Svetlana Slapšak – Tamo gde kobre čuvaju decu

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Evo novog soneta nadahnutog diktatorovim izlivima, koji je iznedrila VI:

Tamo gde kobre čuvaju decu u snu,
gde pesak pamti imena bez glasa,
a vetar, starac, pod svodovima časa
rasipa senke po pustom ognju dnu —

tu sloboda stoji k’o kum uz vlast i krunu,
sa čašom gorkom, al’ pogled joj se ne gasi;
u njenoj ruci drhte zakoni i pasi,
dok tišina peva o tronu i zakonu.

I dete raste među otrovom i strahom,
uči da ćuti pre nego što prozbori,
da svaku želju zaključa pod prahom;

al’ negde u njemu iskra ipak gori —
da kobru pogleda, ne s mržnjom već sa dahom,
i slobodu zovne, iako ona dvori.

VI je ponovo udarila, u sredinu! I opet, bez ikakve date naznake konteksta, ispevala ubedljivu poetsku viziju društva u kojem se uzdižu kobre i prizivaju diktatorski kumovi kao nosioci slobode. A u svome stalnom pozivanju na dijalog, diktator je uspeo da odmah izvređa pobednika izbora u Mađarskoj, Martu Kos i još jednog Italijana, čijim je imenom dugo mučio novinarku u intervjuu na javnoj televiziji. I uputio joj je još pitanje kojim potvrđuje svoju potpunu nesposobnost za dijalog – „Da li sam rekao nešto netačno?“, na koje još nijedan novinar nije odgovorio sa „Da!“ i izređao netačnosti i greške koje vrve u svakoj diktatorovoj izjavi… ili spomenuo bar jednu. Tužno je gledati toliko kukavičluka toliko vremena.

Sateran u ugao, diktator je morao negativno oceniti izjave ministra Analognog o slobodi ubijanja studenata, ali je prećutao ministra Šlogiranog sa njegovom opštom osudom ubilačkog univerziteta. Možda će obojica odleteti u bliskoj rekonstrukciji vlade, neposredno im se nije desilo ništa. Ako ostanu, odlaže se i otkriće koliko su teški u koruptivnoj industriji, bar za nešto docnije. A pokazaće se i kolika mera tvrdoglavosti još može da se istisne iz raspadajuće konstrukcije kapilarne vlasti – neka kap, možda?

Neću izneti nijednu paralelu između mađarskih izbora i reakcija građana na ishod izbora, i srpske situacije. U Mađarskoj je pobedila desnica, jer se sve levo žrtvovalo i glasalo za desni centar – zapravo za bilo šta što nije Orban. Pobeda Petra Mađara samo je objektivno uslov da se uništi glavno klupko korupcije, koja obuhvata i veliki deo ključnih državnih institucija, sudstvo, medije i šire. Tisa je članica Narodne stranke koja većinski vodi EU, što ne obećava mnogo. Jedino je izvesno da će se umiriti Orbanovo teranje inata u EU i da će se smanjiti i nestati ludačke sume koje Mađarska u vidu kazni plaća EU. Situacija je dakle veoma različita od srpske, gde se ne može očekivati jedinstven privremeni front da bi se uspostavila osnova za koliko-toliko unormaljeno delovanje države. No bilo je nešto na licima pobednika, daleko od idealizovanja, blizu jednostavnoj radosti što se otkačilo nešto zastarelo, drndavo, opasno, prostačko, prljavo i, možda iznad svega toga, posle toliko vremena – dosadno! Šesnaest Orbanovih godina je u tome smislu kraće od Vučićevih četrnaest, jer je ovaj dosadio neuporedivo više svojom nepodnošljivom prisutnošću, svojim beskrajnim blebetanjem, svojom teškom krađom vremena. Možda je upravo dosada ključ za ujedinjenje svih njenih žrtava?

Tekst je prenet sa portala Peščanik.