Teretana za glavu: “Ja sam Alen” – poema o zlu koje su ljudskost i ljubav mogle tek malo zalečiti

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Kako govoriti o knjizi koja se čita tako što suze natapaju svaku stranu, koja se teško podnosi, onako kako se nepodnošljivo podnosi odlazak nekog s ovog sveta. Možda jedino i najtačnije tako da se prepriča Alenov život, činjenicu po činjenicu…

Alen Muhić došao je na svet u Bosni, u vreme kad bog nije zalazio među ljude, u tišini granata goraždanske bolnice, bez struje i vode. Nisu ga na rođenju prigrlile majčine ruke. Žena koja ga je rodila, ostavila ga je dva dana kasnije u bolnici, bez reči, oproštaja i pogleda. Alen do danas nije saznao da li ga je ostavila zbog bola, straha ili srama.

Prigrlile su ga tada ruke medicinskih sestara, babica, doktora i tehničara, tako je sačuvan majušni život koji niko nije tražio. U jednoj smeni Rabija ga je zvala Edo, a  Stevka u drugoj – Pero.

Nekoliko dana po rođenju, Alen je dobio oca – pravog i jedinog. Bio je to Muharem Muhić, domar bolnice u Goraždu, koji je bez aplauza, pohvala, nadoknade i nagrade, bezuslovno hteo da njegove ruke budu očinski dom ostavljenom detetu. U kući Muhića Alen će prvi put osetiti da je nečiji. U njoj je hranjen ljubavlju – a ne iz krvi, porekla i osude. Tu je postajao čovek, jer je ljubav stalno vidala rane, a ljudsko svakog dana pobeđivalo neljudsko.

U tom je domu Alen dobio i pravu majku – Adviju i sestre Jasmilu i Almiru, babine Muhiće i mamine Lemezane, Enesa, Enisu, nenu Fatu, komšiluk svog detinjstva, drugove Mehu, Sanu, Ekija i Dada s kojima se igrao uz Drinu, reku čija mu modrina i danas napaja i smiruje dušu. Samo iz ljubavi svih tih ljudi mogla se pobediti užasna istina, ona iz koje se rodio, istina za koju ni u Bosni nije bilo prostora, istina koja će tek kako bude odrastao, njegovom voljom i angažovanjem početi da ruši zidove poricanja i srama, koje su u Bosni – svi – godinama gradili, napisaće Muhić u knjizi.

Prvi put je Alen reč “kopile” čuo s tri godine, a uvek kad bi ona u potonjim godinama bivala izgovarana, majka Avdija bi je vidala bokvicom biljkom sastavljenom od reči: “Da sam te ja rodila, ne bih te mogla više voljeti.”

Alen je vremenom naučio da se istina ne nosi lako, kao i da poreklo nije krv, nego izbor, da porodica nije ime, nego ko te podigne kad padneš. Postao je medicinski tehničar koji pomaže ljudima, isto onako kako su te 1993. godine njegovom rođenju pripomogli neki drugi medicinski tehničari. Dok je u godinama sazrevanja tražio istine koje su mu parale dušu, imao je sreću da sve ono što je izgubio – pronađe i u Dženani, ženi s kojom je dobio decu.

U svojoj knjizi Muhić je zapisao: “Svako od nas ima svoju vjeru. Nekome je to religija. Nekome simbol. A meni … meni je vjera – istina. Ne tražim čuda. Ne čekam znakove. Moja istina je ono što me rodilo, a nije me znalo. I ono što me uzelo u naručje, a nije me moralo voljeti.”

Alenov biološki otac priznao je očinstvo, koje je prethodno potvrdilo DNK veštačenje. Priznanje nije stiglo iz kajanja, ili potrebe za oprostom, piše u knjizi Alen, već kako bi se oslobodio optužnice. Bilo je to suočavanje – jezivo koliko i samo saznanje kako je došao na svet i ko mu je otac, isto kao i prve reči koje je čuo od biološke majke. Njihov se susret, proizašao iz dva iznenadna, bizarna telefonska razgovora, desio prvi i jedini put kad je Alen već bio na putu da i sam postane otac. Čim ga je ugledala, rekla je: “Isti si on… Isti Radmilo.”. Bio je to nož u srce deteta u čoveku, nož kojim je optužen za lice koje nije sam birao. Gledajući u te nepoznate oči iz kojih je nastao, Alen je shvatio da su jedine kojima pripada – oči Muharema i Advije.

Knjiga “Ja sam Alen”, koju je objavila sarajevska “Dobra knjiga”, počinje uznemirujućim susretom odraslog Alena Muhića i njegovog biološkog oca. Počinje nadomak niske stare bosanske kuće, nakrivljenog krova, koja je stajala tiho kao da se stidi svoje prošlosti. Ispred nje je bilo visoko drvo, krivudavo i nevešto orezano, s granama koje su visile kao ruke što više nemaju šta da zagrle. To je samo jedna od potresnih slika iz Muhićeve knjige, koja ima – ne samo dokumetarističku, nego i beletrističku vrednost, jer je kao i svaka prava knjiga pisana iz nemira duše, istinske potrebe da se razume neshvatljivo.

Alen Muhić će 21. aprila biti u Novom Sadu, u CK 13, gde će od 19 sati govoriti o svojoj knjizi.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.