Markov rođendan – tišina u kući koja ga uvek čeka (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Nekada bi to bio dan radosti u kući Mitrovića. Okupljala bi se porodica, dolazili bi prijatelji i drugovi, slavilo bi se uz smeh i pesmu, baš onako kako se slavio i njegov 18. rođendan , samo nešto više od mesec dana pre tragičnog 4.maja 2023.

Bio je to dan kada je Marko blistao.

U svetloplavom odelu, sa prslukom, izgledao je kao pravi mladi gospodin. Sestre su birale svaki detalj, a kuća je bila puna ljudi, radosti i ljubavi.

Takva je bila njihova porodica.

Posle dve ćerke, Marije i Jelene, Olivera i Dragan dobili su sina kog su želeli više od svega. Marko je bio njihova sreća, njihov ponos i njihova mirna luka. Rasli su zajedno, u radu i slozi, u ljubavi koja je skrojila troje dobre i čestite dece.

Marko je bio umiljat, vedar i blag. Onaj koga svi vole bez posebnog razloga.

Roditelji, sestre, drugovi… ali i učitelji, nastavnici i profesori. Bio je odličan učenik, stipendista železare u Smederevu. Pred njim su bili matura, posao sa ocem, dalji planovi i život koji je tek trebalo da počne. Izrastao je u lepog, stasitog mladića, tihog osmeha i dobrih očiju.

U pravog mladog čoveka kakvog bi svaki roditelj poželeo.

A onda je sve stalo.

Samo nekoliko nedelja posle punoletstva, jednog majskog dana, otišao je da se vidi sa društvom.

I nije se vratio.

Od tada, u kući Mitrovića vreme teče drugačije.

Prošli su praznici, slave, rođendani, rođenje sestrića, dani koji su nekada bili ispunjeni radošću.

Sada su to dani koje treba preživeti.

I evo, ponovo dolazi 22. mart.

I još jedan Markov rođendan.

U toj kući, tog dana, biće tiho i svečano u isto vreme.

Marija će gledati svoju decu i u njima tražiti crte svog brata. Pričaće im o ujaku koga nisu stigli da upoznaju. Kakav je bio, kako se smejao, koliko bi ih voleo.

U toj istoj kući u kojoj se nekada slavilo, danas se istovremeno osećaju i život i nedostajanje.

Radost i tuga stoje jedno pored drugog.

Otac će ući u Markovu sobu, kao i svakog dana, da porazgovara sa njim. Onako kako razgovaraju otac i sin.

Majka će još jednom srediti sobu, skloniti i ono što samo ona vidi, napisati poruku i pogledati telefon.

Kao da odgovor može da stigne.

Otići će zajedno na groblje, da mu čestitaju rođendan. Da mu kažu ono što nisu stigli.

Da mu ponove koliko ga vole.

U toj tišini, svako nosi svoju reč, svoju misao i svoju bol.

Markove sestre, Marija i Jelena, pišu o bratu svojim srcima:

„Srećan rođendan, anđele moj lepi…

Mare moj, ne mogu ni da krenem da pišem a da mi se oči ne napune suzama.

Teško mi je kao nikad od kada nisi sa nama.

Neću da nisi tu.

Neću da ne mogu da te vidim i čujem ti glas. Neću da ne mogu da te zagrlim i poljubim.

Volim te. Mnogo te volim. Nedostaješ mi previše. Znam da si tu negde sa nama.

Nisam mogla ni da zamislim da ćeš nas, posle onoliko lepih događaja, napustiti zauvek i propustiti sve sledeće trenutke koji bez tebe nisu potpuno lepi.

Vasilije naš… čekali smo ga zajedno toliko dugo.

Sada se trudimo da mu pružimo svu ljubav koju bi mu ti pružio. On nam svojim smehom izmami osmeh, baš onako kako si ti umeo. Fališ nam, ujko.

Samo da si tu. To želim i ništa više.

Srećan rođendan, anđele moj lepi.

Volim te.“

Tvoja Jeca

 

„Milo moje, ništa kao srce tako dobro ne pamti.

Zato si ti u mom srcu — i tu si na sigurnom.

Nakupilo se tuge za tri života, a ja pokušavam da je smestim u jedan i da preživim.

Tvoj odlazak je najteži deo mog života.

Osećam da si tu, da gledaš svaku moju borbu i daješ mi snagu da guram dalje.

Ne daš mi da padnem. Hoću da znaš da Vasilije liči na tebe kada si bio mali.Dobra je i mila duša. Ljubi tvoju sliku i priča ti.

Pričaću mu o tebi kada poraste.Biće ponosan na tebe. Mama, tata, Jeca i ja smo preponosni na tebe.

Nedostaješ nam svakim danom sve više.

A najviše danas — na tvoj rođendan.

Srećan ti rođendan, brate.“

Marija

A uveče, kao i svake godine, okupiće se omladina.

Na Ravnom Gaju, mestu njihovog stradanja, koje danas zovu Mali raj. Tamo gde su poslednji put bili zajedno. Puštaće balone, izgovarati njihova imena, sećati se, pričati i ćutati.

Onako kako samo mladi umeju. Između tuge i života.

Rođendani su dani kada se najjasnije vidi koliko jedan život nedostaje. Ali dok god izgovaramo njegovo ime, Marko nije zaboravljen.

Zato pamtimo.

Marka Mitrovića.

Iz serijala „Zločin u Malom Orašju i Duboni – imena i mesta“

Ovaj serijal nastao je iz potrebe da se sačuvaju imena tragično stradalih mladih ljudi i mesta njihovog života.

Bez imena i bez mesta, ovaj zločin bi ostao samo crna statistika.

Zato pamtimo. I zato svake godine obeležavamo njihove rođendane.