaru u vezi sa odlukom o formiranju skupštinskog odbora. 

RTS, koji nije smatrao da je bavljenje uzorcima ovih zločina posao javnog medijskog servisa i koji tome nije pristupao kao temi kojim se štiti i promoviše javni interes.  

Pojedinima je smetao izbor nekih advokata.

Svako je pronašao svoj alibi.

I onda se desila novosadska nadstreṣ̌nica.

Srbija je tek tada stala.

Ribnikar, Dubona i Malo Orašje više nikoga nisu zanimali –  pogotovo ne državu koja se nije sistemski pobrinula za sve ranjene i preživele. 

Padu interesovanje je kumovao i manjak konsenzusa među roditeljima u pogledu sudbine i buduće namene mesta stradanja u Ribnikaru.

Tome su doprinela i suđenja zatvorena za javnost od kojih su neka ponovljena i još uvek traju.  

I zato što većinu medija više zanima šta radi i kako izgleda masovni ubica umesto da ih interesuje kako je moguće da svi budu tako snishodljivi prema njegovom ocu i majci. 

Šteta jer moglo je da bude drugačije.

Ili nije jer smo jednostavno trpeljivi i tolerišemo ono što je nedopustivo da se dešava u civilizvanom svetu. 

Istovremeno, zauvek se pamte neke scene, neke slike, neke događaji…  

Pamtiće se katarzično gostovanje Sofijinog tate u Utisku nedelje koje je te nedeljne večeri pomerilo Srbiji posle kojeg je retko ko mogao da zaspi.

Pamtiće se sramota RTS u trenucima emitovanja Lavirinta na HRT-u u kojem su Anini mama i tata otvorili dušu i sa kojima je plakao ceo region.

Pamtiće se tekstovi Slavice Plavšić o svakoj žrtvi iz Dubone i Malog Orašja.

Pamtiće se katarzični grupni dolazak unesrecenih mama i tata iz Ribnikara u Dubonu I Malo Orašje i susreti na tamošnjim stratištima i grobljima. 

Pamtiće se njihov dolazak ucveljenih roditelja iz Dubone i Malog Orašja ispred Ribnikara i poseta Malom Tašmajdanu gde su doneli pločice sa imenima žrtava koje malo, pomalo neko oskrnavi. 

Pamtiće se svaki nebeski rođendan – od Karaburme, preko klizališta na Tašmajdanu, Novobežanijskog groblja, aerodroma u Zemun Polju…  

Pamtiće se otvorena ročišta za javnost na katarzičnim suđenima u Palati pravde tokom kojih su roditelji prepričavali najdublju intimu i gde su svi od reda plakali kao mala deca zbog njihove dece.

Pamtiće se scene iz suda u Smederevu, bes roditelja i beg u bukagijama ubice i njegovog oca uz pomoć sudske straže.

Pamtiće se neki bitni podkasti i dokumentarci kao svedočanstvo o ovim nepojamnim tragedijama.  

I to je to.

Ostaju humke nevinih. 

I nada da žrtve nisu bile uzaludne jer vreme se u Srbiji ipak meri do 3. i 4.maja 2023. godine i posle njega.